Прилози

Поново изабрани премијер Џастин Трудо надао се да ће, расписивањем превремених избора, успети да освоји парламентарну већину, али резултатима може бити и разочаран. После кампање која је трајала 36 дана, дилема о неопходности одржавања избора у време када прети нови епидемијски талас, и уз малу излазност бирача, све је завршено са бројем посланичких места који се минимално разликује од стања пре распуштања Парламента.

Ипак, либерал Трудо освојио је довољно места за формирање мањинске владе, и за наставак већ започетих напора за излазак из пандемијске кризе. У свом говору по сазнавању резултата, Трудо је приметио да су Канађани гласовима све послали натраг на посао који води ка изласку из пандемије и ка бољим данима, и најавио да су он и његов тим спремни да се ухвате у коштац са свиме што предстоји.

И конзервативци су отприлике остали на своме, будући да су освојили свега два места мање него на претходним изборима. Лидер Ерин О’Тул одмах је најавио да нема намеру да се повлачи, већ да намерава да припреми странку да се одазове и наредном Трудоовом позиву на изборе, када год до њега дође. Он наглашава да својом активношћу жели да привуче пажњу што више грађана ка конзервативцима.

Ни Џагмит Синг не планира да поднесе оставку. Уз једно од водећих предизборних обећања о већим порезима за супер богате, Синг је своју кампању усмерио ка млађим бирачима. Био је веома активан на друштвеним мрежама, посебно на ТикТоку, као једини лидер са налогом на платформи коју користе углавном млађи од 30 година.

Лидерка Зелене странке Анами Пол ни у трећем покушају успела да уђе у законодавно тело, па су све извесније претпоставке да се њена лидерска фотеља заљуљала. Признала је да је разочарана резултатима, али да је поносна на све што је учињено у кампањи.

Своје место у Парламенту нису добили ни лидер Народне странке Максим Берније, а ни његова странка, иако им је скоро троструко повећана подршка бирача.

На свечаном дочеку који му је приређен у манастиру Ђурђеви ступови у Беранама, Порфирије је рекао да се црква „не може поистоветити“ ни са једном политичком или државном границом, и да се „црквене границе не могу мењати при промени државних“.

Навео је да „нема ништа против да се свако организује у своју врсту молитвене заједнице ако то њему одговара, али под условом да не угрожава било кога, ни елементарно људско достојанство“, преноси РТЦГ.

Он је, међутим, навео да било која тако организована молитвена заједница „не може да буде у јединству са пуноћом васељенског православља“ и да као таква „не може да узме идентитет православној цркви која има канонску јурисдикцију и на овим просторима“.

Црногорска православна црква делује у Црној Гори и има све већи број верника и присталица, али није канонски призната.

Порфирије је негирао да СПЦ има претензије на територије, да угрожава суверенитет Црне Горе и да се бори за власт, рекавши да „они који то говоре обмањују народ“.

„Нас заварати не могу, али многи, наша браћа, наши сродници у којима још није проклијало аутентично семе вере, бивају завођени. Нека буде ко шта хоће, нека се осећа да припада народу којем хоће, ма колико ми понекад мислили другачије. Нека буде ко год хоће Црногорац, а онај не само који хоће него који зна своје корене и стабло Васојевићког стабла, зна да припада српском народу“, казао је Порфирије. Додао је да то не значи да они „не прихватају, не разумеју, не поштују и не грле и оне који живе поред њих, а декларишу се и осећају се као Црногорци“.

Због ратних дешавања у БиХ, са простора Федерације по свету се раселило пола милиона Срба. Применом Закона о стварним правима Федерације БиХ најмање 250.000 Срба могло би да остане без земље, шуме и других некретнина. Спорни члан 58 закона, кажу Срби из Федерације, омогућава да лица која незаконито 10, у неким случајевима и 20 година користе земљу у власништву Срба постану власници те имовине.

Како је могуће да неко користи вашу имовину 10 или 20 година без икаквог уговора. Могуће ако је био рат, као што је то случај у БиХ и ако сте избјегли у неку другу земљу.

Због сигурности се нисте могли вратити, па је вашу земљу одлучио да користи комшија или неко коме је додељена. Незаконито се сече шума, користе извори воде, обрађује земља која је у власништву Срба.

