Прилози

„Моба“ је традиционално место окупљања младих из дијаспоре  и Србије. Осми пут за редом, на „Моби“ у Соко граду, који се налази петнаестак километа од градића Љубовије у западној Србији,  окупио се велики број младих. 
Циљ „Мобе“ је да се млади који живе у иностранству упознају и друже са вршњацима из матице и да кроз рад и културно – уметничке програме упознају језик, веру, обичаје и историју својих родитеља и предака и знаменитости и лепоте Србије, објашњава владика Лаврентије, чијом заслугом је и сазидан Соко град, манастир Светог Николаја и који је покретач манифестације.
Младима, за њих преко 200 који су пристигли из Европе и САД, на располагању су библиотека са читаоницом, музеј, ликовна галерија, спортски терени. Програм боравка учесника „Мобе“ намењен је средњошколској и студентској омладини и обухвата велики број активности. Свакодневно, они у групама, уз помоћ васпитача, раде у бројним радионицама као што су : еколошка, радионица српског језика, књижевности, сликарства, веронауке, певања и фолклора. Део дана одвојен је за помоћ манастирском особљу. Већ четврту годину за редом, учесник „Мобе“ је осамнаестогодишњи Трифун Гојковић, избеглица са Косова, настањен у Нишу.

Документационо информативни центар "Веритас" саопштио је данас да Срби прогнани из Хрватске решење свог статуса у тој земљи виде у активирању и примени плана З-4 с почетка 1995. године, којим им је међународна заједница УН, ЕУ, САД и Русија гарантовала државу у држави.
"Срби из Хрватске верују да аутори овај план нису правили за једнократну употребу или за тадашње челнике Хрватске, Републике Српске Крајине или СР Југославије, већ на основу оптималних истријских и тадашњих околности и чињеница како би се убудуће за сва времена на најбољи могући начин решили дуги историјски спорови између хрватског и српског народда на простору Хрватске", наводи се у саопштењу.
У саопштењу, које је јавности поводом 13. годишњице акције "Олуја" упутио председник "Веритаса" Саво Штрбац, наводи се да прогнани Срби из Хрватске, као и већина оних који су се вратили, још очекују значајнију помоћ међународне заједнице на решавању њиховог питања, посебно на имплементацији плана З-4.
"Једино би се тако, донекле, исправила велика историјска и људска неправда, којој је и сама увелико кумовала, према Србима из Хрватске", наводи се у саопштењу.

Бивши лидер босанских Срба Радован Караџић, оптужен за геноцид и ратне злочине, све до 2000. године је био под заштитом САД, када је ЦИА пресрела његов телефонски разовор, на основу чијег садржаја је било очигледно да он лично руководи седницом СДС, тврди саговорнк близак америчкој обавештајној агенцији.
Саговорник "Блица" тврди да му је Ричард Холбрук, изасланик председника Била Клинтона и творац Дејтонског споразума, лично признао да је склопљен дил са Караџићем, на основу којег су САД тражиле од лидера СДС и босанских Срба повлачење са свих јавних функција у замену за заштиту пред Хашким трибуналом.
"Нисам сигуран да уопште постоји писани документ који ово потврђује, али имам признање Холбрука о усменим гаранцијама датим Караџићу са највишег нивоа САД", тврди саговорник "Блица".
Одговарајући на питање шта се у међувремену догодило, како је дошло до хапшења Караџића и како и када је тај договор престао да важи, извор "Блица" је рекао:
"У Америци су полудели када су схватили да их Караџић вуче за нос. Током 2000. године, када су се одржавали избори у БиХ, ЦИА је сазнала да Карџић и даље из сенке руководи СДС-ом, иако су имали договор да се неће мешати у политичка збивања. Те 2000. године у Бијељини је одржан скуп СДС-а, којим је руководио лично Караџић. Преко телефона је давао упутства члановима и руководству странке кога да смене, кога поставити на коју функцију. Лично је био ангажован у свим активностима СДС-а".

Посетиоци Музеја Универзитета уметности Тама у Токију имају прилику да до 14. септембра погледају дела сликара наиве из Србије. Припремио Слободан Живановић.
Поставку изложбе, која је отворена 27. јула, чини 76 слика и цртежа са темама из сеоског живота и рада. Представљен је традиционални стил сликара наиве у Србији, кога карактеришу најчешће сцене са њива, свадби и атмосфере вашара, рађене јарким бојама, уз велики број детаља. Најзаступљенија су дела стваралаца словачке народности из војвођанског села Ковачица, које се налази 50-ак километара североисточно од Београда, а широм света је познато управо по уметности наиве коју негују његови мештани. Окосницу изложбе чине радови Мартина Јонаша, Јана Глозика, Јана Страукшека, Ференца Патакија и Амама Мезина.
Изложба у Токију, како преноси Танjуг, пропраћена је првог дана пригодним предавањима о историји Србије и настанку и развоју наивног сликарства у бившој Југославији, односно Србији. Уважени јапански балканолог, професор токијског универзитета Нобухиро Шиба је званицама из јапанског културног живота представио политичку историју од оснивања прве, средњовековне српске државе до данас и  објаснио околности које су довеле до формирања мултиетничког друштва у Војводини.

Уколико временски услови то дозволе, један од најпознатијих симбола Београда, торањ на Авали требало би да буде завршен до краја године, док ће пуну функционалност добити од  маја 2009. године. Изградњу торња, који је подигнут 1965., а срушен током НАТО бомбардовања 1999. године финансирали су влада Србије, скупштина града Београда и Радио телевизија Србије.
Поред тога што је био туристичка атракција и један од најлепших торњева, он се сматрао и најбољим ТВ репетитором на свету. Истовремено, он је имао и нематеријалну вредност, јер је био најпознатије излетиште у околини српске престонице и место окупљања младих. Током НАТО бомбардовања, 29. априла 1999. године торањ је срушен. О његовом значају за Београђане, али и све оне који су волели ово необично архитектонско дело, говори податак да је 2001. године основано Удружење љубитеља Авалског торња.
Радови на изградњи новог торња почели су у фебруару прошле године, када је простор очишћен од остатака старе грађевине. До сада је изграђено 60 метара, а према плановима, нови торањ ће, као и стари бити висок 203 метра. Изградња ће се завршити до краја године, док ће до 29. априла 2009. године он бити потпуно спреман за коришћење.

У већини западних медија, хапшење Радована Караџића приказано је као "задовољење правде са закашњењем од 13 година", а његову одговорност за ратне злочине скоро да нико и не доводи у питање.
Међутим у Русији, како се чини, на читаву причу се гледа из потпуно другог угла.
Наиме, током недавног контакт програма на једној од најпопуларнмијих руских радио станица, 'Еху Москве', тема је било управо хапшење Караџића. Слушаоци су брзо почели да се јављају у програм, и сместа је постало јасно да већина њих не одобрава хапшење бившег лидера босанских Срба.
Једна старија госпођа из Москве није одговорила на питање водитеља, већ је сама поставила питање - ко ће одговарати за страдање грађана Србије током НАТО бомбардовања?
Водитељи су током емисије спровели и анкету, која је показала да тек сваки пети слушалац верује Хашком трибуналу; 80 одсто оних који су се јавили сматрали су да је тај суд антисрпски.
Херој или злочинац?
И ББЦ-јева интернет страница на руском језику организовала је гласање о хапшењу Радована Караџића.
Две трећине оних који су гласали не верује Хашком суду, каже један од новинара ББЦ-јевог сервиса на руском, Лина Разовскаја:

У порти ораховачке цркве сачекала ме је песма „Србадија кличе цела, не дамо те Косово“. Стотинак малишана са „златним грожђем“ у очима певало је о свом и нашем Косову. А ја сам у себи плакала... Било ме је срамота да виде како ја плачем, иако живим у слободној и богатој Канади, а они певају у заробљеном и сиромашном Ораховцу. Овим речима описала је недавни сусрет са Србима на Космету Радмила Мићић, Српкиња из Канаде, која се на предлог мајки са Космета нашла међу добитницима српског пасоша.
- Други пут донесите ми и слободу - рекла ми је мала црноока девојчица Анђелија у Ораховцу, а мени се грло заледило.
Радмила је на Космету, тачније у Метохији, била половином јула ове године. Уз помоћ Министарства за Косово и Метохију и уз благослов епископа липљанског Теодосија обишла је све енклаве у Метохији. Заједно са монасима из Дечана, српској деци поделила је 50.000 долара, прикупљених у Канади.
- Свако дете у Метохији је добило по 40 евра, али и додир и загрљај од српске заједнице из Канаде - каже она. Акцију је назвала, ову последњу, „650 осмеха за 650 деце“, што је, како каже, отприлике број српске деце који живи у Метохији.

Ја сам Радовану био једина веза са спољним светом и породицом. Трајало је то пуних пет-шест година. То је била моја морална обавеза, мој дуг према породици. Не плашим се последица. Зашта да бринем? Ко ће да му помогне ако нећу ја?
Овако за “Новости” ексклузивно говори Драган Караџић, синовац Радована Караџића, једини сведок, како сам тврди, његовог живота последњих година. У Београду. И како каже - једина његова мрежа помагача.
Драган нам са поносом и видном сетом показује два телефона: један стричев, други свој. Оба су имала укуцан само по један број: Радован - Драганов, Драган - стричев. Тај телефон је, када је Радован ухапшен, открио везу стрица и синовца. Касније је враћен Драгану. Оба телефона он сада носи са собом.
- Углавном смо имали комуникацију порукама. Он би ми јавио шта му треба, а ја сам то извршавао. Носио сам му храну, новине. Преносио инфомације о породици. Наравно да сам знао да ме прате, али поносан сам на себе. Био сам изузетно вешт. Мене нису могли стићи. Углавном сам мењао по три-четири таксија да бих стигао до њега, прича са узбуђењем.
Последњих месец дана Драган је био у Никшићу и криви себе што му је стриц ухапшен:

Хапшење Радована Караџића славило се не само на сарајевским улицама. Оно се отворено славило и понеким београдским медијима. Врхунац те среће остао је записан у коментарима објављеним на сајту Б92, на вест о хапшењу Караџића. „Коначно!”, „Јее!”, „Халелујах!”, „Вау!”, „А сад, јуриш у Европу!”, само су неки од преко 300 одушевљених коментара који стоје на мрежној страници ове телевизије.
Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула. Хашки суд је, после ослобађајућих пресуда Орићу и Харадинају за мене дефинитивно престао бити суд правде. Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници. Али, он макар лично никога није убио. Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином, слободни од сваке кривице, слободни од сваког захтева за правдом.
Само два примера њихових грозних злочина овде ћу поменути. Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници, у књизи „Планирани хаос” (стр. 288) сведочи да му је Насер Орић једном испричао следеће: „Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је допао Слободан Инић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!”.

Уз аплауз и овације родитељи и пријатељи дочекали су јуче на аеродрому „Никола Тесла“ математичке олимпијце Луку Милићевића, Душана Милијанчевића, Марију Јелић, Теодора фон Бурга, Александра Васиљковића и Владимира Николића. Наша национална екипа је из Мадрида, осим сувенира, донела четири медаље и две похвале освојених на 49. Међународној олимпијади младих математичара.
Освојили много медаља
Ученици Математичке гимназије су, од њеног оснивања, тридесетак пута учествовали на међународним олимпијадама са којих су, до сада, донели пет златних медаља: две 1974. и по једну 1999, 2007. и 2008. године. Учествовали су на многим међународним такмичењима на којима су освојили 300 медаља. Осим изузетног успеха из области математике, физике, информатике и астрономије, гимназијалци су освајали и награде на републичким такмичењима из српског језика и књижевности, историје, шаха, али и глуме, рецитовања, спорта, дебатовања.
Авион са нашим младим Олимпијцима, иначе ученицима Математичке гимназије, слетео је са пола сата закашњења у 15.45 сати што додатно унервозило родитеље који су нестрпљиво чекали своју децу, али је појачало и одушевљење кад су они поносно изашли са медаљама око врата.