Прилози

У Загребу је представљена књига „Magnissimus crimen – пола века ревизионизма у Хрвата“ јавности непознатог аутора Соломона Јазбеца. На 800 страница, на примеру Јасеновца аутор тврди да у Хрватској влада историјски ревизионизам, односно негирање чињеница из Другог светског рата.
Прве реакције из Јасеновачког спомен-подручја кажу да су његови ставови нетачни и да нису добронамерни.
Јасеновцем се нико у Хрватској не бави на примерен начин, па сам као унук жртве јасеновачког логора смрти морао сам да напишем ову књигу, каже Соломон Јазбец, чија је књига „Magnissimus crimen“ представљена у Загребу.
„Та је књига у првом реду елаборирана студија о новом поставу Меморијалног музеја Јавне установе 'Спомен-подручје Јасеновац'. Ја дајем једну свеобухватну критику тог – хајдемо рећи – свеобухватно ревизионистичког  постава, који кроз један постмодернистички приступ искривљава, умањује, па чак у неким сегментима и негира холокауст  и геноцид над Србима на месту највећег страдања  српског, јеврејског и ромског народа у историји ових простора.  И затим кроз ту критику се види да је Јасеновац постао данас једна прононсирано политичка тема којом се сви заправо неадекватно баве.“...
ДАЉЕ - ЦЕО ТЕКСТ, КОМЕНТАРИ

Неопходно саставити нови Правопис и друго издање Једнотомног речника српског језика, закључено је на седници Одбора за стандардизацију српског језика. Министарство недовољно помаже рад овог одбора.
Иван Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, је на седници овог тела, упозорио да је нопходно што пре објавити ново, допуњено издање Правописа српског језика , а посао стоји јер се комисија за праћење и истраживање правописа није састала годину дана.
На седници је критикован рад Министарства просвете и указано је да не подржавају довољно рад овог тела.
Клајн је истакао и  да је ново издање правописа требало да буде завршено до Београдског сајма књига.
Чланови одбора су закључили да је потребно припремити друго, допуњено издање Једнотомног речника српског језика Матице српске, јер су изнели бројне примедбе на прво издање које је објављено прошлог децембра.

Председник Хрватске Стјепан Месић, у интервјуу бечком дневнику „Пресе”, оценио је да су Срби који су протерани током операције „Олуја” 1995. године жртве политике Слободана Милошевића, а не Хрватске. „Често се тврди да након рата историју пишу победници. Слободан Милошевић је све преварио. На једној страни свет тиме што је тврдио да се бори за Југославију. Потом је преварио српско становништво тиме што им је подстакао наду да ће једног дана живети у заједничкој држави. Он је отворено позивао на борбу за велику Србију”, објаснио је он. „Срби, који су после рата у нашој земљи, односно након операције за ослобађање земље „Олуја” побегли у Србију, у ствари су жртве политике Милошевића, а не жртве хрватске политике”, подвукао је Месић у поводом критика које је премијер РС Милорад Додик у вези „Олује” изнео на рачун Хрватске. „Не желим да полемишем са Додиком, али поруке које он упућује су неприхватљиве. Једна од његових порука Србима у Хрватској гласи да ако су незадовољни треба да дођу у РС. То је наставак политике Милошевића. Од озбиљних политичара у Босни би се очекивала порука Хрватима и Бошњацима да се врате у своје градове и села. Зна се да су у једном великом делу РС некада живели претежно Хрвати и Бошњаци”, истакао је председник Хрватске.
Према његовим речима Додик није проблем Хрватске, већ међународни проблем.

Oнeмoгућaвaњe пoврaткa српскoг стaнoвништвa кoje je 1995. избeглo у 'Oлуjи' билa je хрвaтскa држaвнa пoлитикa, изjaвиo je бивши aмeрички aмбaсaдoр у Хрвaтскoj Питeр Гaлбрajт нa суђeњу прeд Хaшким судoм трojици хрвaтских гeнeрaлa Aнти Гoтoвини, Ивaну Чeрмaку и Млaдeну Мaркaчу кoje сe тeрeти зa рaтнe злoчинe зa врeмe и нaкoн хрвaтскe aкциje 'Oлуje'.
Рaдилo сe o зaкoнимa и прoписимa кojи су oтeжaвaли дoбивaњe хрвaтскoг држaвљaнствa и пoврaтaк имoвинe и нaрeђивaњeм или дoзвoлoм мaсoвнe пљaчкe и пaљeњa српскe имoвинe нa прoстoримa Крajинe нaкoн 'Oлуje', рeкao je Гaлaбрajт.
Aмeрицки диплoмaтa je пoсвeдoчиo дa je систeмaтскo рaзaрaњe Крajинe билo нeштo штo je плaнирaнo или дoзвoљeнo и штo су тaдaшњи хрвaтски прeдсeдник Фрaњo Тудjмaн и други хтeли дa сe дeси, oцeнивши мaсoвнe злoчинe питaњeм хрвaтскe држaвнe пoлитикe.
Рeкaвши дa je Хрвaтскa билa урeђeнa држaвa, a Хрвaтскa вojскa дисциплинoвaнa, Гaлбрajт je oцeниo дa je билo нeсхвaтљивo дa су сe пљaчкa и пaљeвинe нaкoн Oлуje 'спoнтaнo' дeсили, дoдaвши дa сe тo дeсилo сaмo зaтo штo су хрвaтскe држaвнe влaсти, Туђмaн и људи oкo њeгa, хтeли дa сe тo дeси.

Обимна студија Школског савета региона Торонто, највећег у земљи, објављена у Торонто Стару ових дана, даје врло детаљну слику о успеху ученика из појединих предмета у зависности од културе, расе, економског статуса и породице из које потичу. У студији су коришћени подаци о 105 хиљада ученика од седмог до 12. разреда, прикупљени 2006/07 године.
Прва овако обимна анализа доказала је оно што наставници већ годинама знају - у којој мери је успех у учењу условљен породичним окружењем, приходом, местом и вредношћу формалног образовања у том културном окружењу, окружењем из којег је породица дошла и личним проблемима ученика. Како се напомиње, разлике које постоје требало би да представљају изазов за образовне институције које желе сваком ученику да пруже подједнаку шансу.

После деценија одуговлачења, Канада намерава да се поближе упозна са оним што је један домородачки вођа назвао "појединачно најсрамнијим, најштетнијим и најрасистичкијим актом у нашој историји".
Између 70-тих година 19. и 70-тих година 20. века, око 150.000 индијанске деце насилно је одвојено од родитеља и послато у удаљене интернате, у којима су многи ментално, физички и сексуално злостављани.
Услови у тим школама, које су водиле најразличитије цркве у име канадске државе, били су понекад ужасни. Према подацима из тог времена, чак половина деце која је похађала те инститиуције умрла је од туберкулозе.
Владини званичници у то време су тврдили да је улога школа била да образују домородачку децу. Други циљ је била асимилација домородачког становништва и уништење њихове културе.
Деца су у тим школама називана "свињама и псима". Учитељи би их тукли уколико би користила свој матерњи језик и говорили им да ће отићи у пакао уколико не пређу у хришћанство. Многи родитељи никад више нису видели своје синове и кћери.

Током протеклих неколико година, однос Републике Хрватске према решавању питања прогнаних Срба из те републике остао је исти, без обзира што су се промениле многе владе и што их чинили представници најразличитијих политичких странака и коалиција, изјавио је за Међународни радио Србија, Раденко Попић, председник регионалног одбора Удружења избеглих у Војводини, поводом последњег хапшења српског прогнаника Саше Цветојевића. Разговарао Младен Бијелић.
Хрватска држава све време непрестано шаље поруку протераним Србима из Хрватске који траже своја права или желе да се врате, да они нису добродошли, рекао је Попић, коментаришући недавно хапшење и данашње пуштање на слободу избеглог Србина из Загреба Саше Цветојевића. Према његовим речима, очигледно је за хрватске власти најбитније да се непрестано шири психоза страха и несигурности, а томе, како каже, доприносе и хрватски медији, који вести о појединачним хапшењима српских повратника објављују са великом помпом, док оне о њиховом ослобађању од смешних оптужница и пуштању на слободу готово да и не помињу. Попић наводи да је у случају Саше Цветојевића оптужница апсурдна, јер се он теретио за избегавање служења војног рока у Хрватској, иако је у он време када су почела ратна дешавања у Хрватској и када је избегао у Србију имао свега 17 година.

Зашто Министарство за дијаспору, под фирмом транспарентности, систематски покушава да уништи Матицу исељеника Србије и како то никоме не смета.
Иако у техничком статусу, унапређењу свеукупних односа са нашим исељеницима невиђено је ових дана допринело Министарство за дијаспору кроз пројекат слободног назива ''Утицај параглајдинга на српско расејање''.
Одобравајући стотинак пројеката на редовном годишњем конкурсу за финансирање програма намењених нашима у свету, на који је пристигло више од 500 пријава, МЗД је преко параглајдинга послало поруку и нама овде и нашима тамо далеко од које само може да се излети - из сопствене коже.
Учешће МЗД у финансирању манифестације ''Дани српског параглајдинга'' у организација ПК ''Албатрос'' представља својеврсну парадигму приватног и монополског односа ресора државе Србије задуженог за исељеништво према средствима српских пореских обвезника намењених из буџета развоју и унапређењу односа са нашима у расејању.
Подсетимо, од око 180 милиона динара, колико износи годишња квота за ресор госпођице Милице Чубрило, за пројекте је ове године конкурсом подељено само око 36, тј. тачно 20 одсто и то по критеријумима и систему у коме се појављују појединци и организације за које нико никада није чуо ни у дијаспори, а богами ни у матици.

 Бело одело, тамне велике наочари, хавајка широко отворене крагне, златни ланац и златни зуб, широки осмех, глас у коме је било друмова, дерта, кафана, истине, бола, смеха и блуза – Шабан Бајрамовић, краљ ромске музике, умро је пре неколико дана од последица инфаркта.
Вест је тужна, али тугу овој причи додаје и детаљ да је неколико дана пред смрт прича о Шабану Бајрамовићу осванула у овдашњим новинама због једног такође тужног разлога – овај генијални уметник није имао од чега да живи, па је министар Расим Љајић отишао да га посети и при том му уручио једнократну помоћ државе од сто хиљада динара. „Живим жалосно после четрдесет година певања, нико да ми отвори капију да ме пита како сам”, изјавио је прошле недеље новинарима.
На неки начин, ова прича о старом уметнику који живи у беди, позната је откако је света и века, али оно што читавој овој причи додаје једну трагичну и најблаже речено српску црту јесте узношење смрти, и онога што после тога следи, на ранг нечега што је „веће од живота”. Јер, оно што се догађа после Шабановог последњег уздаха, представља причу о нама самима.

На добротворним приредбама у Канади сакупљено је око 50.000 долара (више од 30.000 евра) за децу која живе у српским енклавама на Косову и Метохији. На драмско-поетско-музичкој вечери у српској цркви Свете тројице у Монтреалу прикупљено је око 10.000 долара, а на сличној приредби у Отави у Центру "Пушкин" руске православне цркве Покров пресвете Богородице 4.600 долара. Осим канадских Срба, прилоге су дали и припадници руске заједнице и други посетиоци. На ранијим хуманитарним манифестацијама сакупљено је више од 30.000 долара.
Уз остале учеснике, организационе и друге заслуге за монтреалско културно-уметничко хуманитарно вече припадају истакнутом емигранту, (пензионисаном) универзитетском професору Ђорђу Ајдуковићу, добитнику високог одликовања - медаље човекољубља за "несебичну помоћ и доброчинство свом народу и држави матици".
Отавску хуманитарну приредбу организовала је руска црква Покров пресвете Богородице у сарадњи са српском црквом Свети Стефан и амбасадом Србије.
Иницијаторка и (драмска) реализаторка приредби била је хуманисткиња Радмила Мићић, писац текста, редитељка и извођач монодраме "Децо моја, куде ли сте".