Прилози

Познати амерички филозоф Ноам Чомски оценио је да је предлог српског писца Добрице Ћосића о подели Космета имао много смисла, али да је сада немогућ.
"САД је превише инвестирала у Косово како геостратешки, тако и идеолошки (а по питању идеологије, Европа је још луђа од САД у вези са Косовом)", навео је Чомски у преписци са Ћосићем, коју објављују "Вечерње новости".
Чомски додаје да геостратешки дио приче укључује не само камп "Бондстил", него и потребу да се учврсти контрола Вашингтона над Европом. Према његовој оцени, идеолошки део приче има везе са "начином на који су западњачки интелектуалци направили потпуне имбециле од себе у својој оргији самохвалисања и свом невероватном лагању у вези са ратом".
"Никада неће дозволити да се те лажи разоткрију, а позирање о независности Косова је неопходни закључак бајке о њиховој величанственој улози", закључује Чомски.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске до сада је надлежним тужилаштвима поднело 217 извештаја о кривичном делу ратних злочина који су почињени над Србима од 1992. до 1995. године у делу Сарајева под муслиманском контролом. Симо Тушевљак, координатор Тима МУП-а РС за истраживање и документовање кривичних дела ратног злочина напомиње да је, заправо, поднесено „више од 700 извештаја о злочинима почињеним над Србима широм БиХ”, за које „још нико није одговарао, чак шта више, није подигнута ниједна оптужница”.
На основу прикупљених доказа и сведочења неколико десетина хиљада људи, који су били директне жртве злочина, само у Сарајеву је осумњичено око 2.000 особа, међу којима има и неколико највиших званичника бивше Републике БиХ. Неки од њих су и тренутно високопозиционирани.
„На основу сведочења и других материјалних доказа, које смо до сада прикупили, у овом граду је злочин извршен над више од 8.000 Срба. Имамо комплетиране досије на који начин је убијено 3.299 српских цивила. Више од 3.000 Срба, цивила, прошло је тортуре кроз 126 логора, колико их је укупно било на подручју Сарајева”, каже Тушевљак и додаје да „Тим поседује и потресне изјаве силованих Српкиња, као и сведочења о томе како се и на који начин у Сарајеву под муслиманском контролом трговало српским главама”. Евентуални излазак из Сарајева „Срби су морали да плате, минимално 5.000 марака, или да оставе стан, да би, кад су дали што су имали, били убијени”

КАО да јој је судбина наменила да и сама носи терет одрастања српске, косметске деце. Али, и тугу мајки са Косова за отетим синовима.
Радмилу Мићић, рођењу Мачванку, данас библиотекара у Торонту, сва српска невоља у Покрајини покренула је као мало кога. Од почетка драме нашег народа на Косову она помаже малишанима у гету, несрећним породицама које су остале без хранилаца, а њену доброту не заборављају ни у Удружењу киднапованих и убијених Срба. Због ове племенитости, која враћа осмех српском детињству у гету, а која се не може измерити новчаним даровима, које је сама издвојила од личне зараде и које су јој поверили сународници у Канади, Радмила Мићић је почаствована једним од првих, нових пасоша државе Србије.
- Дирнута сам пажњом и незаборавом - каже Радмила Мићић. - Али, мени је највеће признање топао загрљај деце на Косову и мајки у Удружењу несталих и отетих Срба. Сваке године сам са њима. А, ове, можда већ у мају, када допутујем по мој нови пасош, поново ће мо се срести.

Министар културе Србије Војислав Брајовић посетио је јуче манастир Високи Дечани и Пећку патријаршију, после чега је примио свету тајну крштења коју су обавили епископ Теодосије и јеромонаси манастира Дечани.
Владика Теодосије је казао да је за њега и братство манастира долазак министра културе Републике Србије од изузетног значаја, подсетивши да су Високи Дечани део светске културне баштине, која опстаје и живи од 14. века у континуитету.

