Прилози

Промоцијом књиге Душана Ковачевића "20 српских подела (Срба на Србе)", у Звездара театру обележено је 40 година рада познатог драмског писца, сценаристе и редитеља.
Књигу су објавиле "Вечерње новости", а њен садржај чини серија текстова који су излазили у НИН-у с поднасловом "Зашто је тешко, скоро немогуће, остварити минимум националног интереса кад је реч о судбини народа и државе". Промоција је заправо била илустрована ретроспектива Ковачевићевог стваралаштва, који је на почетку изјавио да је је ова "књига прича писана 60 година".
"Писана је сећањима, успоменама, незаборавом на драге људе са којима се више не могу здравити. Моји пријатељи се помињу у књизи која је заправо наша вечита упитаност да ли је могуће, да ли је људски разумљиво да смо као народ подељени по толико основа", рекао је Ковачевић.
Ковачевић је рекао да је наслов могао да буде "сто подела", само да је имао више времена и папира, и изразио наду да ће књига бити "повод за озбиљније размишљање шта ће бити с нама ако наставимо да идемо двосмерним путем, свађајући се и делећи по свим основама".

Може ли Сребреница, у којој су према пресуди Међународног суда правде војска и полиција Републике Српске починиле геноцид над Бошњацима, постати вишеструки симбол – страдања, правде, помирења, мира и напретка? Жељу да Сребреница постане симбол добра, а не зла, исказао је начелник ове општине Абдурахман Малкић.
Он је, говорећи на данашњем комеморативном скупу у Меморијалном центру „Поточарима” и сахрани 308 страдалих Бошњака, поред осталог, рекао да одговорни за ратни злочин морају бити кажњени, да се истина мора сазнати и тиме „отворити врата за помирење”. Малкић је казао да од Сребренице треба направити „истинску мултиетничку заједницу, која ће, поред симбола патње и страдања бити и симбол мира, напретка, сигурне и лепе будућности”.
Да се, између прошлости и будућности Босне и Херцеговине „налази правда од које се никада неће одустати” нагласио је и високи представник међународне заједнице Мирослав Лајчак. Сличне поруке упутили су и други међународни званичници – амерички амбасадор у Сарајеву Чарлс Иглиш и потпредседница Европског парламента Дијана Валис.

Од 28 јуна 2008 фудбалски терен у парку Буреау у граду Шербруку носи име по једном нашем човеку. Градске власти у Шербруку су прихватиле захтев Удружења Срба да се тај фудбалски терен назове по Велибору Лалићу.
Велибор Лалић је рођен у Задру 1975. године, као и многи наши морао је напустити Хрватску за време рата. Своју срећу је дошао потражити у Канади, тачније у провинцији Квебек 1998.
Велибор Лалић, наш сународник, млада особа, спортиста и волонтер, тек дипломирао на Универзитету Бишопс (Бисхопс) веома укључен у различите културне, спортске и пословне активности, изненадно је преминуо током фудбалског меча одиграног у оквиру Фудбалске сениорске лиге Естрија, тачно прије пет година, 28 јуна 2003 на Видовдан.
Откривању комеморативне плоче у парку Буре у Шербруку присуствовали су званичници града, родбина, пријатељи, отац, мајка и два Велиборова сина.
Старији Алекса стар 7 година и млађи Лука рођен те исте 2003 године, 5 месеци након смрти свога оца. Све присутне поздравили су Лоуида Броцху испред града, Бранка Гргуревић испред Удружења Срба "Вук Караџић" и пријатељ Велиборов, Неђо Куљић који је овом приликом рекао:

Недавна медијска натезања око Томпсоновог концерта на загребачком главном тргу и усташке симболе која се и овај пут несметано показивала, што је завршило суспензијом полицијског инспектора који је због тога поднео кривичну пријаву против Марка Перковића и прекршајног кажњавања једног младића због усташке капе на глави, подстакла је сплитску „Слободну Далмацију” на краће истраживање о својеврсној „ренесанси” истицања симбола из времена усташке НДХ видљиве широм Хрватске.
Резултати су били поражавајући, а лист у тексту под насловом „’У’ и Павелићеве слике преплавиле целу Хрватску” напомиње:
„Иако влада РХ и МУП сматрају да су усташки инциденти и истицања обележја из времена НДХ дело неколико појединаца, на жалост то није истина. Десетине веб страница, златаре и продавнице поклона, препуни су усташких симбола, а однедавно и разни мајстори за тетовирање у својој понуди имају тетоваже с ликом Анте Павелића, а стилизовано У се појављује у десетак облика.“

Председник Демократске заједнице војвођанских Мађара (ДЗВМ) Шанор Пал упутио је честитку новоиздраном поглавару Католичке цркве за Банат надбискупу Ласлу Немету и затражио његову помоћ у остаривању концепта мађарске аутономије.
„Честитам Вам на новом звању и желим успешан рад у корист војвођанских, а посебно банатских Мађара, јер нас у наступајућа тешка времена чекају сложени задаци”, навео је Пал у поруци упућеној у седиште надбискупије у Зрењенину.
Лидер ДЗВМ, једне од три чланице Мађарске коалиције, навео је да се управо та странка најдоследније залаже за аутономију војвођанских Мађара на етничкој основи.
„Од тог светог циља не желимо да одступимо ни по коју цену. За нас власт као прихватање одговорности не значи спремност да будемо српске слуге, јер то користи само елити појединих мађарских странака, али не и мађарском народу”, додао је Пал.
Он је рекао да „лажне месије” поново говоре о сарадњи с другим мађарским партијама, али се боре само за личне интересе.
„Надам се да ћу у борби за опстанак о останак на овим просторима, као и за остваривање наших угрожених интереса у Вама имати истинског саборца и партнера”, закључио је Пал.

Колико Дејан Бодирога значи Херцеговини видело се и на отварању треће сезоне кошаркашког кампа у Требињу који носи његово име. Док је дванаестогодишња Милица Радић, мала певачка звезда у овом месту, певала „Боже правде”, над пуним трибинама Спортског центра вијориле су се 22 заставе, а симпатични тамнопути Енглези су стајали мирно с три прста положена преко својих срца. За кратко време овде су многи прихватили српске обичаје, а један од енглеских дечака Денг Џолс (15) каже да је поред традиционалног српског поздрава научио и неке речи. Омиљена му је „ајде”! Кад смо га питали шта то значи, рекао је: „Камон”!
Џолс је дошао у Требиње, као и већина деце, с намером да напредује у кошарци и да стекне нове пријатеље. Каже да му и једно и друго за сада иду врло добро. А његово виђење овог кампа уклапа се у крилатицу Дејана Бодироге – Кошарка и пријатељство – под којом се развија ова мала „фабрика доброг расположења”.

Хашки трибунал данас је правоснажно ослободио ратног заповедника муслиманских снага у Сребреници Насера Орића кривице за злочине над Србима у том граду 1992-93.
Апелационо веће Трибунала тиме је преиначило првостепену пресуду, изречену у лето 2006, којом је Орић био проглашен кривим што није спречио злочине над Србима и осуђен на две године затвора.
Усвојивши делимично Орићеву жалбу и одбацивши жалбу Тужилаштва, апелационо веће је закључило да су првостепене судије погрешиле када су Орића прогласили кривим, а претходно нису утврдили ко је тачно починио злочине, да ли су починиоци били потчињени Орићу и да ли је он знао за злочине.
Саопштавајући пресуду, председавајући судија Волфганг Шомбург рекао је да је утврђено да су тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво почињени, али да није било доказа на основу којих би Орић могао да се осудити. Адвокат из Бањалуке Мирослав Микеш сматра да је ослобађајућа пресуда Насеру Орићу, која је данас изречена у Хагу, "крах смисла Хашког трибунала онако како су предвиђеле УН када су га основале".

Филм "Отето Косово" крајем јула коначно ће видети и чешка публика. Чешка телевизија је месецима оклевала да га емитује јер је оценила да је сувише пристрасан и то у корист Срба.
Емитовање овог документарца Вацлава Дворжака, који је чешка телевизија суфинансирала, одлагало се месецима јер, како је објашњено, филм изазива негативне емоције према косовским Албанцима.
Чешка телевизија је до сада емитовала документарац - "Косово - црна рупа Европе", а после тога на програму је била и дискусија стручњака на тему Косова.
"Отето Косово" је, са жељом да се чује и српска страна косовске приче, овој телевизији понудила независна група аутора на челу са режисером Вацлавом Дворжаком.
Филм користи и архивске материјале РТС-а, која је заузврат добила права да га уврсти у свој програм.
У "Отетом Косову" Дворжак је снимио испосвести косовских Срба који су били жртве насиља,   о етничким чишћењима и сведочења о томе како ни Кфор за њих није гаранција безбедности.

Иницијатива троје конгресмена из Њујорка да се од Србије затражи изручење Миладина Ковачевића, оптуженог за наношење тешких повреда овдашњем студенту Брајану Стајнхауеру, и да се испита одговорност запослених њеног конзулата у том граду – добила је, очигледно, убрзање у Стејт департменту. Београду је хитро прослеђен захтев исте садржине и сада се овде показује нестрпљење да се „цела ствар доведе до краја”.
Нема, међутим, засад потврда да би могла да буде усвојена препорука, од пре неки дан, новинара њујоршког „Њуз деја” да се Србији, ако не изручи Ковачевића, ускрати предвиђена помоћ у износу од 53 милиона долара. Како сазнајемо из обавештених извора, нема засад назнака да би се Конгрес, или неки његов комитет, определио за изгласавање резолуције којом би инсистирао да се „случај Ковачевић” убаци у позната условљавања помоћи, каква важе за изручивање оптуженика Хашком трибуналу.
Али, могу да се очекују даља заоштравања по овом питању. Подносиоци захтева Кондолизи Рајс да се „притисне” Београд су сенатори из Њујорка (где се догодио тежак инцидент) Хилари Клинтон и Чарлс Шумер. Њих двоје важе за врло утицајне политичаре, што је потврдила и брза реакција америчке дипломатије на њихов захтев... Прочитајте цео текст, ДАЉЕ

Када су чули да је стотинак Срба најавило свој долазак на збор за Духове код манастира Комоговина, петрињски пчелари су, уз манастирску цркву Светог Преображења Господњег, довезли пет камиона натоварених кошницама. Иако су локални Хрвати тврдили да су пчеле довезли на испашу, њихово допремање код православног храма, ипак је требало да спречи одржавање збора код манастира старог више од три века.
– Са дедовине су нас прво отерали „Олујом”. После рата су измишљали ратне злочине и доносили неке неразумљиве административне мере само да се не би могли враћати, а данас, ево, на нас пуштају и пчеле не дајући нам да се вратимо. Зар је то демокрација којом „лијепа њихова” жели пут Европе, пита се Драгослав Петрић који је, давно пре рата, напустио родни крај.
И свештеник Славко Шарац, јереј петрињски, разочаран је овим, али и другим стварима чији је циљ „не дозволити Србима да буду ништа више од најбројније националне мањине”.