Стварање националне државе и јесте пројекат који захтева оно што би се романтичарским речником назвало слогом, а што се савременом политичком терминологијом назива политичком монолитношћу. А, када такав национални пројекат још добије и подршку највеће светске силе и њених савезника – зар ико има разлога да поставља сувишна и непријатна питања? Шта је правда, демократија, ко је злочинац у „нашим редовима”, где су и како су нестали „нестали Срби” и томе слично. Национални интереси, изнад свега. О томе, у традиционалном и изразито патријархалном друштву, какво је албанско, уопште није било збора. Сви за једнога и један за све, поготово када је „мета” јасно дефинисана.
У Србији, међутим, потпуно супротно „стање ствари”. Скоро да се Србија може окарактерисати као земља политичког панка, са девизом „што горе, то боље”. Док у Приштини већ деценијама сложно свира један добро увежбани национални оркестар, на српској политичкој сцени има само буке, невероватно јаке „музике на струју”, какофоније потпуно различитих музичких праваца, инструмената и јачине. Ту су и гусле, и електричне гитаре, и флауте и трубе. Ништа никада свима није по вољи. Подела на Две Србије, са свим унутрашњим варијететима, није никакав новитет из 21.века – Србија се увек делила бар на две опције – партизане и четнике, милошевићевце и антимилошевићевце, националисте и глобалисте, на критичаре и апологете, на патриоте и издајнике, на „Русе” и „Американце”, на „Европејце” и „опанчаре”, на сељаке и грађане.

То, све заједно, чини да некима од нас Србија изгледа као појам истинске демократије, а другима – као кључни разлог наше историјске трагедије. Чак ни у најважнијим тренуцима, наши политичари нису успели да се сложе око националних пројеката. Неки од њих мрзе чак и ову српску химну. Став према једностраном проглашењу независности Косова испоставља се само као предизборна парада – за разлику од политичара са Косова, српски политички панкери не могу да се наштимују ни у лудилу. Не постоји никакав консензус о томе шта би данас, после свега, могли да буду српски национални интереси. Једни, наводно, вуку ка Европи, други, наводно, ка замрзавању односа са целим светом. Једни нуде средњовековне митове, други научнофантастичну литературу, трећи нас уверавају да су бајке могуће и да је кључ за „срећан крај” у њиховим рукама, нарочито зато што имају јак утицај на поједине медије,који служе углавном зато да се исмевају и брукају они који „нису са нама”.
Косово је озбиљна држава, царство националног једноумља – што ваљда и јесте предуслов за настајање нових држава на Балкану.
Парадокс Србије, која се, иначе, распада, лежи у чињеници да би сви ови наши политички панкери, без изузетка, који се онолико куну у демократију, само кад би могли, укинули ту бучну српску политичку какофонију и врло радо завели „сложност” у јавности, налик оној у каквој ових дана ужива Хашим Тачи.
М. Бобић-Мојсиловић