"Од 2007 су запосели овај простор. Без питања власника да ли су уопште дужни да нам надокнаде, ништа", прича Мишо Ђурђић из села Округлица, Вареш у Федерацији БиХ.

"Ови мешатни ту користе ово моје имање неколико година, Хамо Јусуфбеговић. Звао сам полицију из Коњица, три године је користио, уклонио је кућицу али оставио ограду и даље је користи", каже Рајко Миљанић Брадина из Коњица.

Шта доноси нови закон 

У Закону о стварнима правима Федерације БиХ наведено је да особа постаје власник туђе некретнине ако је "посјед савестан", што значи да је довољно да онај који незаконито корсти српску имовину каже да није знао да нема право на земљу који користи.

"Сваки Бошњак који користи српску земљу ће рећи да је то његова земља и његов насљедник ће рећи да је од тате чуо да је то његова земља и тако се стиче савјесност и још нађе пар свједока који ће да кажу, јесте он је то користио 20 година и то је његова земља", указује Ђорђе Радановић, предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ.

Александре, да ли те је достојан овај народ, питала је Вучића Јоргованка Табаковић. Ех, шта би тек било да медији не цензуришу власт, како тврди Ана Брнабић? И да власт третирају као опозицију

Прошле недеље у Скупштини Србије фалио је само Краљ Иби да представа буде потпуна. Говорећи пред посланицима, вероватно свесна ранијих бриљантних наступа Луке Кебаре, Јанка Лангуре, а пре њих и Зорана Бабића, који се председнику дивио и ментално и физички, ни гувернерка НБС Јоргованка Табаковић није одолела а да у суперлативу - а како другачије - не помене Александра Вучића. Иако је у парламент дошла са предлогом да Ана Ивковић буде поново изабрана за вицегувернерку - што је требало да буде чиста рутина, с обзиром на то да у парламенту фактички и нема опозиције - Табаковић је у директном ТВ преносу страначким колегама подигла летвицу толико да ће је тешко прескочити и Маријан Ристичевић, Марко Атлагић, Србислав Филиповић и бивши де-ес-ес-овац, сада један од виђенијих песника у редовима напредњака, Небојша Бакарец. 

„Ја сам и тада питала оног ко је за мене човек који се по храбрости и непрорачунатости не може упоредити ни са једним од председника до сада - Александре, да ли те је достојан овај народ“, рекла је Табаковић.

Можда га народ и није достојан, али посланици владајуће већине јесу. То су и потврдили. Гласно и јасно. Тог дана 64 пута поменули су Вучића, све његове заслуге за све и свашта. На тој истој седници, ако се изузму гувернерка НБС и председница Одбора за финансије, које су говориле „по службеној дужности“, име Ане Ивковић, која је на крају расправе поново изабрана за вицегувернера - са 173 гласа за, без иједног уздржаног или гласа против - поменуто је само шест пута, од тога једном када јој је председавајући честитао што је изабрана. 

Дан српског јединства, слободе и националне заставе који данас обележава српски народ, у себи садржи најмање три стуба на којима почива идентитет Срба, ма где живели - у централној Србији, на Косову и Метохији, центру и државности и духовности, где спонзори косовске независности покушавају да му одузму све институције и покидају све везе које је вековима градио, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, у Црној Гори у којој председник државе води кампању против нашег народа, у Хрватској, где су од конститутивног народа, сведени на мањину и проглашени агресорима, у другим бившим југословенским републикама и расејању.

И док у расејању није посебан проблем да се човек осећа онако како жели, па и да истакне и заставу на аутомобилу или прозору, проблеми се јављају код дојучерашњих комшија, које је српска војска 1918. ослободила, дарујући им слободу за коју је платила високу цену покушавајући да направи заједничку државу коју су они сами тражили, желећи да се уједине са победницом Србијом.

