Прилози

После деценија одуговлачења, Канада намерава да се поближе упозна са оним што је један домородачки вођа назвао "појединачно најсрамнијим, најштетнијим и најрасистичкијим актом у нашој историји".
Између 70-тих година 19. и 70-тих година 20. века, око 150.000 индијанске деце насилно је одвојено од родитеља и послато у удаљене интернате, у којима су многи ментално, физички и сексуално злостављани.
Услови у тим школама, које су водиле најразличитије цркве у име канадске државе, били су понекад ужасни. Према подацима из тог времена, чак половина деце која је похађала те инститиуције умрла је од туберкулозе.
Владини званичници у то време су тврдили да је улога школа била да образују домородачку децу. Други циљ је била асимилација домородачког становништва и уништење њихове културе.
Деца су у тим школама називана "свињама и псима". Учитељи би их тукли уколико би користила свој матерњи језик и говорили им да ће отићи у пакао уколико не пређу у хришћанство. Многи родитељи никад више нису видели своје синове и кћери.

Током протеклих неколико година, однос Републике Хрватске према решавању питања прогнаних Срба из те републике остао је исти, без обзира што су се промениле многе владе и што их чинили представници најразличитијих политичких странака и коалиција, изјавио је за Међународни радио Србија, Раденко Попић, председник регионалног одбора Удружења избеглих у Војводини, поводом последњег хапшења српског прогнаника Саше Цветојевића. Разговарао Младен Бијелић.
Хрватска држава све време непрестано шаље поруку протераним Србима из Хрватске који траже своја права или желе да се врате, да они нису добродошли, рекао је Попић, коментаришући недавно хапшење и данашње пуштање на слободу избеглог Србина из Загреба Саше Цветојевића. Према његовим речима, очигледно је за хрватске власти најбитније да се непрестано шири психоза страха и несигурности, а томе, како каже, доприносе и хрватски медији, који вести о појединачним хапшењима српских повратника објављују са великом помпом, док оне о њиховом ослобађању од смешних оптужница и пуштању на слободу готово да и не помињу. Попић наводи да је у случају Саше Цветојевића оптужница апсурдна, јер се он теретио за избегавање служења војног рока у Хрватској, иако је у он време када су почела ратна дешавања у Хрватској и када је избегао у Србију имао свега 17 година.

Зашто Министарство за дијаспору, под фирмом транспарентности, систематски покушава да уништи Матицу исељеника Србије и како то никоме не смета.
Иако у техничком статусу, унапређењу свеукупних односа са нашим исељеницима невиђено је ових дана допринело Министарство за дијаспору кроз пројекат слободног назива ''Утицај параглајдинга на српско расејање''.
Одобравајући стотинак пројеката на редовном годишњем конкурсу за финансирање програма намењених нашима у свету, на који је пристигло више од 500 пријава, МЗД је преко параглајдинга послало поруку и нама овде и нашима тамо далеко од које само може да се излети - из сопствене коже.
Учешће МЗД у финансирању манифестације ''Дани српског параглајдинга'' у организација ПК ''Албатрос'' представља својеврсну парадигму приватног и монополског односа ресора државе Србије задуженог за исељеништво према средствима српских пореских обвезника намењених из буџета развоју и унапређењу односа са нашима у расејању.
Подсетимо, од око 180 милиона динара, колико износи годишња квота за ресор госпођице Милице Чубрило, за пројекте је ове године конкурсом подељено само око 36, тј. тачно 20 одсто и то по критеријумима и систему у коме се појављују појединци и организације за које нико никада није чуо ни у дијаспори, а богами ни у матици.

 Бело одело, тамне велике наочари, хавајка широко отворене крагне, златни ланац и златни зуб, широки осмех, глас у коме је било друмова, дерта, кафана, истине, бола, смеха и блуза – Шабан Бајрамовић, краљ ромске музике, умро је пре неколико дана од последица инфаркта.
Вест је тужна, али тугу овој причи додаје и детаљ да је неколико дана пред смрт прича о Шабану Бајрамовићу осванула у овдашњим новинама због једног такође тужног разлога – овај генијални уметник није имао од чега да живи, па је министар Расим Љајић отишао да га посети и при том му уручио једнократну помоћ државе од сто хиљада динара. „Живим жалосно после четрдесет година певања, нико да ми отвори капију да ме пита како сам”, изјавио је прошле недеље новинарима.
На неки начин, ова прича о старом уметнику који живи у беди, позната је откако је света и века, али оно што читавој овој причи додаје једну трагичну и најблаже речено српску црту јесте узношење смрти, и онога што после тога следи, на ранг нечега што је „веће од живота”. Јер, оно што се догађа после Шабановог последњег уздаха, представља причу о нама самима.

На добротворним приредбама у Канади сакупљено је око 50.000 долара (више од 30.000 евра) за децу која живе у српским енклавама на Косову и Метохији. На драмско-поетско-музичкој вечери у српској цркви Свете тројице у Монтреалу прикупљено је око 10.000 долара, а на сличној приредби у Отави у Центру "Пушкин" руске православне цркве Покров пресвете Богородице 4.600 долара. Осим канадских Срба, прилоге су дали и припадници руске заједнице и други посетиоци. На ранијим хуманитарним манифестацијама сакупљено је више од 30.000 долара.
Уз остале учеснике, организационе и друге заслуге за монтреалско културно-уметничко хуманитарно вече припадају истакнутом емигранту, (пензионисаном) универзитетском професору Ђорђу Ајдуковићу, добитнику високог одликовања - медаље човекољубља за "несебичну помоћ и доброчинство свом народу и држави матици".
Отавску хуманитарну приредбу организовала је руска црква Покров пресвете Богородице у сарадњи са српском црквом Свети Стефан и амбасадом Србије.
Иницијаторка и (драмска) реализаторка приредби била је хуманисткиња Радмила Мићић, писац текста, редитељка и извођач монодраме "Децо моја, куде ли сте".

У којем граду се без прекида, од фебруара до данас, одржавају демонстрације против независности Косова? У Београду? Знамо да не. У Москви? Или можда Србима у дијаспори најнасељенијем Чикагу? Не, ни тамо. Противници цепања Србије редовно се, истрајно, једном недељно, окупљају хиљаду километара североисточно од наше престонице, испод споменика светом Вацлаву, на централном месту централне улице Прага, на Вацлавским намјестима.
И прошлог петка, тачно у пет по подне, окупило се њих стотињак (Срба, којих у Прагу живи на хиљаде, било је тек за прсте једне руке), са чешким и нашим заставама и огромним транспарентом "Косово је српско". Иако далеко од микрофона, и без транспарената у рукама, два човека су била у центру пажње скупа - Вацлав Дворжак и Алеш Беднарж. Окупљени су им прилазили, "само да стисну руку", честитају, пожеле да истрају...
Дворжак и Беднарж су ових дана, без своје воље, усковитлали медијску буру у Чешкој. Њихов документарни филм "Отето Косово" ("Улоупене Косово"), који Чешка телевизија (јавни сервис) одбија да емитује, нашао се на интернет-серверу YOUTUBE, где је за само неколико дана имао 22.000 посета. У чешкој штампи пише се о "филму у бункеру", што подсећа на времена пре "плишане револуције", она којима је владала комунистичка цензура.

Иако историја распада велике Југославије још није написана, очигледно је да у њој нико не жели улогу „лошег момка”
Да ли време лечи све, па и историјске ране без обзира на то је ли реч о историји, или о повести? Могу ли Срби и Хрвати у будућност као добре комшије, или као суседи, ако су виђења свега онога што се у процесу распада СФРЈ догодило тако различита, па чак и супротна? Загребачки сусрет шефова дипломатије Хрватске и Србије и реаговање највиших државних личности Хрватске на иступ шефа дипломатије Србије показују да историја распада велике Југославије још није написана. И да, заправо, нико не жели у тој историји улогу „лошег момка”. И да пребацивање некима у Србији „да су заборавили да су тенкови из Београда, Новог Сада и из Србије долазили разарати не само Вуковар него и друге градове, те да су испраћени често и цвећем”, јесте истовремено и „заборављање” да су само на Вуковар ишли тенкови који су дошли из Србије, све остало су били тенкови ЈНА који су у Хрватској били у својим гарнизонима још од 1945. године. И који су нападнути 1991. године. Али идемо редом.
Мај 1990. први вишестраначки избори у Хрватској на којима побеђује ХДЗ са програмом независне Хрватске. Сценографија и све остало што је ишло уз те изборе, уз долазак из иностранства емиграције из времена Другог светског рата буди колективно сећање Срба у Хрватској на период 1941–1945. Пре неколико година председник Хрватске Стипе Месић изјавио је „да је ХДЗ својом тадашњом политиком антагонизирао Србе у Хрватској против нове хрватске државе”. Срби у Книну у августу 1990. дижу тзв. „балван-побуну” тражећи културну аутономију унутар Хрватске. Хрватска је саобраћајно пресечена на пола, ЈНА нуди Загребу „да војска на миран начин елиминише тај проблем”, Загреб ту опцију одбија. Следи покушај хеликоптерског десанта хрватског МУП-а на Книн, РВ и ПВО Југославије то заустављају. Побуна Срба у Хрватској се шири, Хрвати у местима са већинским српским становништвом милом или силом одлазе. Такође, одлазе и Срби из већих градова у Хрватској.

Удружења Срба из Хрватске, са боравиштем у Србији, изразила су разочарење због пресуде хрватског суда, којом је првооптужени Рахим Адеми ослобођен, а другооптужени Мирко Норац осуђен на седам година затвора за ратне злочине против Срба у Медачком џепу.
Председник Савеза избјегличких удружења Срба из Хрватске у Србији Милојко Будимир рекао је Срни да је ова пресуда блага и да је показала да хрватско правосуђе није спремно да процесуира најтеже случајеве злочина, које је преузело од Хашког трибунала. Будимир је рекао да оптужница против Адемија и Норца не одговара реалности, јер се у њој говори о 23 убијена, док је убијено најмање 80 српских цивила."То је био најмонстурознији и најокрутнији злочин, што потврђује и изјава самих међународних посматрача, међу којима је француски генерал Жан Кот, који је рекао да је то била `спржена земља на којој ништа није остало, чак ни мачка`", додао је Будимир.
Напомињући да је хрватски суд објаснио да Адеми није имао командну одговорност, Будимир је запитао зашто онда суд није утврдио ко је имао, и навео да у пресуди стоји да је ту одговорност имао Давор Домазет Лоша, који није ни оптужен. "Питамо се да ли ће се онда њему судити. У оптужници је криво постављена командна одговорност"; додао је Будимир.

Хрвaтски прeдсeдник Стjeпaн Мeсић и прeмиjeр Ивo Сaнaдeр oдбaцили су изjaву министрa спoљних пoслoвa Србиje Вукa Jeрeмићa o кривици Хрвaтскe зa eтничкo чишћeњe Србa у 'Oлуjи' 1995. гoдинe.
Мeсић смaтрa дa у Србиjи joш увeк имa мнoгo људи кojи сe нe сeћajу штa сe дeсилo, oднoснo дa су тeнкoви из Бeoгрaдa, Нoвoг Сaдa и Србиje дoлaзили у Хрвaтску дa рaзaрajу, нe сaмo Вукoвaр нeгo и другe грaдoвe, при чeму су чeстo путa испрaћeни с цвeћeм. Билo би дoбрo дa сe тaкви сeтe дa je Хрвaтскa у њихoвим нaпaдимa имaлa жртвe, a дa хрвaтски тeнкoви нису ишли прeмa Нoвoм Сaду ни прeмa Бeoгрaду, дoдao je Мeсић.
Прeмиjeр Сaнaдeр oцeниo je дa je Jeрeмићу рeчeнo штa трeбa дa кaжe и дa тo, кaд сe психoлoшки рaзмaтрa, спaдa у oбрaмбeни стaв.
'Хрвaтскa je билa нaпaднутa, a Милoшeвићeвa пoлитикa спрoвoдилa je вeликoсрпску aгрeсиjу прoтив сусeдних држaвa, пa и прoтив Хрвaтскe, a у тoм рaту je изгубилa', рeкao je Сaнaдeр.
Хрвaтски прeмиjeр пoручиo je дa би Србиjи, укључуjући и њeнe прoeврoпскe снaгe, билo бoљe дa сe суoчe са тoм прoшлoшћу, a нe дa гoвoрe кaкo je Хрвaтскa спрoвeлa eтничкo чишћeњe.

Уторак је био дан када се прочуло за Хрватску у Cannesu. Не, није због филма, већ зато што је Емир Кустурица споменуо Хрватску на конференцији за новинаре у поводу његовог документарног филма „Maradona by Kusturica“.
На конференцији су се појавили Кустурица и Диего Армандо Марадона и негде при крају Ивана Нанут са Нове ТВ, питала је Кустурицу хоће ли коначно допустити да се његови филмови приказују у Хрватској с обзиром да је до сада Кустурица лично забрањивао приказивање његових филмова у Хрватској.
Одговор је био следећи: «Пре 15 година у Хрватској је било расправе треба ли приказивати моје филмове или не. Једна особа блиска десној политичкој опцији тада ме је упоредила са Хитлером али је заборавила да је управо Хитлер био својевремено добродошао у Хрватској. Стога нисам желео да узнемиравам Хрвате својим филмовима. Али, да вас утешим, мој последњи филм није приказан ни у Србији».