Јуче и данас

Цртани филм „Снежана и седам патуљака", слави 75. рођендан, пошто је премијерно приказан 21. децембра 1937. године у Холивуду.
То је први дугометражни анимирани филм у историји филмске продукције, у Америци произведен у пуном колору, први у продукцији Волта Дизнија, као и десети најкомерцијалнији филм 20. века.
Рад на филму Снежана и седам патуљака је почео почетком 1934. године, а у јуну исте године „Дизни" је у Њујорк тајмсу најавио производњу свог првог дугометражног анимираног филма.
Пре овог целовечерњег, у „Дизнијевој" продукцији били су реализовани само кратки анимирани филмови и серије. Волт Дизни се суочио са проблемима при самом почетку рада на филму, пошто су његов брат и пословни партнер Рој Дизни, као и супруга Лилијан покушавали да га одврате од те идеје. Дизни се надао да ће на овај начин проширити углед студија и повећати приходе, што му је и успело. Међутим, у то време да би обезбедио новац морао је своју кућу да стави под хипотеку, како би обезбедио потребне приходе. Трошкови снимања филма су од предвиђених 250 хиљада достигли 1,5 милиона долара, што је био огроман износ за филм у то време.

Сутра се у великом броју домова у Србији прославља Свети Никола. То је светац кога слави највећи број српских породица, па се често каже да половина Срба слави славу, а друга половина су гости код домаћина који тог дана прославља.
Свети Никола је био један од најватренијих заговорника хришћанске цркве и велики противник јеретичких учења у првим вековима хришћанске проповеди. Светог Николу подједнако поштују и западни и источни хришћани, а у Србији је једна од најчешћих слава и заштитник православних породица. Свети Никола, чије име на грчком значи победитељ народа, сматра се у хришћанском свету победитељем над злом, а као проповедник православног хришћанства у првим вековима имао је највећи број присталица.
Српска православна црква обележава дан смрти Светог Николе, чудотворца Мирликијиског, рођеног у граду Патари, у области Мире Ликијске у данашњој Турској, у време цара Валеријана. То је било 6. децембра 345. године или 19. децембра по званичном грегоријањском календару, па тога дана сви хришћани дају помен светитељу.
Хришћанске цркве славе такође и пренос моштију Светог Николе, које су 22. маја 1096. године пренесене из Патаре у Бари у Италији, где и данас почивају, и сматрају се местом на коме се срећу и на коме ће се помирити источни и западни хришћани и њихове подељене цркве.

На данашњи дан - 14. децембра 1995. године тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Хрватске Фрањо Туђман и председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић потписали су мировни споразум о БиХ. Тај документ, којим је потврђен мировни споразум постигнут претходно 21. новембра у Дејтону, познат је под именом Дејтонско-париски споразум, а настао је под утицајем, односно притиском међународне заједнице и њиме је завршен  рат у БиХ (1992-1995).

У својству сведока документ су у Јелисејској палати у Паризу потписали председник САД Бил Клинтон, председник Француске Жак Ширак, председник Владе Русије Виктор Черномирдин, премијер Велике Британије Џон Мејџор, канцелар Немачке Хелмут Кол и председник Владе Шпаније Фелипе Гонзалес, који је био представник ЕУ.

Тим споразумом Република Српска је постала један од два ентитета у БиХ, а други - Федерација БиХ.

РС обухвата 49 одсто територије, а Федерација БиХ 51 одсто територије БиХ.

До дејтонског парафа је дошло после тронедељних преговора челника БиХ, Хрватске и тадашње Савезне Републике Југославије, уз посредовање САД.

Танјуг, МРС

Предлог хрватског закона о пребивалишту још једна је у низу мера Хрватске која је, пре свега, усмерена ка томе да се одузимањем личних карата умањи повратак избеглих Срба, оценила су избегличка удружења у Србији.

Представници избегличких удружења оцењују да се овим законом намерава и спречити да Срби на локалним изборима у Хрватској у мају гласају за своје кандидате и странке.

Председник Асоцијације избегличких удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир рекао је Срни да хрватске власти у последње време покушавају да избеглим Србима одузму личне карте.

