Јуче и данас

Председник Српског народног већа Милорад Пуповац рекао је у Загребу да су Срби једине цивилне жртве рата деведесетих којима тај статус није признат.
На комеморативној седници СНВ-а у Загребу, на којој су одате почасти жртвама "Олује" и "Бљеска", али и свим другим ратним жртвама, Пуповац је истакао да заједничке активности српске заједнице и министра ветерана Предрага Матића треба да створе претпоставке за коначно давања адекватних права српским жртвама и откривање судбине несталих.
"Наша је обавеза да жртвама дамо право грађанства, зато удружење породица несталих 'Против заборава' настоји да се то омогући", рекао је Пуповац.
"Сећамо се људи који су жртве рата и ратних политика и које се због ратне пропаганде и избегавања суочавања с прошлошћу не спомињу када се суди за ратне злочина, али ни кад се обележавају ратна страдања других", оценио је Пуповац.
Поновивши да је усташки логор Јадовно матица свих каснијих злочина, Пуповац је онима који се буне што се наводно омаловажавају страдања Хрвата од 1941. до 1945, или оправдавају злочини након Другог светског рата, поручио да су Срби сувише рањиви због страдања из 40-их и 90-их година, да би то учинили.

Православни верници данас обележавају празник старозаветног пророка и новозаветног светитеља Илије.
Свети Илија, веома поштован у православљу као строг и непоколебљив проповедник етичких вредности, присутан је у Старом и у Новом завету као пророк чије је особине преузело хришћанство доводећи га у везу са настанаком нове вере и новим Христовим доласком.
Према предању, свети Илија је био међу пророцима који су се на Тавору поклонили Исусу Христу на дан Преображења Господњег, када се јавио својим ученицима са поукама нове вере, па се зато лик светог Илије слика на преображенским празничним иконама.
Свети Илија је присутан и у визији светог Јована Богослова у којој се његова улога везује за будућност хришћанске цркве и други долазак на земљу Христа Спаситеља - ново преображење коме се нада и у који верује хришћански свет.
Према књизи Откривења Јовановог, други долазак Христов најавиће Илија са старозаветним пророком Енохом и њиховим страдањем треба да почне ново преображење човечанства.
Верује се да свети Илија није умро већ да се жив, пламеним кочијама, вазнео на небо, па се та сцена слика на празничким илинданским иконама.

Српска православна црква обележава 25. јула празник посвећен икони Пресвете Богородице Тројеручице, која се налази у манастиру Хиландару у Светој Гори. Због великог поштовања и љубави верника према Мајци Божијој и овој икони, њене копије се налазе скоро у свим црквама СПЦ, у кућама, бројним институцијама, можда се може рећи да је ово једна од најпопуларнијих и најпознатијих икона православног света.
Икону Богородице Тројеручице насликао је апостол и јеванђелист Лука, који је познат и као први иконописац. Њена историја је не само занимљива, већ и чудесна, често тешко схватљива људским умом. Прво чудо које се десило после молитава пред овом иконом, десило се Јовану Дамаскину који је живео у седмом и осмом веку, био је учени човек оног времена и жестоко се борио против иконбораца. Управо због његових оштрих речи против иконоборачке јереси би му одсечена десна рука. Како је забележено, Јован Дамаскин се целу ноћ молио пред иконом Пресвете Богородице да му усцели руку како би могао да настави да пише у одбрану икона.
Догоди се чудо кад је заспао, шака му је зарасла, а у знак захвалности Јован Дамаскин је дао да се искује рука од сребра коју постави на икону.

Најстарији монах на Светој Гори, схимонах Јован Хиландарац упокојио се у 104.-тој години живота у манастиру Хиландару. Родио се у Србији, живео у Италији, Немачкој, Енглеској а замонашио у манастиру Српске православне цркве Хиландару на Светој Гори.
Не мора човек неког да познаје да би могао да га заволи и да му се диви а управо такав је био отац Јован (Витомир Радојичић). За овог старца чула сам од оних који су посећивали Свету Гору и сви су о њему лепо говорили, препричавали његове досетке, поучне разговоре. Са радошћу су препричавали догађај када је старцу пре три године у цркви пришао један млад човек и рекао да му жели да доживи сто година. Отац Јован му је смешећи се одговорио:
„Не желиш ми добро, брате. Ја већ имам 99 година.“
И дочекао сто четврту. Можда ће се неко упитати, па како, шта је радио, шта је јео, о чему је мислио? Они који су га упознали знају одговор а ми остали наслућујемо читајући о његовом животу, гледајући његове фотографије.
Отац Јован је рођен недалеко од Београда, у селу Умрчарима давне 1908. године, учествовао је у другом светском рату али је због комунистичких власти емигрирао из Србије прво у Италију, онда у Немачку а затим отишао у Енглеску.

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу.”
Председник српске владе Никола Пашић изговорио је ове речи пре тачно 98 година, 28. јула 1914. у некој кафани у Нишу, у којој се нашао и песник Јосип Сибе Миличић који је од заборава отргао овај штури, пророчки коментар. Пашић је седео сам за столом и ручао, када га је прекинуо неки жандарм да би му уручио телеграм који је тог дана окренуо свет наглавце, пошто је њиме покренут замајац Првог светског рата.
У отвореном телеграму послатом преко Букурешта, ратоборни Беч је поручио српској влади следеће:
 „Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јула 1914, коју јој предао аустро-угарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом”.
У ноти од 23. јула, на коју се Беч позвао, службена Србија је оптужена да је хушкала пречанске Србе против Аустроугарског царства и да се идеја о атентату на престолонаследника Фрању Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 28. јуна 1914, „родила у Београду”, да су атентатору Гаврилу Принципу и друговима „оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су прелазак у Босну спровеле старешине српске пограничне службе”.

