Прилози

Вилијам Монтгомери, некадашњи амбасадор САД у Србији и Црној Гори, Хрватској и Бугарској изјавио је да су САД у хрватском граду Цавтату имале брод са екипом Централне обавештајне агенције (ЦИА) чији је једини посао био да спаси тадашњег и актуелног председника Црне Горе Мила Ђукановића ако тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић крене на њега.

Монтгомери је у интервјуу за премијум сервис загребачког Вечерњег листа рекао и да је било тешко прикупити средства за финансирање Ђукановићеве владе, па су како каже почели да допуштају кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе.

На питање каква је по њему улога Ђукановића у историји распада Југославије, Монтгомери каже да је „Ђукановић најспособнији, најагилнији политичар у региону”.

„Гледао је из ког смера ветар дува и прилагођавао се томе. Ако погледате његов живот видећете да је започео као лојалан комуниста, затим био лојалан Милошевићу, а у одређеном тренутку схватио је да Милошевић неће победити па је променио страну, окренуо поглед на запад тражећи подршку. У тој је улози био током кампање бомбардовања Савезне Републике Југославије (СРЈ). Али онда кад је Милошевић отишао, почели смо посвећивати пуно више времена и помоћи Србији, док је пре то ишло више Црној Гори. Углавном, ми смо током Милошевићевих година, кад се Ђукановић окренуо и одмакао од Милошевића и кад је било врло тешко обезбедити финансирање за његову владу, почели да дозвољавамо масовним кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе. Ми као запад. Окренули смо главу и одлучили да не видимо то кријумчарење. Међу осталима и Италија”, рекао је Монтгомери. Он је казао и да су сви знали шта се догађа, али су то допуштали, јер је то доносило новац који је Ђукановићу био потребан против Милошевића.

Има један податак за Гиниса - Александар Вучић се директно обраћао грађанима двадесет и девет пута током једног месеца. За то време о опозиционим партијама извештавало се у секундама и то углавном негативaн

За постизање конкретног договора у дијалогу о унапређењу изборних услова, најбоље би било, закључио је Александар Шапић, новопечени потпредседник Главног одбора СНС, да опозиција јасно каже чега то данас нема, а било га је раније. Јер, њему се чини да су данас неке ствари значајно промењене набоље у односу на претходне године. 

За мене тако и даље остаје дилема: да ли представници власти стварно не виде какво је стање у Србији или се само праве да не виде? Односно, да парафразирам Аптона Синклера, да ли је могуће натерати човека да нешто схвати ако му интерес зависи од тога да не схвати? Уз подразумевајући цинизам, ипак, сложила бих се са Шапићем. Данас, заиста, има свега више него раније. Штавише, од обиља све претиче, пребацује и кипи. На пример, протекле изборе бојкотовао је део опозиције која је била незадовољна јер нису постојали елементарни услови за њихово одржавање. Годину дана касније, опозиционе политичке партије су још незадовољније, изборни услови су још минималнији, а уместо једног имамо сада два дијалога о изборним условима на „два колосека“, са представницима Европског парламента и без њих. Не оскудева се ни у атмосфери линча. Напротив, медијски и политички стрељачки одреди репетирају сва оружја која су им на располагању, пребацујући норму и доказујући приврженост и лојалност председнику државе. Мржња, понижавање и напади на политичке противнике такође добијају на убрзању. 

Време је да Србија на Западу спроведе енергичну кампању презентовања истине о Сребреници, односно о страдању Срба и хришћанског наслеђа током рата у БиХ, каже Драгомир Анђелковић

И ове године комеморација страдалих у Сребреници одвија се у атмосфери појачане кампање зарад признавања наводног геноцида над муслиманским становништвом који се одиграо у лето 1995. године. Док један део јавности и западни центри моћи бескомпромисно пласирају причу да је време да Србија прихвати да је у Сребреници почињен „геноцид”, многи сматрају да је ово питање поново актуелизовано да би на наш народ била бачена љага уз епитет „геноцидног”.

То је потврдила и премијерка Ана Брнабић, наводећи да Србија трпи огромне притиске који ће бити све већи јер многима не одговара да је наша земља стабилна и јака. А председник Народне скупштине Србије Ивица Дачић поручио је да је реч о континуираном притиску да се Срби „печатирају” као народ који је крив за те злочине. Брнабићева је јуче подсетила да је премијер привремених приштинских институција Албин Курти изјавио да је оно што се десило у Сребреници најгори злочин у Европи од краја Првог светског рата. Она је нагласила да то нема везе са Сребреницом, нити поштовањем жртава, већ да је циљ порука из Поточара да се нападне Србија.

