Са породицом се у Канаду одселила 1989. године, а како каже, имала је среће па је убрзо добила и посао из снова - почела је да ради у библиотеци.
- Али, исти тај посао се претворио у мору када су почели ратови у бившој Југославији. Пропаганда је чинила своје. Срби су сатанизовани. Прва помисао је била да се спакујемо и вратимо у своју земљу. Али, рекла сам себи - нећеш одустати. То би значило да се бојим да говорим о нашем страдању. На посао сам ишла „наоружана информацијама“ које сам истим студентима приказивала. Понашала сам се мудро и сталожено јер сам свој посао морала да задржим. Некако у то време сам нашла репортажу у једном београдском дневном листу „Децо моја, куде ли сте“. Потресна прича о мајци са Космета, Српкињи, која трага за својим синовима, отворила је нове хоризонте за моју борбу. Преточила сам је у монодраму и кренула са извођењем. На моје представе су долазили и Канађани којима сам делила скрипте с преводом. Због бола и наде који сам носила тумачећи лик мајке Петре Костић, жене која трага за синовима, Канађани су плакали заједно са Србима - прича Радмила, која је ову монодраму извела крајем маја у Торонту на три језика и побрала овације странаца. Али, са истом монодрамом ове године није прошла селекцију на Фестивал монодраме у Земуну. Рекли су јој да се прича не уклапа...
Први њен одлазак на Космет био је 2004. године. Борна кола и војници који „тренирају“ строгоћу кроз центар Митровице били су, каже она, болно сазнање да је мир за Србе далеко. Потпуни шок је, прича, уследио касније.
- Дошли смо у Грачаницу. Одмах за нама стигао је патријарх Павле у пратњи наоружаних војника. За мене је то било страшно! Светиња и његова светост у сенци аутоматских пушки и страних војника - сећа се Радмила.
Ове године имала је пуне руке посла. У Племетини је обишла самохрану мајку Соњу Јаковљевић, која има 11 деце. Даровала је и монахиње манастира Грачаница са 1.000 евра. Објашњава да „тамо где су светиње ограђене бодљикавом жицом станује и њена душа“. На јесен спрема ново хуманитарно вече „Весело за весеље“. Новац који се прикупи отићи ће за нову кућу самохране мајке петоро деце. Акцију је већ благословио владика Теодосије и они су већ започели радове на кући.
- Много људи је било део ове племените акције. Многе српске породице су своју славу, рођендане, крштења подредиле сакупљању новца за децу Космета. Уместо уобичајених поклона, Аничићи, Симићи, Вуковићи, Раћићи.... замоле своје госте да дарују донације за ту децу - каже она.
ПОКЛОНИ ЗА  НОВЕ ЖИВОТЕ
- Ове године сам у Ораховцу остала пет дана. Гост Оливере и Благоја Радића, без струје и воде 12 сати дневно. Али са много љубави и вере. Поред новца даровала сам и бебе у Ораховцу и Хочи. То је био поклон који је послала моја пријатељица Ангелина Рачић. Пун кофер нових ствари за бебе, за будућност, за нове животе који се рађају међу жицама - каже она.
ЗАДИВИЛИ КАНАЂАНЕ
- Пре две године довела сам 20 деце из Косовског Поморавља у посету Канади. Равно годину дана сам радила на сакупљању новца за путне трошкове. Деца су дошла и донела лепоту, скромност, поштовање. Престижни „Торонто Стар“ је на две стране донео репортажу „Цхилдрен оф њар цаме то данце“ - Деца рата играју и певају за слободу. Први пут је писано у канадској штампи о бодљикавим жицама и отетом детињству српске деце. Деца са Космета су задивила канадску јавност - прича она.
СЛУШНИ  АПАРАТ  ЗА МИЛИЦУ
- У Каменици живи девојчица Милица Стаменковић којој сам послала 2.000 евра за слушни апарат. Милица има 12 година и глувонема је. Најлепши осмех и тугу у очима носи Милица. Али сада опет може да игра фолклор - прича Радмила.
Аутор: Екипа Гласа јавности