Најапсурднија чињеница јесте и да је осамдесет одсто чланова, ближих сарадника и пријатеља најупечатљивијег југословенског бенда “Екатарина Велика” мртво.
Басиста Бојан Печер умро је у Лондону од срчаног удара 13. октобра 1998., а клавијатуристкиња Маргита Стефановић 18. септембра 2002. године у Београду. Уузрок њене смрти никада није званично потврђен, мада се верује да је умрла од последица интравенозног коришћења дроге.
Остали чланови бенда преминули су од сиде, Иван Видовић 1992. и Душан Дејановић 2000. године што чини трагедију овог бенда још већом.
Упркос свему легенда и о њима и даље живи истом снагом као и осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века.
- Ја теби читам последње слово, ја теби, а ко мени? Сада си отишао да би се негде родио. Звук, снага и енергија! Ти ме чујеш сад. Растанак је и поновни састанак, пуно љубави је отишло са тобом то што се сада не видимо, не значи да нисмо заједно. Овде је много њуди да те испрати, твоји њуди... Дечак из воде у пурпурним дубинама стварне музике, нека буде лепо, нека буде истинито, нека се чује... Само један пут води до правде, као што су и све речи биле на твојој страни, и ветар, и земља, и дах. Нека ово буде доста, нека ово буде са мером, видимо се... - речи су којима је музичар и дугогодишњи Миланов пријатељ Зоран Костић Цане испратио великана југословенског рокенрола на вечни починак, а осим њега сахрани на Новом гробљу поред породице и најближих пријатеља, присуствовали су и бројни обожаваоци ЕКВ-а.
Испред града Београда од врсног музичара опростио се потпредседник Миленко Кашанин, новинар Петар Поповић и сви они који су знали да Миланов одлазак најављује долазак шунда и искривљених вредности.
Милан Младеновић рођен је 21. септембра 1958. у Загребу где је и живео до поласка у основну школу. Његов отац Спасоје, родом из Крушевца, био је официр Југословенске народне армије, а мајка Даница домаћица из Макарске.
Од првог дана па све до смрти, пуних тридесет шест година борио се за музику и живео по правилима која му је она наметала.
- Почео сам да свирам у четвртом разреду основне школе када ми је отац купио акустичну гитару на којој је писало Танго, затим сам ишао у музичку школу и научио неке акорде. Било је то у Сарајеву где смо се доселили када сам имао шест година и на чудан начин мислим да је оно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме наравно млатили, и долазио сам кући крвав, плачући, што је трајало до 1970. када смо се преселили у Београд. У Сарајеву сам имао најбољег пријатеља Амера са којим сам идући улицом стално певао Битлсе. Тада сам желео да када порастем постанем један од њих. У том периоду много сам читао, што ми је остало као потреба и касније. Стално сам мењао укусе, час би ми се нешто свидело, а час не би. Сећам се да сам махнито читао Александра Диму и то испод клупе за време часа због чега сам и оћоравио па сам касније морао да носим тегле на очима и нисам видео белу мачку у мраку - причао је Милан у емисији “Три жеље за златну рибицу” Ирени Мишовић о томе како му је рокенрол био начин живота, а музика ваздух који је удисао и који га је покретао.
Ипак, његови први озбиљни кораци у музици догодили су се крајем седамдесетих у бенду “Лимуново дрво” који је наступао по гитаријадама, у Дому омладине и СКЦ-у.
Иако у почетку није имао подршку родитеља за избор музике као животног пута, ипак су га подржали већ после првог хвалоспева у новинама који је веома брзо уследио.
- Кад сам дефинитивно одлучио да се бавим рокенролом то се мојим родитељима уопште није допадало, али сам се на крају изборио да се навикну на то, а онда би им било драго када прочитају моје име у новинама. Почели су активно да ме помажу и подржавају. На неки начин као и сви други људи, и ја сам савршена мешавина својих родитеља. Чини ми се да сам жесток на мајку и благ на оца, а када је реч о физичком изгледу, једино са сигурношћу знам да сам нос наследио од тате - открио је својевремено магазину “Ћао”, а управо је његов отац био главни кривац за Миланов избор професије пошто му је купио прву гитару и уписао га у музичку школу.
За разлику од последње деценије у којој је живео, почетак осамдесетих остао му је у предивном сећању јер је могао без икаквих стега да ужива у бескрајној љубави која је у том периоду владала међу људима.
- Осамдесет прва, друга и можда трећа биле су веома интересантне године јер је тада била манија журки по Београду и постојао је одређени круг људи који је се лудо зезао. Нешто у ваздуху је висило, нека добра атмосфера, сви су били заједно и сви су имали симпатије за своје ближње. Из те еуфорије испливале су три београдске групе: “Идоли”, “Електрични оргазам” и “Шарло Акробата” коју смо основали Драгомир - Гаги Михајловић, Душан Којић Која, Вд и ја. Снимили смо за Југотон плочу Пакет аранжман, чиме смо престали да будемо демо-бенд, већ смо постали веома познати, права сензација. Свуда се писало о нама, пошто је свима изгледало да смо из истог фазона и да припадамо истом покрету. Која је био врло озбиљан, Вд је у све уносио доста хумора и ироније, а ја сам хтео да све то звучи компактно и мелодично. Њих двојица свирали су веома слободно, а ја сам то кочио јер нисам ни могао поред певања да то постигнем и са гитаром - забележено је у монографији Милана Младеновића “Дечак из воде” аутора Флавиа Ригоната.