Епископ рашко-призренски је из медија сазнао за долазак Брајовића, после чега је саопштио да га је „запрепастило то што господин министар не зна ко је надлежни епископ за Косово и Метохију”. Владика Артемије је ову посету министра културе назвао приватним разговором, која нема никакво правно и функционално дејство.
„Изненадило нас је и запрепастило да господин министар не зна ко је надлежни епископ за Косово и Метохију, коме припадају споменици културе и с ким треба разговарати. Сматрам да је овакав гест недопустив за једног министра, да заобиђе надлежног епископа и да о тако важним питањима разговара с његовим викаром, који је, такође, прихватио ту посету и тај разговор о културној баштини СПЦ, а да нас, као свог надлежног епископа, није ни обавестио о томе”, изјавио је јуче владика Артемије.

Ослобађајућа пресуда бившем премијеру Косова и бившем лидеру албанских сепаратиста Рамушу Харадинају коју је изрекао Међународни трибунал за бившу Југославију ставља под сумњу његову објективност, сматра Министарство иностраних послова Русије. „Међународни трибунал за бившу Југославију прогласио је невиним једног од бивших командира ’Ослободилачке армије Косова’ Р. Харадинаја, оптуженог за многобројне злочине против човечности и ратне злочине против Срба на Косову. Доношењу такве одлуке допринело је суштинско слабљење доказне базе оптужнице због немогућности да се она поткрепи неопходним доказима сведока. При томе, део материјала, изгледа, није прихваћен онако како је требало“, каже се у саопштењу Министарства и подсећа да је руска страна више пута скретала пажњу на скандалозан ток процеса Харадинају. „Дошло је до невероватног притиска на сведоке, забележени су случајеви њихове физичке ликвидације. Штавише, Трибунал је не једном пуштао оптуженог да одлази на Косово ’из личних разлога’. Донета одлука поново ставља под сумњу декларисану непристрасност и објективност Трибунала. Све су очигледнији двоструки стандарди у његовом односу према странама у конфликту на територији бивше Југославије, посебно кад се имају у виду шокантни делови из мемоара бившег тужиоца Карле дел Понте, који су доспели у медије“, закључује се у саопштењу.

Јуче је, девети пут заредом у Алексинцу на трен застао живот. Ћутке и у тишини велики број становника овог градића на ушћу Моравице (Сокобањске) у Јужну Мораву окупио се на платоу испред новосаграђених објеката у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца и обележио још једну годишњицу страдања у бомбардовању НАТО у ноћи између 5. и 6.априла 1999.године.

Стигло је ново пролеће у Алексинац, град је обновљен, одавно се у њему нормално ради и живи, али патње и жртве се не заборављају.
У Алексинцу се званично не заказују априлске комеморације. Није потребно. Спонтано, ово је година девета, преживели страдалници из двеју централних градских улица на које су бомбардери НАТО у злочиначком налету за трен избацили на стотине килограма смртоносног товара, окупе се поред спомен-обележја, положе цвеће, запале свеће и у сузама евоцирају сећања на невино страдале цивиле и погром. У „српској Хирошими”, како је цео свет назвао Алексинац после катастрофе коју је доживео априла 1999.године, само те кобне ноћи погинуло је дванаесторо, а тешко повређено четрдесетак грађана. Под бомбама и ракетама НАТО-а у прах и пепео претворено је 35 породичних кућа и 125 станова, уништени су Конфекција „Морава”, „Бетоњерка”, Угоститељско-туристичко предузеће, аутобуска станица... Седам разорних пројектила бачено је на град, где није било војних објеката и донело је ноћ смрти и ужаса.

Чешки и пољски дневници у данашњим коментарима траже одговор зашто пољска и чешка влада против воље Пољака и Чеха пристају на сценарио моћних понуђен Србији.
У ауторском коментару "Косово - суи дегенерис" у данашњем "Праву" чешки публициста Петр Шнур пише да међународна заједница тражи од Србије да пристане на сценарио "прво силовање па онда свадба" када нуди Београду да ће се са Приштином срести поново једном у ЕУ.
"Мораћемо да изађемо на крај са чињеницом да ЕУ не презире право и морал ништа мање од САД", пише Шнур.
Он додаје да је управо Косово излог те мешавине политичко-економске сарадње и конкуренције између "Европе" и САД са лобирањем међународних концерна и приватизационих конзорцијума који вуку стратешке потезе на глобалном шаховском пољу у борби за тржишта.
По оцени Шнура Косово је гора издаја од Минхена 1938. године јер су тада велике силе само дале благослов "вуку, Хитлеровој Немачкој, да поједе козу, Чехословачку", а када је у питању Србија сада су сами у вучјој кожи.
"Када би чешка влада поштовала право и морал и наше историјско памћење, већ и из обзира према чешкој историји не би могла никада Косово да призна", закључио је Петр Шнур