Пробој Солунског фронта

Али да би се Краљевина Србија ослободила после четворогодишње окупације и терора над народом, било је потребно пробити успостављени фронт у планинским венцима на граници Краљевине Србије и Грчке.  Тај Солунски, Маћедонски или Балкански фронт био је стабилизован и није било назнака ни 1916. ни 1917. да ће бити пробијен, упркос покушајима. На том фронту стационирано је око 626.000 бугарско-немачких војника, са 1.600 топова и 80 авиона  насупрот 628.000 савезничких војника, са 1.800 топова и 200 авиона, укључујући и прегруписану и од савезника опремљену српску војску која је бројала више од 170.000 војника сврстаних у три армије, рачунајући ту југословенске добровољце.

Патријарх Српске православне цркве Порфирије поручио је јуче да СПЦ нема ништа против тога да се било која група људи организује као молитвена заједница, али да ниједна таква заједница нема права да спречава да СПЦ постоји.

Порфирије је током беседе у Јасеновцу коју је одржао поводом Светих мученика јасеновачких, а осврћући се на догађаје у Црној Гори приликом устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија, казао да су покушајима да се представи борба за цркву неки хтели најједноставнијом заменом теза да спрече чист верски чин.

„Спречаван је паљењем гума, бацањем каменица, тај ’мирни протест’ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, што је загарантовано Повељом УН - право на верску слободу. Немамо ништа против, можете да протестујете, то је ваше право, али да спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће”, казао је Порфирије.

Патријарх је рекао и да СПЦ не жели да утиче ни на једну групу људи која се организује као молитвена заједница и додао да такве заједнице могу да покушају и да отму духовни идентитет од СПЦ, али то није могуће учинити и нема разлога бранити се од тога.

„Заменом теза на силу је неко хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу, хотећи да прикаже да када ми покушамо, водећи рачуна да никога не повредимо, да уђемо мирним путем у своју кућу будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази на Цетиње, госте из читавог света, митрополите, свештенике, нико није дошао јер смо хтели да покажемо и добру вољу, али и да само молимо да нас пусте у нашу кућу”, навео је. Некоме, нагласио је, одговара да прави поларизације и додао да је најболније што заменом теза неко непрестано проглашава СПЦ извором сваког зла.

Ђукановић и Вучић имају много више заједничког него што се из садашње, наводно заоштрене, диоптрије може видети. И један и други направили су државе у којима се ни трећим оком не види где престаје власт, а почиње мафија

Шта смо то научили гледајући мучне сцене устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу? Нови круг кризе у региону је почео и то на најфрагилнијем периметру, оном између Београда и Подгорице. И, наравно, то да нико не може ни претпоставити у ком правцу ће се криза кретати и шта би могла донети. И да, то да ништа од крупних ствари које се догађају у Црној Гори не може проћи без последица у Србији. 

Зато уверење да такав амбијент представља шансу за било кога није ништа мање од лакомислености глупака, који одсуство разума надокнађују нечим што би требало да нас импресионира као присуство националног начела. Сасвим свеједно, Вучићевог да нас увери да би, како то каже Вулин у његово име, требало да буде председник свих Срба или Ђукановићевог да покаже да није сасвим развлашћен и изложен чак и потенцијалним судским процесима после прошлогодишњег изборног пораза. Невоља је у томе, чисто емпиријски гледано, где год да је Вучић у прошлости штитио српске интересе у региону, Србима је озбиљно нашкођено - или не стоје најбоље или их на тим просторима уопште више нема. И ту нема ама баш ничега достојног. Опет, ако ћемо бити поштени, мало је оних који су, најпре својим грађанима, остали дужни објашњења колико црногорски председник Мило Ђукановић. Ако је повратак државности 2006. био неупитан у историјском и сваком другом смислу, много тога преко чега су прешли било је спорно. Нарочито, преко беде и недостојног живота. Потезање за идентитетским питањима, то смо морали да научимо из блиске историје, слепа је улица испресецана барикадама, сузавцем, полицијом, повређенима и пониженима, а све због уверења да су им државе којима председавају дате на вечно управљање.

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцењује да спот Српског народног вијећа, у којем се Срби у Хрватској позивају да се на попису становништва у тој земљи изјасне као такозвани "е-Срби", односно путем интернета, представља један од бројних доказа да је тешко и опасно бити Србин у Хрватској, посебно у хрватским градовима. 