"То значи, једноставно да нас избришу да више нисмо држављани, а то би онда довело у питање нашу имовину и све оно друго што смо имали у Хрватској", рекао је Будимир.  Он је навео да ће избегли Срби покушати преко српских представника у Загребу, Српског народног вијећа и посланика у хрватском парламенту, да ураде све како се то не би десило и како би Срби који су рођени и живели у Хрватској, сачували своје пребивалиште и боравиште.

Потпредседник ове асоцијације Раде Матијаш рекао је Срни да би усвајањем овог закона било одузето пребивалиште избеглим Србима, што би у пракси представљало велики проблем, јер би на локалним изборима у Хрватској могли да изгубе власт у неким местима као што су Книн, Кистање, Грачац...

Данас се навршава 21 година од стравичног ратног злочина над српским цивилима у селу Паулин Двор недалеко од Осијека, у Хрватској. Припадници Хрватске војске су 11. и 12. децембра 1991. године убили 19 цивила, од којих су 18 били Срби, а један Мађар. Убијени су били стари од 41 до 85 година, а међу њима је било и осам жена. Претходно, они су се налазили у кућном притвору на приватном имању у том селу, одакле су само на сат или два дневно могли да долазе до својих кућа како би нахранили стоку.

Њихови лешеви најпре су били закопани на простору војног складишта Луг, код Чепина, а 1997. године пребачени су у село Ризвануша, око 500 километара од Паулиног Двора. Посмртни остаци убијених Срба ексхумирани су 13. маја 2002, када су их открили истражиоци Хашког трибунала.

Врховни суд Хрватске је 2005. правноснажно због тог злочина осудио припадника 130. батаљона Хрватске војске Николу Иванковића на 15 година затвора. Жупанијски суд у Осијеку је маја 2012. неправоснажно осудио другооптуженог, бившег припадника Хрватске војске Енеса Витешкића на 11 година затвора.

Напори Панте Михајловића да уведе прве телефонске линије уродили су плодом 1883. године. Прве установе које су телефонски повезане у Београду биле су Велика школа (Капетан-Мишино здање) и Пожарна команда, Двор и Управа града, Народна скупштина и Министарство унутрашњих дела, Народна банка и Министарство финансија.

Међутим, нечијим немаром, средства предвиђена за подизање телефонских линија брисана су из буџета за следећу годину, а на Михајловићев оглас јавио се само један претплатник – тада познати индустријалац Ђорђе Вајферт. Наш први „телефониста”, разочаран неуспелим подухватом у који је уложио сву своју имовину, диже руке од Србије и поново одлази за Америку. ж

Међутим, није дуго издржао у туђини и враћа се у завичај 1885, али се овог пута запошљава у државној железници као шеф Телеграфско-телефонског одсека. Вештак за испитивање лошег стања електричне мреже у Београду постао је 1905. Био је и надзорни инжењер електричне централе на Двору од 1908. Пензионисан је 1919. године. Како то често бива, кад се судбина поигра с нама, овај пионир савремених теле-веза у нас, никад није имао довољно пара да би имао телефон у свом стану. Умро је у 78. години, 7. фебруара 1932, у Београду, од запаљења плућа и парализе срца.

На данашњи дан, пре деведесет година, рођен је легендарни писац и песник Душко Радовић. Срби нису заборавили Радовића - бројна позоришта и школе носе његово име, а не прође ни један дан да се у новинама, радију, или ТВ не прочита неки од његових афоризама.

Душан - Душко Радовић, новинар, песник, писац, афористичар и ТВ уредник, рођен је 29. новембра 1922. године у Нишу, а преминуо је 16. августа 1984. године. Генерације клинаца су одрастале уз Душкове песме, док су се њихови родитељи будили уз афоризме које је читао у емисији „Београде, добро јутро" на Студију Б. Био је главни уредник "Пионирских новина", уредник Програма за децу Радио-Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа "Полетарац", новинар "Борбе" и од 1975. године био је уредник Студија Б.

Јединствена личност наше културе, Радовић се први пут огласио на Радио Београду, песмом „Био једном један лав“, а затим радио-игром„Капетан Џон Пиплфокс“. Следиле су књиге за децу и телевизијска серија „На слово, на слово".

Својим ненаметљивим и јединственим стилом, чистим језиком, ушао је у сваки буквар и читанку. Радовић је позивао родитеље да туку децу, али тек кад примете да деца почињи да личе на њих, говорио је: "Дајте ми добро дете, па да видите какав сам ја отац", "тешко је бити дете и бити добар", "ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради".

У Великом Трновцу већ 12 година нико не може да скине заставу Албаније * Незапажено прошло постављање спомен-табли Ферхад бегу Драги у Тутину и Хасан-аги Звиздићу у Сјеници * Страже код споменика Команданту Лешију *
У Србији не постоји евиденција о броју споменика који су подигнути спорним историјским личностима или припадницима паравојних формација у Војводини, на југу Србије, али ни у Санџаку. Ипак, таквих споменика има неколико десетина, највише на југу Србије. Протеклих година су на југу Србије постављени споменици припадницима ОВПБМ - команданту Лешију, команданту „Делта“, Нијазу Аземију, Шабану Укшинију, Артану Абазију, Арифију Кастриоту, Самију Укшини, Шабану Шахијуу, Бећару Садикуу, али и Аћифу Хаџиахметовићу - Аћиф ефендији у Новом Пазару, Ферхад бег Драги у Тутину и Хасан-аги Звиздићу у Сјеници, док је у Новом Саду постављен споменик Јаши Томићу и Јаношу Дамјаничу у Ади.
Локалне власти нису ништа учиниле да би се ова спомен-обележја уклонила, правдајући се одржавањем добрих међуетничких односа.
Закључком Владе СРЈ и Владе Србије од 23. маја 2001. године и посебним документом изјаве - „Амнестија је излаз“, коју су потписали тадашњи председници савезне и републичке владе - Зоран Жижић и Зоран Ђинђић, наводи се да се „у циљу успостављања трајног мира и безбедности у региону“ гарантује ослобађање од кривичне одговорности због незаконитог организовања и ношења оружја свим грађанима општина Бујановац, Прешево и Медвеђа од 24. маја 2001. године, подсећају албански званичници са југа Србије.

На данашњи дан навршава се 17 година од парафирања Дејтонског споразума којим је окончан троипогодишњи рат у Босни и Херцеговини, а постигнут је договором тројице политичких и партијских лидера Србије, БиХ и Хрватске - Слободана Милошевића, Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана. То је био правни акт споразумног карактера парафиран у војној бази Рајт-Патерсон код америчког града Дејтона, да би званично био прекинуо рат у БиХ који је трајао од 1992. до 1995. године.
Споразум је парафиран у присуству тадашњег државног секретара Сједињених Америчких Држава Ворена Кристофера, а поред њега главни амерички посредници су били Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк.
Дејтонски споразум, односно Општи оквирни споразум за мир , званично је потписан 14. децембра 1995. године у Јелисејској палати у Паризу, чиме је БиХ озваничена као држава са два ентитета - Републиком Српском и Федерацијом БиХ.
Председник РС Милорад Додик рекао је тим поводом „Гласу Српске” да је Дејтонски споразум направио нови политички систем у БиХ, што је омогућило успостављање мира и легализовао Републику Српску у међународном праву.

"Постати ратни злочинац је у данашњем свету релативно лако. Довољно је да вас тако означи америчка администрација и тај сте. Најближа станица Хаг са својим судовима. Описаћу вам укратко како сам се у тој ситуацији нашао ја.
Моје ратно злочинаштво је почело сасвим ненападно и невино. Чекао сам дуги ред са интересентима за потпис госпође Олбрајт. Аутограмијада се одржавала на првом спрату палате књига Неолуксор, а ја сам за бившу госпођу државну секретарку владе САД спремио поклон. Документарни филм „Отето Косово” са енглеским титлом, као и пар плаката. Обезбеђење ме је додуше упозорило да госпођа Олбрајт потписује само своју књигу а не неке плакате или фотографије, али са поклоном су ме пустили даље. Заједно са мном су били и моји пријатељи. Са њима сам се управо вратио са путовања по Косову, које је имало за циљ упознавање те српске покрајине.
„Госпођо Олбрајт, донео сам вам на поклон свој филм који сам снимио на Косову.” Испрва осмех бивше министарке спољних послова, почео је полако да се криви у тренутку када сам извадио плакате. На њима су се налазили само фотографски мотиви из последњих ратова на Балкану. Поред стола где су се књиге потписивале нисам био сам. Било нас је петоро а плаката такође пет. Замолио сам госпођу Олбрајт да нам уместо књига потпише остала своја дела којима се прославила на Балкану.