„На истини је почивао његов живот. Он је велики дар нашој цркви”, навео је патријарх Иринеј.
Четрдесет четврти патријарх на трону светог Саве преминуо је на данашњи дан 2009. године на Војномедицинској академији.
Патријарх Павле, световно име Гојко Стојчевић, рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, код Доњег Михољца, у Славонији. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990. године, којем је председавао загребачко-љубљански митрополит Јован Павловић, заменик тада оболелог патријарха Германа, биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем. Како ниједан од кандидата није добио довољан број гласова избор је обављен жребом на тзв. „апостолски начин”, тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха. Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен је 2. децембра 1990. у Саборној цркви Св. Архангела Михаила у Београду.
Патријарх Павле бавио се научним радом, а међу његовим објављеним делима су Монографија о манастиру Девичу, Студије из литургике објављене 1972. у Гласнику СПЦ од које је касније настало тротомно издање „Да нам буду јаснија нека питања наше вере”, објављено 1998. године. Исте године објављена је збирка његових беседа „Молитве и молбе”.
Поглавар СПЦ дуго је био председник комисије Светог Синода за превод Светог Писма Новог завета којег је црква званично одобрила и објавила 1984, а потом објавила и исправљено издање 1990. године.
У заслуге патријарха Павла убраја се рад на обнови и оснивању нових епархија, обнови Богословије на Цетињу, отварању Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу.
У његово време основана је Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у јавне школе, а Богословски факулетет у окриље Београдског универзитета.
Имајући у виду многобројне заслуге патријарха Павла, посебно његов научни и богословски рад, Богословски факултет СПЦ у Београду, доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља.
Живот по Јеванђељу патријарха Павла
„Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”, говорио је патријарх Павле, према којем ће се последња деценија 20. века и прва у трећем миленијуму памтити у Србији, поред осталог, и као деценија његовог духовног присуства.
Четрдесет четврти патријарх на трону светог Саве преминуо је на данашњи дан 2009. године.
Дужност поглавара Српске православне цркве преузео је децембра 1990. године.
Од 17 архијереја на изборној листи, епископ рашко-призренски је био једини који истински није желео да буде патријарх.
„Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити”, рекао је на хиротонији у Саборној цркви архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, његова светост патријарх српски господин Павле.
„Моје су снаге слабе, ја се у њих не надам, надам се у помоћ вашу и помоћ Божју којом ме је он до сада држао. Нека буде на славу његову и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена”, рекао је преузимајући место првојерарха СПЦ - првог међу равнима, наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа.
После 30 година архијерејства у Епархији рашко-призренског, које је провео у служби народа Косова и Метохије пратећи сва страдања, прикривене и отворене прогоне и насиља, примио је патријарашко жезло и панагију Светог Саве, али и обавезу да својим присуством и сваком изговореном речи одбрани чистоту и смисао Јеванђеља.
„Закон Јеванђеља мора се применити на закон државе”, наглашавао је патријарх отворено се супротстављајући режиму Слободана Милошевића, а народ упозоравајући да се „сили треба приклонити само зато што она Бога не моли” и да није на одмет „мудрост змије, а кроткост голуба”.
„Уздам се у Бога да ће овим властима отворити очи да овај намучени народ престану злостављати”, рекао је 3. фебруара 1997. године патријарх Павле у јавном обраћању.
„Ови догађаји слуте на најгоре па зато не престајем да очински молим и преклињем, како огорчени народ, младе и старе, да се уздрже од сваког изазивања нереда, тако и оне наоружане да буду чувари реда и мира, а не власти која трагично по све нас све више тоне у незнању шта ради”.
Неколико дана пре ове поруке, на Савиндан, патријарх Павле је предводећи око пола милиона Београђана у празничној литији, прошао кроз кордон полиције.
До зуба наоружани припадници Милошевићеве Специјалне полиције, који су 178 дана обезбеђивали неуморне демонстранте на Тргу Републике и у Коларчевој улици, без речи су се размакли пред одлучним патријархом Павлом.
„Невоља је било и биваће, људи и нељуди је бивало и биваће. Околности не зависе увек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди то од нас зависи”, говорио је патријарх Павле, бринући посебно за народ Косова и Метоије који „крај својих све проређенијих огњишта, чува светиње не само Срба, већ и читавог просвећеног човечанства”.
„И данас, када су се над Косовом и Метохијом надвијају црни облаци подсећам вас на на хришћанску обавезу и љубав према непролазним вредностима”, истицао је патријарх Павле, упозоравајући да вековима траје Голгота српског народа на Косову и Метохији, а да то” виде и знају сви осим оних који су изабрали да буду слепи за гледање истине и глуви за слушање правде”.
„Милиони обичних људи жртве су немаштине и глади, док мањи број живи у неограниченој раскоши и телесним задовољствима. Многи народи муком и крвљу стечену слободу бране од насиља глобалистичког система”, истакао је патријарх у Васкршњој посланици 2007, наглашвајући и упозоравајући на опасност лажних слобода и демократија и наметање „унапред спакованих и готових решења”.
„Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина...пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовечство”, једна је од порука патријарха Павла, који својој духовној деци објашњава смисао косовског завета и свог опредељења за „Царство небеско”.
„Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”, неуморно је понављао патријарх, који 29. маја 2007. скромно и молитвено у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог обележио пола века архијерејске службе и дан када је (1957) архимандрит Павле постао епископ рашко-призренски.
Иако су многи у Цркви и ван ње сматрали да је овом народу потребан борбенији поглавар цркве, ипак је већина следила ненаметљиву снагу и речи патријарха који је цео живот и архијерејство провео у Јеванђељу као истрајни неимар Новог Завета, непрестано понављајући - „Што смо даље од Бога, даље смо једни од других”.
Његова смирена мудрост с поштовањем је прихватана и ван Србије и приликом посета канонским православним црквама и у сусретима са представницима других цркава и верских заједница као и са представницима држава.
Његове јеванђељске поруке да су „истина, правда и љубав моћније од неистине, неправде и мрзње” и да је „дужност цркве да људе води миру, јединству и слози”, биле су свима прихватљиве.
Хрватски и словеначки медији, у чијим је земљама боравио 2005. године, подједнако су истицали његову мудрост, сагласни са већ више пута и са више страна изреченим мисљењем да је српски патријарха „светац који хода”.
На његов предлог додељиван је орден Светог Саве и државницима и политичарима у Србији и ван ње, поглаварима цркава и свим „људима добре воље” које је увек подсећао на заједничку „одговорност пред живим Господом и Сином Његовим”.
Патријарх Павле бавио се научним радом, а међу његовим објављеним делима су Монографија о манастиру Девичу, Студије из литургике објављене 1972. у Гласнику СПЦ од које је касније настало тротомно издање „Да нам буду јаснија нека питања наше вере”, објављено 1998.године. Исте године објављена је збирка његових беседа „Молитве и молбе”.
Поглавар СПЦ дуго је био председник комисије Светог Синода за превод Светог Писма Новог завета којег је црква званично одобрила и објавила 1984, а потом објавила и исправљено издање 1990. године.
У заслуге патријарха Павла убраја се рад на обнови и оснивању нових епархија, обнови Богословије на Цетињу, отварању Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу.
Танјуг