Прилози

Опет крв, батине, сузе, рањеници, ухапшени, један погинули украјински полицајац – то је, у најкраћим цртама, биланс идеје да је признавање Косова једино решење које гарантује леп и миран живот свима на Косову.
Можемо да плачемо, да се љутимо, да критикујемо и снаге Кфора за непримерена ратна дејства, и Србе који су изгубили живце; можемо да се, попут руских званичника, грозимо пред идејом да међународне снаге тенковима, мецима и сузавцем покушавају да натерају Србе да заволе своју тужну судбину у независној држави у којој су малтретирана мањина; можемо да на српској политичкој сцени ламентирамо над великом неправдом, и исто тако да, погледа упртог у светлости Европе, узвикујемо како она, ипак, нема алтернативу. Можемо да одмерено апелујемо да насиље престане, или можемо да верујемо да је у праву онај који тражи да Србија реагује на ово „хитлеровско понашање” међународних војних снага на Косову.
Али управо у овом мрачном инциденту, на површину је испливала још једна болна истина. Лажна држава Косово, додуше уз свесрдну помоћ војне и медијске машинерије НАТО-а, и Америке, понаша се као права држава. Србија, међутим, у овим тренуцима изгледа као лажна држава, као држава која има само оплату државе, заставу и химну, и закрвљене политичаре, смутљиву реторику која стиже са свих страна политичког спектра. Србија изгледа као држава која се пртља у послове „лажне државе Косово” тек да би се пртљала, говори тек да би говорила, иако зна да су све те речи узалудне и да их нико, осим ТВ аудиторијума у Србији, уопште више не слуша... ДАЉЕ

Сам наслов књиге и њена проблематика упућују нас на питање: да ли су Срби државотворан народ и какве су резултате постигли на том пољу? А да би се одговорило на ово компликовано и суштинско питање у српској модерној повести, неопходно је указати на проблем националне интегрисаности Срба и, сходно томе, одговорити на питање – колико је идеја државности допринела интеграционим процесима српскога народа? Позабавити се озбиљније свим наведеним проблемима могуће је само у посебној монографији, стога се у наредном тексту на њих осврћемо у оној мери у којој можемо да задовољимо потребу читалаца ове књиге.
Данас српски народ нема јединствену државу, већ је расут у две државе – Србији и Црној Гори и једној полудржави – Републици Српској, која има аутономни положај у Републици Босни и Херцеговини, и живи у другим бившим републикама Југославије – Хрватској, Македонији и Словенији. Стога би било пожељно да се у неком будућем истраживачком раду оцене негативне последице “братске слоге” у југословенској државној заједници.
Такво стање није случајно и није искључиво споља наметнуто Србима; велики део одговорности сносе сами.

Министар спољних послова Француске Бернар Кушнер и бивши амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук показали су у петак увече потпуни недостатак личног и дипломатског васпитања у свом опхођењу према шефу Спољнополитичког одбора руске Думе Константину Косачову, у тренутку када се он спремао да одговори на питање о Косову током конференције у Бриселу. Кушнер, Холбрук и Косачов су се обраћали новинарима после дебате у оквиру тродневне конференције „Бриселски форум”. На питање новинара да ли је косовски случај преседан, први је узео реч Холбрук и одговорио да „нема преседана”.
„Русија мора да заузме идентичан став оном који имају САД и Европска унија - а то је да је Косово јединствен случај … нема преседана, а нарочито нема могућности да Република Српска изврши сецесију”, изјавио је Холбрук.
За микрофон је затим стао Кушнер и изјавио да је „Холбрук у потпуности у праву”. „Нисмо имали избора … када две заједнице не могу да разговарају, већ желе да разговарају само преко оружја, онда је боље одвојити их”, изјавио је Кушнер.

 „Ђинђић на мети слободног стрелца – хашки Срби наручили атентат”, наслов је који је доминирао недељником „Идентитет” који се налазио на киосцима 12. марта 2003. године. Пар дана раније, на редакцијском колегијуму водила се расправа да ли на тржиште треба изаћи са насловом извученим из фељтона „Лауфер јавља”, односно књиге Војислава Шешеља. Како је расправа текла, о томе је главни и одговорни уредник Градиша Катић говорио у документарном филму „Атентат на Ђинђића – медијска позадина” (продукција РТС, извршна продукција „Време филм”), синоћ емитованом на националној телевизији.
– Мој заменик, Слободан Јовановић је тражио да променимо наслов. Жика Ракоњац, аутор фељтона, био је упоран да остане баш тај наслов – „Ђинђић на мети слободног стрелца – хашки Срби наручили атентат”. И ја сам онда рекао: „Нађите ми у тексту где то тачно стоји”. Жика Ракоњац је онда показао пасус где заиста то стоји. Ја сам рекао: „Ставите онда тај наслов” – објаснио је Катић.
По његовим речима, уредништво „Идентитета” 12. марта 2003. године, око поднева, окупило се на колегијуму. У једном тренутку, секретарица их је обавестила да градом кружи прича, а неке телевизијске и радио станице су већ прекинуле редовни програм, да је извршен атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића. У том тренутку, сећа се Катић, Жика Ракоњац је рекао: „Коначно смо погодили, отићи ће тираж, хоћу дуплу плату!”
– Осећао сам се грозно, нисмо очекивали атентат, иако је било наговештаја – тврди Катић.

После састанка руско- француског Савета за сарадњу у области безбедности уз учешће шефова дипломатије и министара одбране у Паризу, министри спољних послова Русије и Француске, Сергеј Лавров и Бернар Кушнер ступили су у вербални дуел пред новинарима око Косова, пишу данас руски медији.
Желећи да илуструје тврдњу да постојеће разлике у приступу Русије и Европске уније према статусу Косова - чију ју независност Француска признала, а Русија жели да поништи у УН - не значе да не могу да се заједнички налазе нека решења, Кушнер је на конференцији за новинаре рекао:
„Чињеница да су ЕУ, Уједињене нације и друге међународне структуре одлучиле да изаберу такво решење косовског проблема, које не одговара тачки гледишта наших партнера, не значи да ми при томе треба да окончамо тај дијалог”. „Извињавам се, али нисам чуо да су УН доносиле одлуке о Косову које не одговарају тачки гледишта руских партнера, Француске”, није пропустио да каже шеф руске дипломатије.

KOSOVO: SERBIA’S TROUBLESOME PROVINCE
Lecture by Dr. Dušan T. Bataković
Ambassador of Serbia to Canada
University of Ottawa
March 6, 2008
Summary

Opposing Historic Views 
The very word Kosovo (kos in the Serbian language means “blackbird”) has opposite meanings to the rival ethnic communities. To the Serbs, Kosovo with Metohija represents an area considered to be the ‘Serb Jerusalem’, whose dazzling cultural and economic rise in medieval times was brought to a halt by the Ottoman conquerors. The battle of Kosovo Polje – the Field of the Blackbirds – in 1389 between Serb and Ottoman armies came to symbolize, for the Serbs, their struggle for liberty against oppression and their plight under the yoke of a foreign conqueror. After centuries of Ottoman rule, the suffering of Kosovo had grown to legendary proportions owing to Serb epic ballads. Kosovo developed into a central pillar of modern Serbian identity, being a sacred land, the heartland of Serbian culture, art, and both spiritual and political traditions. Kosovo is perceived as a holy land from which Serbs have been driven out for centuries and continue to be expelled by rival ethnic groups even today. This was, as witnessed by Serbian sources, the result of an orchestrated and systematic effort perpetrated primarily by the Muslim Albanians, legal and illegal immigrants into the region settled for social, religious and political reasons in various periods during the rule of the Ottomans, the Italian fascists, and Tito's communists.

Негде сам прочитала како је Наполеон Бонапарта прошао једном приликом крај синагоге баш кад се постио TishaB'Av и чуо отуда плач и кукњаву... Послао је свога емисара да сазна о чему се ради, зашто у синагоги народ плаче и рида. Вративши се, емисар га је обавестио да Јевреји плачу, јер им је храм срушен. „Зашто ја о томе нисам обавештен”, нервирао се Наполеон. „Кад се то догодило, који храм је био њихов?” „Господару”, одговорио је емисар, „на данашњи дан пре више од 1.700 година у Јерусалиму су Римљани срушили њихов храм”. Наполеон је мало поћутао, замислио се а затим рекао: „Народ који толико дуго оплакује свој срушени храм и опстаје кроз све дуге векове, сигурно ће га поново изградити”.
Мислим да је сваки грађанин Србије од 17. фебруара 2008. године дужан да се понаша тако као да је њему лично отет део имовине... Никада ниједан једини грађанин Србије не би смео то да заборави док је Косово туђе, јер ако бисмо клицали самопрокламованој држави испало би да су стране велесиле у праву.

Чак не само у политици. У менталитету и животном ставу. Код нас се види та амбивалентност. Релативност. Јесмо ли за Европу или нисмо. Не верујемо ми Европи, а за то имамо историјске разлоге. Не верујемо ни Русима, али мање него Европи. Та биполарност, раздељеност је и наша предност и наша мана.
Никада ни себи ни другима нисмо били јасни. А можда је само у питању понос. Елементарно достојанство. Волимо да смо неко и нешто, а то сами не можемо, или још нисмо схватили како можемо, те нам остаје да инатом потврђујемо самосвојност и аутентичност. Али инат је фанатизам. Помиреност са лошим исходом. Пристанак на смрт. Свеједно ми је, толико је живот ништа да бар смрт буде нешто. Ако је тај тренутак ината нешто онда сам и ја нешто. А не ништа. Пуцајте ја и сада држим час. Херојство као изразпомањкања рационалног духа. Духа живота. А народ има мудрости. Преко прече, наоколо ближе. Али ми волимо преко. Што пре у екстрем, у крајњи исход. У победу са великим „п”. По цену живота. Има нечег поетског у томе. Има поезије у нашој увек Пировој победи. Не осећамо да смо живели, ако нисмо патили. Велика херојства подразумевају и велике жртве и наравно ситан ћар. Али од нечег се мора живети. Хајдучија? Данас су велике патриоте велики лопови? Али тако је било и јуче. Да ли ће тако бити и сутра? Велико самоуништење нације која је имала шансу. Треба ли да нас толико остане колико за под једну шљиву, па онда Јово нанаво. Све испочетка.

Како је Косово једногласно прогласило независност и како мноштво „желим да будем” држава следе његов пример, човек би могао да помисли да је време да створи сопствену земљу.

Изабрали сте заставу, написали националну химну, чак сте и новац одштампали са својим ликом на њему. Али, шта је следећи корак? Стварање нове државе није тако лако као што мислите.
Први корак: Постарајте се да будете погодни
Ма како било примамљиво да своју собу прогласите сувереном државом, обичајно међународно право, у ствари, тачно наводи минимум услова за државност.
1. Морате имати одређену територију.
2. Морате имати стално насељено становништво.
3. Морате имати владу.
4. Ваша влада мора бити способна да комуницира са осталим државама. (Овај услов је контроверзан. Укључен је као део Конвенције из Монтевидеа 1933. која је установила америчку „добросуседску” политику којом су искључене интервенције у Латинској Америци, али генерално није призната као међународно право.)
Други корак: Прогласите независност

Црногорски председник Филип Вујановић одбио је јуче да се извини Босни и Херцеговини због учешћа грађана Црне Горе у ратним дешавањима током деведесетих година прошлог века и казао да је свој став о томе саопштио још 2004. године у Сарајеву.
„Тада сам исказао жаљење због трагедије која се десила у БиХ, рата који је однео много живота, изазвао огромна материјална разарања и оставио ужасне последице. Исказао сам и однос према жртвама, осудио злочине и злочинце и саопштио да они треба да се казне”, рекао је Вујановић улцињској телевизији Теута.
Вујановић је подсетио да је тада казао и да је нужна међународна судска надлежност због злочина, „како би се на тај начин скинула колективна одговорност народа и држава”.„Мој став је наишао на пуно разумевање Бошњака у БиХ и Црној Гори и доживљен је као пример”, појаснио је он.Члан трочланог Председништва БиХ Харис Силајџић казао је пре два дана у разговору за подгоричке „Вијести” да „грађани те државе очекују извињење од председника Филипа Вујановића или некога ко представља званичну Подгорицу поводом неодговарајућег поступања црногорских власти у прошлости”.

„Мислим да грађани БиХ то очекују и да би то било добро за односе између две земље”, поручио је Силајџић.