Линта у саопштењу истиче да то потврђује неспорну чињеницу да Хрватска живи заробљена у усташкој прошлости и слогану "Убиј Србина". Он наводи да се људи плаше да се изјасне као Срби, јер у Хрватској влада шовинистичка атмосфера и историјски ревизионизам.

- Срби се сматрају непријатељима, агресорима и реметилачким фактором и као такви су изложени физичком насиљу и бруталном говору мржње у свакодневном животу, у медијима, порталима и друштвеним мрежама - наводи он.

Линта истиче да се у многим хрватским градовима и местима могу видети на десетине хиљада графита који величају усташтво, Независну Државу Хрватску /НДХ/ и позивају на убијање Срба. Он додаје да се на спортским утакмицама и на концертима Марка Перковића Томпсона и других певача узвикује усташки поздрав "За дом спремни" и певају србомрзачке песме.

Линта указује да је у Хрватској на сцени срамна ревизија историје посебно везано за период Другог светског рата, и подсећа да значајни део хрватске јавности, ветеранска удружења, политичке странке деснице и већи део хрватског народа и Католичке цркве, заступају застрашујуће тезе да се у злогласној НДХ није десио геноцид над Србима.

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије рекао је, после устоличења у Цетињском манастиру, да се на Цетињу могло видети доста подела које су, како каже, вештачки изазване. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије рекао је данас да ће нам "требати доста времена да превазиђемо ове подјеле".

Јоаникије је, пошто је устоличен у Цетињском манастиру, казао да се на Цетињу могло видети доста подела које су, како каже вештачки изазване.

"Ми смо чинили све да их не буде, али требаће нам доста времена" навео је митрополит.

"Вашим доласком и делећи забринутост показали сте велику љубав према целом народу Црне Горе" навео је Јоаникије у обраћању патријарху српском Порфирију.

Митрополит је поручио и да неће причати о мукама, већ ће, како каже, заблагодарити Богу, једином истинитом творцу свега видљивог и невидљивог. Према његовим речима, Митрополија црногорско-приморска била је и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини СПЦ кроз целу њену историју.

"Заблистала је светошћу њених архијереја, лепотом њених светиња и непрекидног уметничког стварања", рекао је устоличени митрополит Јоаникије.

Нисам дошао да ми служе, него да служим", рекао је Јоаникије. У говору је поменуо претходне црногорске митрополите, са највећим нагласком на вишедеценијског митрополита Амфилохија.

Биографија митрополита Јоаникија

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Мићовић) рођен је 20. априла 1959. у Велимљу (Бањани).

Да није било млађаног министра Томислава Момировића (поносног и Томе и Моне), Србија би остала ускраћена за информацију да је и прошле суботе, док се већина одмарала, пола државног врха радило - прековремено. Предвођени Александром Вучићем, појачани Ивицом Дачићем и директорима Путева и Коридора Србије, Зораном Дробњаком и Александром Антићем, поголема екипа високих дужносника (из оправданих разлога на весеље није позван и ресорни министар одбране Небојша Стефановић) окупила се испод шатре у селу Рајићи, да испрате у војску сина власника и уредника Информера. Оцу и сину се, наравно, нема шта замерити, јер су они имали своје разлоге за славље. Мада, опет, који би отац славио одлазак сина у војску ако је само пар дана раније министра одбране назвао „најстрашнијим могућим лицемером и преварантом“?

Момировић, у свом маниру, није издржао а да још једном не покуша да се додвори шефу, па је у камеру мобилног издекламовао да је ту са два великана - Александром и Данилом Вучићем. Иако је била субота, дакле у суштини нерадни дан, ни председник није одолео а да не исправи нову нестраначку звезду напредњачког тима, која испуњава све критеријуме да, попут Ане Брнабић, брзо постане пуноправни члан СНС-а. Нису два, него двојица, објаснио му је Вучић. Оно - великани није коментарисао. 

Ако је Момировићу и било мало непријатно што га шеф стално исправља, није то показао, а после је, кад се по обичају микрофона дочепао Дачић, сигурно све заборавио. А и навикао је. Није му ни први, а неће бити ни последњи пут да га шеф кињи. Уосталом, кињио је и старије од њега. Тишина тамо!