„Поређењима са Холокаустом у потпуности заборављају Јасеновац и све оно што се Србима десило од почетка Другог светског рата. Избрисали су све српске жртве током ратова деведесетих, нико не иде у Братунац, нико не каже ни реч о 3.000 жртава у Подрињу, а неретко негирају сву српску, ромску, јеврејску, али пре свега српску децу, која су на најужаснији начин страдала у првом концентрационом логору у Јасеновцу”, навела је премијерка за ТВ Пинк.

Европска комисија тврди да су БМВ и „Фолксваген“ договорили ограничавање увођења нових технологија за смањење емисије штетних издувних гасова и казнила је произвођаче аутомобила са милијарду долара. Европска комисија је саопштила да су велики немачки произвођачи аутомобила прекршили правила Европске уније о антитрусту ограничавањем конкуренције на пољу унапређења технологије за емисију чистијих издувних гасова код нових дизел аутомобила, преноси Дојче веле.

Комисија је казнила БМВ и „Фолксваген“ Групу са 875 милиона евра (милијарду долара). 

Шефовица антитрустовске политике ЕУ, Маргрета Вестагер, рекла је да су „Дајмлер“, БМВ, „Фолксваген“, „Ауди“ и „Порше“ „поседовали технологију за смањење емисије штетних издувних гасова и изнад онога што је законски прописано по стандардима Европске уније“ и договорили се да ограниче употребу те технологије.

„Фолксваген“ група, која поседује „Ауди“ и „Порше“, мора да плати близу 500 милиона евра, а БМВ близу 375 милиона евра.

Вестагерова додаје да су овим договором и избегавањем конкуренције у погледу унапређења технологије потрошачима ускраћене могућности да купују аутомобиле који ће производити мање загађења.

„Данашња одлука сведочи о томе како легитимна техничка сарадња може да крене у погрешном правцу“, нагласила је Вестагерова. 
Са годишњим прометом од око 223 милијарде евра, казна „неће финансијски нанети велику штету 'Фолксваген' групи", наводи дописник Дојче велеа из Брисела. 

Фронтмен групе Кербер, Горан Шепа Гале рекао је да је у тренутку када бенд слави 40 година постојања, најпоноснији на његово дуго трајање и песме које су направили.

„Никоме у бенду није падало на памет да ћемо толико трајати, у то време имати толико година, па је много... Поносим се оданошћу наше публике. Могли смо још пуно тога да урадимо, али шта бисмо онда радили у времену које је пред нама?”, изјавио је Шепа.

Кербер су у Нишу основали 1981. Шепа, гитариста Томислав Николић, клавијатуриста Бранислав Божиновић, бубњар Зоран Стаменковић и басиста Зоран Мадић, а њихов први наступ у новембру те године у Музичком клубу у Нишу певачу је „остао истетовиран у мозгу”.

„Када умиреш, сећаш се те свирке. Еуфорија, препуна сала која пева, а ми никад ближи Богу, аплауз, зној, сузе... После тога смо имали велики број концерата за памћење. Испуњавали смо своје снове и одрастали са својом све већом публиком. Много је концерата којих се сада присећам, па не би било фер да уопште почнем са набрајањем”, рекао је Шепа.

Са првог албума бенда „Небо је мало за све” (1983) издвојиле су се насловна и песма „Мезимац”, а Шепа се присећа да је његов продуцент Гордон Раули, басиста британског бенда Најтвинг, тада рекао за Кербер: „Дуго ће трајати овај бенд”.

Кербер је, уз неке измене поставе, наставио да ниже албуме „Ратне игре” (1985), „Сеобе” (1986), „Људи и богови” (1988), „Пета страна света” (1990), са којих су били хитови „Боље да сам друге љубио”, „Ратне игре”, „Кад љубав изда”, „Још само ову ноћ ми дај” и други. 