Мештани Идвора желе да у знак захвалности подигну споменик Вудроу Вилсону, председнику САД од 1913-1921. године, који је ставио српску заставу на Белу кућу.
На данашњи дан пре 96 година српска застава први и једини пут вијорила се са Беле куће и свих јавних зграда у Вашингтону. Била је то заслуга Михајла Пупина, великог научника и највећег српског лобисте у Америци, и председника САД Вудроа Вилсона. Први човек Америке желео је да тако ода почаст народу који се четири године упустио у храбру борбу за своју независност против надмоћног Аустроугарског царства.
Образовно-истраживачко друштво "Михајло Пупин“ покренуло је иницијативу да се у Идвору, родном месту чувеног научника, постави биста Вудроа Вилсона, америчког председника који је највише учинио за интересе српског народа. Управо интерес нашег народа је нит која повезује ову двојицу значајних људи. Михајло Пупин, као почасни конзул Србије у САД, успео је да, у једном од најтежих периода у историји наше земље, добије подршку председника Вилсона и читаве америчке јавности.

У цркви Рођења Пресвете Богородице у кордунском селу Садиловац, у Хрватској, данас је обележена годишњица страдања 463 Срба које су усташе побиле и запалиле у овом храму 31. јула 1942. године. Парастосу је присуствовало тридесетак људи, а обележавање годишњице организовала је породица Гвозденовић, потомци страдалих у садиловачкој цркви.
Помен су служили и парох ријечки Мићо Костић, парох коренички Далибор Танасић, парох плашчански Горан Славнић и игуман манистира Гомирје Михајло, а обележавању су, између осталих, присуствовали потпредседник СНВ Раде Косановић, историчар Ђуро Затезало и председник Удружења грађана "Јадовно 1941" Душан Басташић.
- Горак укус данас оставила је чињеница да су све учеснике парастоса при доласку у цркву легитимисали и пописали инспектори МУП-а Хрватске. Онима који су долазили аутомобилима пописане су и регистарске таблице - рекао је Басташић.
Он је додао да је полиција у два наврата хтела да приведе на информативни разговор организатора овог скупа Драгана Гвозденовића, али да због опирања осталих учесника то нису учинили. Као разлог за привођење Гвозденовића, хрватски инспектори навели су да је организатор у флајеру - позиву за парастос, написао да је 1995. године, за време акције "Олуја" протерано све становништво које је живело у Садиловцу. Басташић је подсетио да је то село дочекало Други светски рат са 800 становника, а да је њих више од 500 побијено од 1941. до 1945. године.

Ноћ уочи годишњице убиства Карађорђа у Радовањском лугу увек је за Милоша била препуна страве и ужаса. Где год би се затекао, олујни ветар рушио је све пред собом
Аранђеловдан, онај летњи, 26. јула 1859. године, освануо је ведар и необично леп. Изнад Шумадије није било ниједног облачка, као да претходне ноћи није протутњало незапамћено невреме. Још од ране зоре мештани Врбице, варошице подно Букуље, размилели су се на све стране. Док су једни журили да раскрче оборена стабла, прикупе грање и поправе црепове на кућама које је ветруштина пресложила на свој начин, други су се спремали за велику свечаност. Тог јутра, речено је, обратиће им се кнез Милош, први пут после повратка у земљу и изгнанства дугог двадесет година.
Осим да је видно остарио, окупљени су приметили и друге промене на његовом лицу. Био је блед, уплашен и нервозан, чинило се као да жели да што пре обави оно због чега је дошао, а затим пожури према Крагујевцу, где се претходног дана и упутио из Београда. Тако је и било. Пошто је наложио да се њихова варош убудуће има звати Аранђеловац и дао велики прилог за изградњу месне цркве, кнежевска свита је без задржавања кренула даље.

Ни после 75 година није утврђено да ли је 1937. отрован поглавар Српске православне цркве. Документи су још увек под ембаргом у архиви БИА
Мистерија смрти српског патријарха Варнаве траје тачно 75 година, од ноћи између 23. и 24. јула 1937. кад је тадашњи поглавар СПЦ преминуо док је југословенска скупштина доносила одлуку о конкордату са Ватиканом, ком се он противио. Документација СПЦ из међуратног периода, која би могла да разреши ову енигму још од 1944, недоступна је, каже проф др Вељко Ђурић, аутор капиталног дела о патријарху Варнави.
- Документи су још увек под ембаргом у архиви БИА - тврди проф. др Ђурић. - Они би могли да расветле многе историјске недоумице, пре свега да ли је патријарх Варнава отрован или је преминуо од последица болести.
Саговорник "Новости" подсећа да је патријарх за живота краља Александра подржавао његову југословенску политику и потписивање споразума са Ватиканом, али је мишљење променио после атентата у Марсеју.

У Старом Грацку код Липљана данас је служен парастос за 14 српских цивила које су пре 13 година на својим њивама убиле непознате особе. Како преноси КИМ радио парастосом је обележена годишњица убиства 14 жетелаца на њиховим њивама, што је један од највећих злочина почињених над Србима од доласка међународних снага на Косово и Метохију.
Парастос и помен настрадалим жетеоцима пред спомен плочом постављеној на школи у центру села служио је епископ рашко-призренски владика Теодосије, а њихови најближи, родбина и пријатељи одали су им пошту полагањем цвећа и паљењем свецга, наводи КИМ радио.
Због страха за своју бебедност они нису излазили на гробље на којем су сахрањени, јер је у прошлости оно било на мети вандала -споменици су порушени, а пар пута је било и минирано.
Владика Теодосије је у својој беседи после парастоса рекао да су на данашњи дан настрадали жетеоци убијени од руку које су око себе сејале смрт.