„Убијао сам српске полицајце, убијао сам српске цивиле, ликвидирао сам непослушне Албанце”, написао је Рамуш Харадинај у предговору своје књиге „Приче о рату и слободи”. „Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију, из Швајцарске”, написао је Харадинај.
Харадинај је рођен у селу Глођане, општина Дечани 3. јула 1968. године. Завршио је средњу школу, а војни рок је 1989. године служио у ЈНА у Пироту и Димитровграду. Лети је радио у Швајцарској, зими боравио на Косову, где је 1991. оптужен, због наводног учешћа у демонстрацијама. Након суђења отишао је у Швајцарску, где је приступио Народном покрету Косова, организацији из које је настала ОВК. У Швајцарској је радио као избацивач у ноћним клубовима и, по његовим наводима, тренирао кунг-фу. У књизи је демантовао да је икада био у Легији странаца, како су се тумачили његови „тренинзи у Француској”.

Можда и постоји неки Албанац на Косову који је против независности Косова, можда постоје људи који се грозе свих злочина, а поготово оних о којима се ових дана говори због постфестум „дојаве” Карле дел Понте да је знала да су ухапшеним српским цивилима вађени бубрези, који су потом продавани европским клиникама. Можда постоје Албанци којима се гади идеја да се главна улица у Приштини зове Улица Била Клинтона; можда има оних који жале за некадашњим братским загрљајем Боре и Рамиза, и можда има оних који се стиде чињенице да је Хашим Тачи, са својом мрачном биографијом, данас симбол независног Косова, и целокупног албанског народа. Могуће је да има оних који су одувек били против етничког чишћења, протеривања неалбанског становништва са Косова, против паљења српских светиња, против једноумља и високооктанских националистичких постулата који Косово данас чине политички и морално најкомпактнијом државом у Европи. Можда их и има, али ми за њих нисмо чули, и они се налазе у занемарљивој и тихој мањини.

Призрен је био царски, српски град. У 10. веку је сазидана црква Љевишка, храм несрећно изабраног или наметнутог хришћанства. Тада Албанаца није било, не само овде, него ни у целој Европи. А, чујемо од Шиптара: Ово је наша црква, џамија, шта већ.
Метохија, 2008. година, толики векови прошли, а ништа паметније нису донели. Ти векови. Присуствујемо молебну у оскрнављеној цркви, међу спаљеним лицима светаца, дошло 60 Срба, прогнаника, да се - моле.
Немци су припадници међународних снага (КФОР), они „допуштају“ да се молимо. Они нас - чувају. Срби су чували целу ту представу звану хришћанство, овде. Па, који је то преокрет историјског точка? Зашто је нама, Србима, дато то хришћанство, па смо га онда бранили? Могли смо без свега тога.
Овде, испред Богородице Љевишке је капија пала, решетке нестале, бачени су котурови жице као симбол нове окупације. И маске су пале.Чекамо да се деси звук звона, као позив, наш. Нема звона. Нема ни српских домова около, ни светиња, а све што вреди је похарано. У време Османлија, било је Турака који нису хтели ни смели да оскрнаве лица и очи светаца на фрескама. Записано је да један Турчин није то урадио, рекао је да је све „лепота, као што је и зеница ока мог“. Турци су, ипак, стар народ. Шиптари су, види се, хтели баш поглед са зидова да спале на ломачи, 1999. и 2004. године. Каква је то стража која не може ништа да сачува? Говори Вукица Грујић, жена која нема где да се врати: