„Први пут ово чујем“, није се дала ни водитељка телевизије на којој званичнике обично не збуњују питањима, на шта је уследио још један доказ министаркиног непознавања материје коју би требало да држи у малом прсту: „Ви сте ме питали теоретски, не кажем да је то могуће, али по закону јесте…“ Уследило је оно чувено: „аух, ово први пут чујем“ младе водитељке, да би њен старији, много искуснији колега хитро покушао министарки да набаци волеј у виду питања како је бивша власт спровела катастрофалну реформу правосудног система… Тек тад, министарка је схватила шта је све време тврдила, па је брже-боље рекла да није мислила на смртну казну него на - доживотну робију. Мада је необично и да уместо затвора министарка користи реч робија. 

После свега питам се да ли постоји већа казна за друштво него да на месту министарке правде буде неко ко не једном, већ три пута, упркос сигналима да нешто очито не штима, понавља казну која не постоји. И ко ће после да замери њеној колегиници, министарки за заштиту животне средине Ирени Вујовић на оним силним милионима милијарди динара за ове или оне „реципијенте“, као да јој није било лакше да уместо те изговори реч - прималац. На крају је и њој било смешно што не уме да прочита извештај који јој је неко од сарадника спремио. Само, осим њој, то више никоме није смешно, већ постаје жалосно. Као што је неукусно кад министар полиције Александар Вулин (доскора није пропуштао прилику да се председнику државе обрати са „врховни команданте“, иако он то у миру није) Вучића ослови као „председника свих Срба“, па сам Вучић мора да га демантује. Или када премијерка Ана Брнабић за чланове СНС-а из Новог Сада, које је уочи избора за савете месних заједница посетио брат председника Андреј Вучић, каже да, за разлику од неких опозиционих лидера, нико од њих нема „неки буџави сат који кошта хиљаде и хиљаде евра, као што имају Драган Ђилас, Вук Јеремић, Никезић и њихови други упосленици“. А шта тек рећи када председница Владе, настојећи да повуче јасну разлику од „жуте банде“ и „лопова из бивше власти“, за локалне напредњаке из Новог Сада каже да „нико (из СНС) нема фирмирану гардеробу, нико ту није обучен у хиљаде и хиљаде евра, потпуно нормални људи, бахати,…“ Је ли то прорадила подсвест или она само не зна шта говори? И шта је горе од тога? Можда само то што је дошао дан када је и заменик градоначелника Горан Весић признао да се осећа - поражено. Е сад зна како је Београђанима, који се осећају поражено још откако је он постао заменик градоначелника. 

Само, има и већих губитника. То су запослени у Крушику, који су од децембра 2018. до пре неколико дана чекали да се неко из врха власти смилује и да сигнал Надзорном одбору да разреши директора фабрике Владана Лукића. Његовим брисањем из АПР-а, нажалост, неће моћи да се избришу и нагомилани губици Крушика. Али, ни профит који је завршио у џеповима привилегованих трговаца оружјем, док се власт правила наивна, а председник питао: „Шта је то ГИМ?“ Сад ваљда зна.

Милан Ћулибрк, НиН