Јуче и данас

Слави се 8./21. новембра а по бројности свечара на другом месту је код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.
Начин прослављања
Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

У Храму Успења пресвете Богородице у манастиру Раковица, данас је одржан помен поводом трогодишњице смрти патријарха Павла. Свету архијерејску литургију служио је патријарх српски Иринеј, а присуствовао јој је и председник Србије Томислав Николић и велики број верника. Патријарх Иринеј је литургију служио уз саслужење епископа црногорско-приморског Амфилохија и рашко-призренског Теодосија. У беседи над гробом свог претходника, патријарх Иринеј рекао је да је патријарх Павле био пример док је био жив и да ће и даље бити пример за све вернике, јер је живео скромно, без луксуза, са једином мишљу да служи Богу, цркви и свом народу.
„Духовно је увек са нама. Његове молитве нас и данас прате у свакодневном животу. Народ свакодневно обилази његов гроб, да се помоли и обрати му се као некада. Иако овде није телом, увек ће остати духом са нама”, рекао је патријарх Иринеј.
„Будимо људи - то је често понављао. То је база, темељ за све, све остало је надградња. Важно је бити човек”, истакао је патријарх.
Патријарх Иринеј је истакао да патријарх Павле никада није правио компромис између добра и зла, политике и истине, политике и цркве, да се држао начела цркве, имао храбрости да каже оно сто је мислио, а да је говорио увек и само истину.

Српска православна црква данашњи дан слави као празник посвећен античком команданту Солуна Светом Димитрију који је страдао због ширења хришћанства. Дан светог Димитрија је у народу познатији као Митровдан.
Свети великомученик Димитрије Солунски, кога старокалендарске православне цркве славе 8. новембра, рођен је у Солуну у 3. веку нове ере, где је постављен на очево место за војводу. Задатак му је, такође, био да прогони хришћане. Међутим, он их је штитио и зато био осуђен на смрт. Избоден је копљима од стране римских војника почетком 4. века.
Црквени историчари нису сагласни око тога да ли живот овог светитеља треба лоцирати у Солун или Сремску Митровицу, римски Сирмијум, јер најстарији документи који су сачувани потичу тек из 8. века, преноси Верска информативна агенција.
Према једном тумачењу, мученик је погубљен у Сирмијуму, а остаци пренети у Солун, после освајања Срема од варвара. Грци су већ 413. подигли у Солуну базилику у којој су се чувале мошти Светог Димитрија. Град је сачуван, по предању, од земљотреса, болести, опсада. Свети Сава Српски, како бележи Доментијан „дође у солунски град и поклони се светом великом чудотворцу Димитрију и целива његову часну руку".

Иако је живео само тридесет шест година, легендарни музичар Милан Младеновић (1958. - 1994.) оставио је неизбрисив траг у рок музици, а мада се полемисало да је имао сиду и био наркоман, узрок смрти овог харизматичног музичара био је рак панкреаса, преносе агенције.
Иако је прошло осамнаест година од смрти Милана Младеновића, једног од најзначајнијих уметника бивше Југославије, легенда о њему живи са истим жаром.
Шармер кога већина жена и даље сматра за прототип савршеног мушкарца својим несебичним радом оставио је дубок траг у музици коју радо слушају припадници свих генерација.
“Дечак из воде” умро је пре осамнаест година, 5. новембра, после три месеца борбе са раком панкреаса у једној новобеоградској вишеспратници са вером у бољу будућност и сутра вредно живљења за оне који остају. До самог краја сачувао је ведар дух иако је већина његових стихова обојена горким и опорим тоном.
На неки чудан визионарски начин предвидео је сва дешавања која ће уследити на тлу бивше СФРЈ.
Сурова времена, после титоромантизма збрисала су са лица Земље генерације које су жељеле и трудиле се да изван оквира комунизма обезбеде слободу изражавања онима који долазе.

Велики број верника дочекао је данас у Сребреници мошти Светог деспота Стефана Лазаревића и присуствовао светој архијерејској литургији, чиме је обележено 780. година од оснивања Митрополије сребреничке и 600. година од почетка управљања деспота овим местом. Свету архијерејску литургију у храму Покрова Пресвете Богородице служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Василије уз саслужење свештенства Епархије.
Црквена порта била је тесна да прими све који су дошли да присуствују литургији и јубилеју.
Осим верника из разних крајева Српске и Србије, овом јубилеју присуствовали су Миладин Драгичевић, изасланик председника Републике Српске Милорада Додика, и Јово Турањанин директор Секретаријата за вере у Влади Републике Српске.
Епископ Василије молио се за покој душа свих невино страдалих Срба у протеклим ратовима и да Бог сачува народ од раскола међу Србима. Подсетивши да се данас обележава 780 година од оснивања Православне српске Митрополије сребреничке која је касније пресељена у Зворник, па у Тузлу, владика Василије је рекао да је на подручју Сребренице у то доба било седам српских манастира.
"Неки од њих су обновљени и данас егзистирају, а у плану је обнављање порушених", додао је епископ Василије.

Српски народ из Грубишиног поља у западној Славонији протеран је на данашњи дан 1991. године из 18 села која је Хрватска војска затим разорила, спалила и опљачкала. Грубишино поље у источној Билогори нападнуто је крајем октобра. У тим нападима паравојних хрватских јединица, терористичких група и појединаца убијено је 61 лице, већином цивили. Само троје живот је изгубило у ратним дејствима од гранате.
Пребијањем, мучењем, клањем или ватреним оружјем усмрћено је 31 лице, а неколико их је спаљено после извршеног злочина.
Кодни назив операције био је "Откос".
У јавности је познато пет таквих акција хрватских снага чије трагичне последице Крајишници обележавају сваке године - "Масленицу" 22. јануара, "Бљесак" 1. маја, "Миљевце" 21. јуна, "Медачки џеп" 9. септембра и "Олују" 4. августа.
За прву такву акцију - "Откос", у којој је по много чему извршено етничко чишћење без преседана, једва да је ико чуо, речено је раније у Завичајном удружењу "Билогора".
Источна Билогора је простор на северозападу данашње Хрватске, у троуглу који чине Бјеловар, Дарувар и Вировитица. Пре рата је на око 700 квадратних километара имала 54 насеља са бројним српским становништвом.

Престоница ће данас обележити 1. новембар – датум када је 1918. Прва армија, под командом Петра Бојовића, однела победу
Једна од важнијих, али и често запостављених годишњица у историји престонице – Дан ослобођења Београда у Првом светском рату биће обележена сутра, у знак сећање на тадашњу Прву армију српске војске и њеног команданта Петра Бојовића. Ове трупе успеле су да 1918. за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта, у ноћи између 14. и 15. септембра, ослободе целу тадашњу Србију и 1. новембра освану на улицама главног града и тако продру чак 600 километара у дубину окупиране територије. Гоњење је одмах настављено преко Саве и Дунава.
У престоници после 94 године, прославу победе из 1918. организоваће Град и Савез потомака ратника Србије 1912. до 1920. године, а данас ће на Костурницу бранилаца Београда из 1915. на Новом гробљу, члан градског већа Ацо Петровић положити венац. Осим ове званичне посете, значајнијих свечаности неће бити, па обележавање ове годишњице донекле дели „судбину” 20. октобра, датума када је Београд ослобођен у Другом светском рату 1944.
– У централној зони града постоји мали број знамења која подсећају на Први светски рат, а још мање на балканске ратове. Сем Костурнице на Новом гробљу најпознатији су Споменик трећепозивцима на Врачару и Костурница бранилаца на Београдској тврђави. Тек 1990. код Каленић пијаце постављено је обележје посвећено војводи Петру Бојовићу – наглашава Лидија Котур из Завода за заштиту споменика културе.

Велика победа код Куманова у данашњој Републици Македонији била је прва српска победа у Првом балканском рату и најавила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Србије из 14. века.
Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године између српске и турске војске. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, почетни турски напад је одбијен, а битка добијена изненада. Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу.

Српска православна црква данас (27. октобра) прославља Свету Петку, у црквама ће се служити литургије, верници ће се причестити, многи ће прославити своју славу. Света Петка је веома поштована међу Србима, њен култ се гаји вековима, па чак и они који нису крштени одлазе на данашњи дан у цркву да се поклоне пред њеном иконом и одају јој поштовање.
Ова славна светитељка српског порекла рођена је у хришћанској породици у Епивату. Њен брат Јевтимије је постао познати епископ мадитски а и сама је, након смрти родитеља, изабрала пут духовног узрастања, молитве, поста, бдења, трпљења. Живела је у Јорданској пустињи, далеко од људи али близу Бога, имала је бројна искушења, живела у немаштини, молила се и трпела, живела је подвижнички. У позним годинама чула је глас са неба да се врати у свој родни град Епиват, што је и урадила а када се после две године упокојила (умрла) сахрањена је, али не на градском гробљу него изван њега. После неког времена светитељка се јавила у сну двојици хришћана па су нашли њене мошти закопане, извадили их и положили у цркву Светот Петра и Павла у Епивату. Над њеним моштима су се дешавала бројна исцељења, биле су услишене молитве људи који су се обраћали Светој Петки за помоћ у разним тегобама. Народ је веома поштовао а њене мошти су затим пренете у Цариград, па у Трново, биле су и у Београду, затим у Цариграду. Године 1641. пренете су у Јаши где се и данас налазе.

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године између српске и турске војске. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој.
Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, почетни турски напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.
Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу.
У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.
Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку.