Места најмонструознијих злочина над Србима била су, између осталих, Велики парк у центру Сарајева, затим Добровољачка улица, Казани, Централни затвор, бивша касарна „Виктор Бубањ”, Силос у Тарчину , подручје Храснице, итд.

Одлуком ратне власти у Сарајеву, открива Тушевљак, за смештај војних јединица су коришћена, углавном, обданишта, школе, чак и школа за децу са ограниченим способностима у насељу Храсно, затим студентски домови у Неџарићима, на Бјелавама у Радићевој, као и Ђачки дом „ЖИШ”, те друге сличне јавне установе. Ту су формиране и притворске јединице „кроз које су, на путу према једном од злогласних сарајевских логора, пролазили Срби”.
У разговору за „Политику” Тушевљак изражава оптимизам и тврди да ће сви осумњичени, „против којих Тужилаштво БиХ, у сарадњи са МУП-ом РС, води истраге, бити процесуирани”. Он подсећа и на досадашњу благонаклоност правосудних институција према злочинцима. Према његовим речима све пријаве и откривена кривична дела ратног злочина су процесуирана као индивидуална одговорност појединаца за кривично дело убиства. Изрицане су „симболичне казне, најчешће ослобађајућа”, без обзира што је било недвосмислено да су непосредни починиоци дела били, искључиво, национално мотивисани”. Осим тога, „сви су припадали, или цивилним, или војним структурама”.
„МУП РС је имао увид у истраге из 1994. и 1995. године у Војном тужилаштву тадашње Армије БиХ из којих се, евидентно, може видети да су, најчешће, жртве поново проглашаване кривим”, објашњава Тушевљак и наводи случај Србина Саве Ивановића који је био осуђен на осам година затвора „зато што је из свог стана уз помоћ огледалцета наводио српску артиљерију”. Или, по Сарајеву се и данас слободно шетка Сенад Џанановић, звани Главогуз, иако је у поступку доказано да је убијао Србе. Ослобођен је, јер је „проглашен неурачунљивим”. Зашто, пита се Тушевљак, „неурачунљив човек није у лудници, већ на слободи”?

Нежељена деца
Много Српкиња силованих у Сарајеву породило се на Гинеколошко-акушерској клици у Београду и „све оне су нежељену децу остављале на усвајање”. Многа од те деце, каже Симо Тушевљак, „су данас срећна” и постоје законски елементи, тако да „никада неће сазнати да нису на свет дошла као плод љубави, већ мржње”.
Дубравка Сарајлић