Јуче и данас

Велике суме новца годинама су улазиле у Србију. Тим Маршал у књизи „Игра сенки –петооктобарска смена власти у Србији” пише: „Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције... Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу”.
У једном од ретких интервјуа поводом објављивања ове сензационалне књиге новинар „Скај њуза” је рекао:
–Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано. У сеоској кафани у Лакташима, у Републици Српској, одржан је 4. октобра састанак британских обавештајаца, службеника ЦИА и представника војне обавештајне службе Југославије. Британци су, као заштиту, повели екипу специјалаца из САС-а. На том, последњем састанку требало је донети коначне одлуке о ономе штаће се дешавати следећег дана. Људи из војне обавештајне службе јасно су рекли: „Чак и ако Милошевић позове војску да изађе на улице, Врховна команда неће послушати”.
На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

Открића нових докумената показала да су тајне службе западних сила припремиле, финансијски помогле и извеле два преврата у српској историји, 1941. и 2000. године
Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, ма колико нам изгледало да је то тако – неумитно грешимо.
У нашем просечном доживљају моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне који су силом узимају власт од оних који су изабрани по договореним друштвеним правилима.
Или да хвалимо оне који та правила драстично крше са позиција власти. У оба случаја заборављамо на низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и утичу на животе појединаца. Бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.
Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

Данас се навршава 21 година од страдања војника ЈНА у касарни у Бјеловару, у Хрватској, када је хрватска војска, пошто су им се предали припадници ЈНА, стрељала команданта касарне и двојицу његових помоћника, а четири дана касније још шесторицу припадника ЈНА.
За овај злочин нема осуђујућих пресуда, а истрага је још у току.
"Тројицу разоружаних официра хицима у главу из пиштоља убио је председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега, иако је породица једног од убијених официра то затражила још у јулу 1998. године", саопштено је из Информационо-документационог центра "Веритас".
Суд у Бјеловару је 2006. године покренуо истрагу против Јуре Шимића, пошто је државна телевизија Србије, РТС, објавила снимке злочина и пошто им је Хашки суд уступио документацију, али је Шимић, после 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе, на којој ужива све почасти најугледнијег грађанина Бјеловара.
За убиство шесторице заробљених припадника ЈНА и покушаја убиства једног цивила, суд у Бјеловару је оптужио четворицу припадника бјеловарске полиције Луку Маркешића, Зденка Радића, Зорана Мараса и Ивана Орловића због ратног злочина против ратних заробљеника и цивила.

Србија је на ивици провалије, клати се, витла рукама, исколачене очи упире у бездан и само чудо може барем мало да је одмакне од црне рупе у којој ће нестати. Време нестанка, за педесет или 150 година у историјском смислу, потпуно је неважно а Срба као народа остаће само у траговима. Претерујем? Волео бих да је тако, али није. Откуд оволики песимизам? Од онога што сви видимо.
Србија је једина држава у Европи која не зна где су јој границе; не зна да ли некуда иде или се однекуда враћа; Једино је Србији забрањено да ћути док је туку; једино се од Србије тражи да аплаудира кад је убијају.
Није забележено у савременој Европи да једна држава, у мирнодопском времену, буде територијално раскомадана и да се од те државе, као највиши степен понижења и самопоништења тражи да то комадање прихвати, потпише и још пољуби руку џелату.
Србијом су до пре неки дан владали потомци Брозових генерала, следбеници дрезденске школе КПЈ која још од 1928. године учи своје полазнике да на простору од Вардара до Триглава треба да постоје независне државе Хрватска, Словенија и велика албанска држава (тако пише у програмском документу Комунистичке партије Југославије из 1928. године) а да никако не сме да постоји српска држава. Тај пројекат, скупа са оним усташким, а све усклађено са интересима великих сила на Балкану, разорио је Југославију.

У српском селу Подравање у сребреничкој општини данас је на улазу у цркву откривена и освештана спомен-плоча за 60 погинулих мештана и обележено 20 година од страдања 32 српска цивила и борца, које су муслиманске снаге убиле на данашњи дан 1992. године.
Тог 24. септембра јаке и вишеструко бројније муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су ово разуђено планинско село, пресекле пут према Милићима и кренуле у силовит артиљеријско-пешадијски напад. Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цели дан. Убијена су 32 мештана, а после борбе прса у прса у вечерњим часовима неки су успели живи да изађу из окружења.
Миле Николић је, у име опкољених Срба, док није прекинута радио-веза, тражио је да их гађа српска артиљера, наводећи координате, да не би пали живи у руке непријатељу. "Били смо у обручу и пружали смо отпор. Нестајало је муниције и народ који је био у збегу одлучио је да крене предвече у пробој, знајући да ће многи погинути, али нико није помишљао на предају. Највише мештана погинуло је у том пробоју, а већа група је преживела", присећа се Миле. Он наводи да је пуцано са свих страна и да је напад почео иза 8.00 сати, уз страховиту галаму, урликање и узвике "Хватај их живе".

