Призрен је био царски, српски град. У 10. веку је сазидана црква Љевишка, храм несрећно изабраног или наметнутог хришћанства. Тада Албанаца није било, не само овде, него ни у целој Европи. А, чујемо од Шиптара: Ово је наша црква, џамија, шта већ.
Метохија, 2008. година, толики векови прошли, а ништа паметније нису донели. Ти векови. Присуствујемо молебну у оскрнављеној цркви, међу спаљеним лицима светаца, дошло 60 Срба, прогнаника, да се - моле.
Немци су припадници међународних снага (КФОР), они „допуштају“ да се молимо. Они нас - чувају. Срби су чували целу ту представу звану хришћанство, овде. Па, који је то преокрет историјског точка? Зашто је нама, Србима, дато то хришћанство, па смо га онда бранили? Могли смо без свега тога.
Овде, испред Богородице Љевишке је капија пала, решетке нестале, бачени су котурови жице као симбол нове окупације. И маске су пале.Чекамо да се деси звук звона, као позив, наш. Нема звона. Нема ни српских домова около, ни светиња, а све што вреди је похарано. У време Османлија, било је Турака који нису хтели ни смели да оскрнаве лица и очи светаца на фрескама. Записано је да један Турчин није то урадио, рекао је да је све „лепота, као што је и зеница ока мог“. Турци су, ипак, стар народ. Шиптари су, види се, хтели баш поглед са зидова да спале на ломачи, 1999. и 2004. године. Каква је то стража која не може ништа да сачува? Говори Вукица Грујић, жена која нема где да се врати: