Његова сахрана, комеморација, представља друштвени догађај – новине објављују списак „гостију” који ће га испратити са овога света, телеграми саучешћа прште са свих страна – нема збора да ће бити и музике, како је то сам велики уметник више пута пожелео. Сва је прилика да ће његова сахрана и све што уз њу иде вишеструко надмашити новчану помоћ коју је у последњим данима свог живота Шабан Бајрамовић добио од државе. То је тужно.
Јер, смрт се испоставља као шанса да, безопасно, будемо добри, саосећајни и пажљиви, узвишени и достојанствени. Одбори за сахране, по свом значају, далеко премашују „одборе за живот” и, као у позоришту, они пружају шансе споредним ликовима да заблистају. Има нечег мртвачког у нашој култури – најлепше речи, највише уважавања, највише значаја и, парадоксално, највише блиских пријатеља – људи овде добијају на властитим сахранама.
Како је могуће да овај музички геније, коме данас сви одају признање, и чија сахрана добија обрисе државне представе, заврши живот у беди, са сто хиљада динара помоћи (хвала што је бар министар Љајић показао људску бригу за Шабана Бајрамовића), а да никоме није пало на памет да је Шабан Бајрамовић заслужио националну пензију?
Па, ради се о томе да је Шабан припадао животу, потпуно, а не политичким круговима у којима се одлучује о судбинама уметника. Док су други лобирали за своје статусе, награде и пензије, Шабан је гледао у живот широко отворених очију, смејао му се оним златним зубом и стварао музику.
Шабан Бајрамовић није знао шта значи реч лобирање. Није припадао ником. То, једноставно, није било спојиво са његовом природом, његовом музиком, његовим друмовима. Није имао појма да за пензију, пажњу, награду, у овој земљи мора додатно да се ради, као што није ни сањао да је много тога, осим уметности којој је посветио свој живот, потребно да се ради да би се преживело. Он није имао појма да се за сигуран живот у овој земљи мора припадати бар неком чопору – усамљени човек, а уметник поготово, нема чему да се нада.
Да је наступао на неком политичком митингу, његов живот би, бар у последњим данима, изгледао сасвим другачије. Да је био члан неке партије, да је знао нешто о политичкој коректности, да је знао да моли, да се сагне, да је живео „паметно” како то стандарди савременог преживљавања налажу, да није био само уметник и да није био усамљен – о, његови последњи дани били би сигурно бољи.
Сада, када његова прича добија мелодраматичне обрисе, са тим тужним детаљем да је сто хиљада динара које му је доделила држава, остало непотрошено на креденцу, Шабан постаје културно-политичко-уметничка икона, и сви би да се мало о њега очешу. Верујем да му чак ни то не смета.
Али, мислим да сваком нормалном човеку у овој земљи смета кад помисли како смо само у смрти спремни да другоме кажемо да је вредео, да смо га волели и да га поштујемо.Заборавили су га док је био жив. Није био политички битан.

Сада је битан.
Јер, Шабан је метафора.
М. Бобић-Мојсиловић