У Ресавској пећини код Деспотовца је обележено 40 година од њеног отварања за посетиоце. Ресавска пећина, једна од најлепших и напосећенијих у Србији, има статус заштићеног споменика природе, а 2010. године је постала чланица Међународне асоцијације туристичких пећина и јама (ИСЦА).
Стара је око 80 милиона година, а процењује се да је накит у пећини стар око 45 милиона година. Температура у пећини је стално седам степени. Дуга је 4,5 километара од којих је истражено 2,8 километара, а за посетиоце је доступно 800 метара. Обилазак траје 45 минута.
Пећина има два нивоа, горњи и доњи, а иде 80 метара у дубину земље. Унутрашњост пећине обилује дворанама, каналима, галеријама, стубовима, сталактитима, сталагмитима, драперијама и окамењеним водопадима.
Концертна дворана, у којој је одржан концерт гудачког оркестра, највећа је и најлепша а добила је име због своје акустичности. У тој дворани налази се кип мајке са дететом која је заштитни знак Ресавске пећине.
Кристална дворана је богата пећинским накитом, а у делу пећине под називом Предворје историје нађени су остаци прачовека и његови алати, као и лобања поларне лисице.

Данас се навршава 21 година злочина на Коранском мосту у Карловцу, где је убијено 13 резервиста ЈНА, који су нападнути и поред договора са хрватским снагама да ће бити безбедно пропуштени, саопштио је Документационо информативни центар „Веритас”.
Припадници МУП-а и Збора народне гарде Хрватске у Карловцу су, испред моста на Корани, 21. септембра 1991. године, зауставили два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје” у касарну „Логориште” превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, а који су, после преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. По предаји, група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пешице преко Коранског моста.
Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и почели „крвави пир” над њима и тринаесторица су ликвидирана.
Од четворице преживелих тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасили скоком са моста, док се четврти у току ноћи са тешким повредама искобељао испод мртвих сабораца.

Оптужени Радован Караџић затражио је данас од Хашког трибунала да обавеже португалског дипломату ЗЗозеа Кутиљера (Jose Cutillero) да сведочи током доказног поступка Караџићеве одбране, који би требало да почне 16. октобра.
Амбасадор Кутиљеро је 1991-92 био међународни мировни посредник чије су принципе за преуређење Босне и Херцеговине у три етничка дела, почетком 1992, прихватили лидери босанских Муслимана, Срба и Хрвата. Муслиманско вођство, предвођено Алијом Изетбеговићем, убрзо је, међутим, променило став и повукло подршку Кутиљеровом плану, како се верује, на сугестију САД.
У изјави Караџићевој одбрани, Кутиљеро је оценио да је "истинска трагедија" што је тај споразум потом пропао, подсећајући да је мировно решење постигнуто у Дејтону, три године касније, "готово исто", што значи да су "небројени животи могли бити сачувани".
Бивши председник Републике Српске оптужен је за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада и узимање "плавих шлемова" УН за таоце, 1992-95. Караџићева одбрана придаје велики значај Кутиљеровом сведочењу, будући да је он у изјави потврдио да је вођство босанских Срба у фебруару 1992. прихватило реорганизацију БиХ у три етничке заједнице, али у постојећим границама.

Православна Епархија бачка прославила је овогодишњег Патрона епархије (чудо светог Архангела Михаила у Хони) у Световазнесенском храму у Чуругу. Обележено је и 150 година постојања цркве у том бачком месту. Свечаност су уз бројне вернике увеличале и владике Српске православне цркве из Србије и региона.
Литургију је служио владика зворничко-тузлански Василије, а владика далматински Фотије позвао је на молитву за Србе настрадале у рацији мађарских фашиста у Чуругу.
У порти Вазнесењске цркве у војвођанском месту Чуруг недалеко од Новог Сада данас је одржана света архијерејска литургија у знак сећања на злогласну Рацију - геноцидну војну акцију мађарских фашиста током Другог светског рата.   
Рација у којој је страдало на хиљаде недужних Срба, Јевреја, Рома и припадника других нација десила се пре 70 година у Чуругу, Шајкашкој, као и на подручју цијеле Бачке.
"И у нашем народу, нажалост, има оних који се на све четири стране света извињавају што смо и ми Срби имали жртве у том страшном рату. Православна црква, међутим, никад неће дозволити да спомен на невино страдале људе буде затрвен", истакао је епископ бачки Иринеј обраћајући се архијерејима, верницима и свештенству епархије Бачке.

На трећем „прсту” полуострва Халкидики налази се јединствена земља монаха и срце светског православља – Света Гора.
Посетиоци, још са брода, могу да примете брдо Атос, голи камени врх који се уздиже на 2.033 метара надморске висине, како доминира полуострвом. У античко доба на врху Атоса налазио се храм посвећен врховном богу Зевсу. Према црквеним предањима Мајка Божија је на путу за Кипар, због олује, пристала уз обалу Атонске горе где је покрстила многобошце који су тада ту живели и ту оставила једног од апостола као учитеља и старешину а себе поставила за заступницу полуострва.
Света Гора се под влашћу Рима налазила све до 313. године када је цар Константин издао указ о грађанским правима и слободи вероисповести хришћана. У то време, монаштво на Атосу се прилично развило а појавили су се и први манастири.
Женама је приступ на Атос забрањен од 442. године када је ћерка Теодосија Великог посетила манастир Ватопед али се том приликом из иконе Богородице чуо глас који јој је саопштио да одступи. Од тог дана са женама је забрањено да кроче на полуострво.

Право самосталне управе на Атосу даровано је монасима у 9. веку царском повељом и тада се појављује и српско, руско, бугарско и словенско монаштво. Са падом Византије, Света Гора је ипак успела да очува самоуправу уз плаћање данка.