Са Гагијем, кога је упознао још у Једанаестој београдској гимназији, а онда са њим студирао на филолошком факултету, основао је бенд Катарина II.
Тада им се први пут придружила Маги која је Милана освојила својом музикалношћу и слухом.
Ипак, две године касније због честих сукобљавања бенд се распао. Гаги је полагао право на име бенда, а Милан и Маги, Бојан Печер и Фирчи одлучили су да оснују нови бенд са сличним називом - “Екатарина велика”.
Група је снимила седам плоча, а кроз њену поставу прошло је много љубитеља рокенрола, међутим најчешће промене дешавале су се за бубњевима за којима су били Иван Вдовић Вд, Иван Феце Фирчи, Иван Ранковић, Срђан - Жика Тодоровић, Марко Миливојевић и други.
Веома важан и препознатљив печат оставили су Маргита Стефановић Маги за клавијатурама и Бојан Печер који је био један од најталентованијих басиста свог времена.
Слава коју је стекао и бројни обожаваоци који су га пратили као фронтмена ЕКВ-а нису му причињавала задовољство. Милан је желео да људи воле његову музику, а не њега. Међутим, најупорније су биле дјевојке које су га пратиле, љубиле, за њим вриштале.
Ипак, иако се о његовом приватном и интимном животу веома мало зна, последње године провео је са Мајом Маричић која је била његова највећа животна љубав, а управо тој девојци посвећена је и песма “Очи боје меда”.
У том периоду, негде почетком деведесетих његово срце по сваку цену желела је да освоји и новинарка Луна Лу, а то јој је накратко пошло за руком у периоду када су Маја и Милан раскинули.
Њему блиски људи тврде да је био изузетно одговоран, строг, посвећен читању и никада наркоман, док други заступају мишљење да је умро од АИДС-а који је добио као последицу дугогодишњег конзумирања наркотика.
- Није баш пријатно када људи желе са вама да причају и онда када нисте расположени за то. Више не могу нигде да одем, не могу да радим оно што желим. Људи ме све чешће малтретирају. Не могу да се помирим са тим преувеличавањем на свим пољима, изгубљеним временом које проведем у разговору са онима који ме зову без икаквог разлога и хоће да чују само трачеве. То уме да буде врло непријатно - изјавио је за лист “Ћао”.
Почетком 1994. Младеновић је боравио у Бразилу где је са Миланом Суботићем Субом, некадашњим фронтменом групе “Реџ Илусиви”, снимио последњи албум “Дах анђела”.
- То је нека врста психоделичног самба-рока са балканским утицајем. Бразил је огромна и предивна земља која из наше перспективе изгледа као друга планета. Заљубио сам се у те људе који тако складно живе једни са другима и са природом. Црнци, Индијанци, Јапанци, Немци, Италијани, сви живе заједно, поштено и не деле се. Међу њима нема расизма. То је сиромашна земља, али људи због тога нису несрећни. Мислим да бисмо од њих и ми могли много да научимо како да будемо толерантнији и опуштенији - изјавио је Милан за ТВ постер, а они који су га познавали тврде да никада није преболео братоубилачки рат на просторима бивше Југославије и да је управо то био коначан потпис на његовој умрлици.
Многе патриоте му и данас замерају одбијање наступа у Бањалуци почетком деведесетих, што је био његов отпор свему ономе што се дешавало у републици где је јединство и разумевање требало да служи за пример.
- Извесно је да кроз живот идем стихијски, па где се зауставим. Једно је сигурно - никад не знам где ћу кренути. Ја не могу да певам о ванземаљској љубави, ако ме гуше и раздиру овоземаљски јади. Стојимо на рубу изнад неке разјапљене провалије која са нестрпљењем чека да нас прогута, а изнад нас, разбуктала се вулканска лава која почиње да цури, растеже се по нама. Чини ми се да смо стиснути, не можемо ни корак назад, али ни напред... Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас неки лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше, борите се за живот - забележене су Миланове речи у монографији.
Сувише револтиран развојем догађаја Милан је заједно са неколико рок музичара 1992. покренуо пројекат антиратног карактера “Римтутитуки”.
Химна “Слушај вамо” објављена за Радио Б92 била је прст у око одговорнима за настали хаос.
Најутицајнији музичари тог времена крећу да свирају у отвореном камиону улицама Београда промовишући мир, али њихови покушаји нису имали одјека међу разјареном масом спремном на убијање.
Покушај организовања концерта под називом С.О.С мир илити не рачунајте на нас, никада није реализован, а очај и немоћ били су једине емоције које су им преостале.
Сличан набој осећа се и на послења два албума “Екатарине Велике”, “Неко нас посматра” и “Дум Дум”.
У августу 1994. после наступа групе на Фестивалу у Будви, Милан бива пребачен у болницу гдје је установљено да има рак панкреаса, а после три месеца тешке борбе са болешћу преминуо је изузетно исцрпљен и са свега тридесет и пет килограма.
- За крај бих рекао само да ми ни у ком случају није жао што сам све ове године протраћио на тако неозбиљну ствар као што је рокенрол, и мислим да поштеније и искреније нисам могао да потрошим све те године - речи су којима је завршена његова монографија.
Агенције