Новак Ђоковић је титулу на Вимблдону освајао пет пута и по томе је четврти најуспешнији у историји највећег тениског турнира, али често у Лондону није имао подршку адекватну сопственој величини. У много случајева је најбољи тенисер данашњице против себе имао не само противника, већ и готово све присутне на Централном терену вимблдонског комплекса, а често су они прелазили границу и спортског и доброг укуса.

Слична ситуација се догодила и током меча трећег кола овогодишњег издања у којем је Новаков противник био амерички квалификант Денис Кудла.

Ђоковић је савладао расположеног Кудлу у три сета, иако није пружио најбољу партију, а разлог за то делимично лежи и у нервози коју је осећао током читавог сусрета због "сукоба" са одређеним гледаоцима.

Очигледно изнервиран, неколико пута је гласно реаговао после освојених поена уз неизоставан поглед ка том делу трибине, посебно после добијања другог сета.

"Видите, у жару борбе се такве ствари десе. Емоције, стрес, притисак – све што се деси на терену се испољи. Некада можда делује да покажемо превише, некада осећамо да нам мало недостаје подршке и једноставно желите све да избаците из себе. То се мени догодило", изјавио је Ђоковић.

И по добијању последњег поена се окренуо ка групи људи која га је провоцирала, да би после меча објаснио о чему се тачно радило.

"Да будем искрен, то није нешто што људи не виде. Чињеница је да ја 90 посто мечева, ако не и више, играм и против противника и против стадиона. Ретко где добијам више подршке од свог противника. То је нешто на шта се јесам навикао, али с друге стране, човек сам, имам емоције, и наравно да се деси да ме неко избаци из такта и да ме изнервира, када ме провоцирају. Било је неколико њих, али не бих сада о томе. Та бурна реакција је била можда бурнија него што би требало да буде, али морао сам то да избацим из себе и да им покажем где им је место", закључио је Ђоковић.

Погледајте - Бурна реакција Ђоковића усмерена једном делу навијача

РТС

Европско првенство у фудбалу је спектакуларно. Уживајте, људи, у фудбалу, у утакмицама, головима, потезима, мајсторијама светских звезда. Ваљда и ови наши репрезентативци, и они који воде Савез, односно они који руководе државом а који су поставили ове, имају ТВ Нова, ХРТ 2, па гледају шампионат и како се бори за своју земљу, грб, заставу, химну, народ... Остало је још девет мечева, врхунских, не сумњамо. Да ови наши још мало виде и чују како се то ради.

Ако се не слажете са горњом констатацијом онда вас ни доњи део текста нече занимати. А за оне који знају и признају да је Србија трећа европска лига, у рангу Луксембурга, Словеније, Кипра... можда за нијансу боља од Сан Марина, Лихтенштајна, Андоре, знајте да је Шкотска, најслабија репрезентација на шампионату, избацила Србију у баражу. Све друго је прекрајање ове наше тужне фудбалске историје.

Или што би у оном вицу по друштвеним мрежама, Александар Коларов једном саиграчу из одбране рекао:

- Брате, ми 21 годину нисмо примили гол на Европском првенству!

Нисмо, јер нисмо ни играли, последњи пут је то било под именом Југославија 2000. Чекаћемо још три. А све док су нам Кокезе, Крстајићи и остали Вучићеви поданици на селекторској клупи или у фотељи - спаса нам нема! А фудбалски смо већ одавно пропали.

Па погледајте Данце, Италијане, Хрвате, Велшане... Како само певају химну, како се боре за свој национални тим, колико воле државу. Колико их навијача прати.

Тако да, момци, а и ви из Фудбалског савеза и из ове власти која вас је ту поставила, даљински у руке, ТВ и гледајте. Креће четвртфинале! Па полуфинале. И Финале.

Вас тамо бити неће, можда је и боље.

Игор Велимировић, Директно.рс

Кад као тинејџерка и јуниорка пређете у једну Барселону, а притом због нејасних прописа за тај трансфер мора да интервенише ФИБА, то најављује само бурну, али не и успешну каријеру.

Соња Васић (32) је те две ствари спојила у једно. Од како је 2007. проглашена за најбољу младу кошаркашицу Европе, прошла је кроз пакао тешких повреда и великих дилема да ли да од кошарке дигне руке, до великих победа и успеха, са клубовима и репрезентацијом Србије.

Кошарку је почела да игра у Црвеној звезди, са 17 година отиснула се у Барсу, да би убрзо заиграла за француски Бурж, потом се дуже задржала у Спартаку из Москве, играла WNBА за Чикаго, затим играла за Праг, поново преко „баре“ за Финикс, и преко Динама из Курска стигла у Ђирону где је данас.

За сво то време наступала је за репрезентацију, од млађих категорија до А селекције и освојила чак 10 медаља.

Са 23. године озбиљно је размишљала да прекине каријеру, имала је две операције укрштених лигамената колена, вероватно једне од најтежих повреда у савременом спорту која захтева дуго мировање. Успела је и психички то да преброди, срећом по њу и селекцију Србије.

И од тада низала и индивидуалне и екипне успехе.

Била је шампион Евролиге три пута (2009, 2010, 2015), проглашена је за кошаркашицу године у Србији (2016, 2019), а великог удела имала је и у историјским успесима репрезентације.

Пре свега у освајању златне медаље на Европском првенству 2015. играном у Мађарској и Румунији.

Многи је памте по одлучујућим поенима у полуфиналу против Белорусије и поенима (22) у финалу против Француске.

Има ли веће казне за друштво од тога да министарка правде не зна да је смртна казна укинута још 2002, а да премијерка, хвалећи чланове СНС-а, каже за њих да су „бахати“? Је ли прорадила подсвест или не зна шта говори? И шта је горе од то двоје

Аух, отело се искрено водитељки јутарњег програма Хепи телевизије, која на речи министарке правде Маје Поповић да припадницима клана Вељка Беливука прети смртна казна, није знала да се прави „као да није одавде“, као ономад њен колега са Пинка, који је као омађијан „попио“ причу председника Александра Вучића да прошлог јуна није било избора, иако су га оптуживали да је лично управљао хеликоптером из кога је грађанима „бацао“ по 100 евра управо у склопу кампање за парламентарне изборе. 

Елем, гостујући на Хепију министарка правде самоуверено је рекла да би осумњичени у истрази против Вељка Беливука и Марка Миљковића могли бити осуђени на - смртну казну! Квака је само у томе што смртна казна у Србији не постоји већ скоро две деценије. Тачније, укинута је 26. фебруара 2002. И био би ваљда ред да ресорна министарка бар то зна. Или, ако већ ради на променама Уставa, да зна да у члану 24 још важећег највишег правног акта земље из 2006. пише: „Људски живот је неприкосновен. У Републици Србији нема смртне казне“. Али, авај… 

„Не желим да прејудицирам било коју одлуку суда, али по овоме свему што знамо у овом тренутку, њима следи дугогодишња казна, да не кажем да је могуће изрицање смртне казне“, рекла је Поповић. На нескривено чуђење, скоро запрепашћење новинарке, која је успела да јој постави питање „Чак и смртна казна?“, министарка је одсечно одговорила: „Да!“ 

Хрватска није имала покрет отпора

Музеј жртава геноцида подсећа хрватског премијера Андреја Пленковића на историјске чињенице и негира наводе објављене на званичном Tвитер налогу његове владе, да је „у односу на број становника Хрватска имала најмасовнији покрет отпора у Европи и да је дала велики допринос поразу нацистичког поретка и тако осигурала истакнуто место међу земљама победницима“.

Музеј жртава геноцида је на својој Фејсбук страни истакао да „Хрватска није имала најмасовнији покрет отпора у Европи, пошто тако нешто никада није ни постојало током Другог светског рата на тлу Југославије” и да „никада није постојао никакав хрватски покрет отпора, већ искључиво југословенски у коме су огромну већину чинили припадници српског народа“.

„Неупоредиво највећи део припадника југословенског покрета отпора на територији геноцидне Независне Државе Хрватске били су Срби што се види из чињенице да су губици партизана српске националности са територије геноцидне НДХ били, с обзиром на њихову заступљеност у популацији, реално 4,32 пута већи од губитака Хрвата“, саопштио је Музеј.

Како је наглашено, Хрватска у данашњим границама није постојала током Другог светског рата, али зато у много већим границама јесте „НДХ, једна од највернијих и најприљежнијих следбеница Хитлерове нацистичке Немачке”, која „јесте дала велик допринос, али не поразу нацистичког поретка, већ управо увећању трагичних последица нацизма, фашизма и антисемитизма у читавој Европи”.

Музеја жртава геноцида

У реаговању Музеја жртава геноцида наглашава се да: