Српска православна црква данашњи дан слави као празник посвећен античком команданту Солуна Светом Димитрију који је страдао због ширења хришћанства. Дан светог Димитрија је у народу познатији као Митровдан.
Свети великомученик Димитрије Солунски, кога старокалендарске православне цркве славе 8. новембра, рођен је у Солуну у 3. веку нове ере, где је постављен на очево место за војводу. Задатак му је, такође, био да прогони хришћане. Међутим, он их је штитио и зато био осуђен на смрт. Избоден је копљима од стране римских војника почетком 4. века.
Црквени историчари нису сагласни око тога да ли живот овог светитеља треба лоцирати у Солун или Сремску Митровицу, римски Сирмијум, јер најстарији документи који су сачувани потичу тек из 8. века, преноси Верска информативна агенција.
Према једном тумачењу, мученик је погубљен у Сирмијуму, а остаци пренети у Солун, после освајања Срема од варвара. Грци су већ 413. подигли у Солуну базилику у којој су се чувале мошти Светог Димитрија. Град је сачуван, по предању, од земљотреса, болести, опсада. Свети Сава Српски, како бележи Доментијан „дође у солунски град и поклони се светом великом чудотворцу Димитрију и целива његову часну руку".
Светог Димитрија посебно славе, поред Грка, Руси и Срби. Код Руса је његов култ почео да се шири још у 12. веку. Они су га 1581. изабрали за заштитника Сибира. Његов празник је један од највећих празника у Руској цркви.
У Српској цркви је њему посвећено преко 120 храмова. Сремска Митровица га нарочито прославља, а на њеном грбу налази се од 1388. године.
Срби сматрају да до Митровдана треба завршити све велике послове, пошто почиње зима, а ако је празник под снегом, знак је врло хладне зиме.
Многобројне су српске породице које данас славе своју крсну славу.
Митровдан у народном веровању
Празник Светог великомученика Димитрија, или Митровдан, како се назива у српском народу, обележен је у црквеном календару црвеним словом, а у Богослужбеном уставу Цркве означен је знаком Средњег празника друге врсте (црвеним крстићем), што значи да по рангу и значају припада трећој од шест група у које су сврстани сви празници у години. Митровдан је непокретни или стајаћи празник, што значи да је увек истог датума, односно 8. новембра по новом или 26. октобра по старом календару.
У нашем народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде код своје куће, тај ће преко целе године ноћивати по туђим кућама.
Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нови. Овај дан је легендаран и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негде презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану следеће године (Митровданак, хајдучки растанак; Ђурђев данак хајдучки састанак). Ко хоће да му црни лук зими не проклија, нека га уочи Митровдана остави на топло место, па се неће покварити, ма колика топлота била.
Купус се сече обично о Митровдану. У Митрову недељу не треба сејати жито, зато што је то задушна недеља, у којој, по народном веровању, посејано жито рађа празне класове. По овцама се гледа каква ће бити зима: ако на Митровдан леже са скупљеним ногама, биће блага зима, ако леже са опруженим ногама, биће оштра. Ако на Митровдан буде облачно, биће топла зима; буде ли ведро, биће оштра. Ако пада снег, каже се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу. На Митровдан се у сваки угао куће стави по један облутак против мишева. У источној Србији се дан по Митровдану назива Мишји или Мишулов дан, који се празнује да мишеви не би по хамбару и кући наносили штету.
РТС
Ауторска права Радио Оаза 2026