- Да сам ја био ту, то се не би догодило. Мени не би ушли у траг. Опет, не могу да спавам од страха - шта би било да су га ухапсили пратећи мене? То себи не бих могао опростити. Када сам га посетио у Специјалном суду, тешио ме је: “Шта се бринеш? Ти си то хајдучки одрадио!”
Без страха потврђује да се Радован Караџић крио све време у Београду и “у другим деловима некадашње Југославије”. Није имао пасош. Никада није изашао из земље. У јавност је, каже, изашао тек пре годину и по дана. До тада се у Београду крио у неколико станова.
- Не више од три-четири. Ја сам му их изнајмљивао. Ја сам целокупна његова мрежа подршке. Измишљају по медијима да је и у овом моменту било неколико станова по којима се крио. Нисмо ми имали новац за то. Овај последњи је он сам изнајмио, као Драган-Давид Дабић. Кључ од тог стана сам имао и ја. Посећивао сам га. Доносио сам му и новац. Нешто је сада зарађивао, али је то било недовољно.
Питамо - како је и зашто, један од најтраженијих светских бегунаца одлучио да почне да се појављује јавно. Зар није очекивао хапшење? Је ли веровао у договор са Холбруком? Да ли му је досадило самовање?
- Није очекивао хапшење. Не зато што је веровао да овдашње власти неће да га ухапсе и да ће бити испоштован договор са Холбруком, већ зато што је био убеђен да се добро сакрио иза новог лика. Сам га је одабрао. Пошто сам му доносио све новине, јако се заинтересовао за алтернативну медицину. Почео је телефонски да контактира са људима који су се бавили тим послом. И до тада је имао дугачку косу и браду, али тек после одлуке да почне да се сусреће са тим људима мало је прилагодио изглед профилу алтернативца. То му је донело неку радост и унело смисао у дотада потпуно усамљенички живот.
Драган је, како каже, ишао на стричева предавања, не зато што га је то интересовало, него зато што је то била још једна прилика да буду заједно и попричају.
- Ишао сам и верујући да сам му нека врста заштите. Ту сам сусретао и ту његову ученицу Милу. Жао ми је жене. Ја сам сведок, она му је била само сарадница. Никада није ни ушла у његов стан. Јуче ми се клео и уредник “Здравог живота” да у његовој редакцији никада нико није рекао да су заједно ишли на пут и да је Милу представљао као своју жену. Па, она је толико млађа од њега, а он је човек који је мислио само о својој породици. У соби је гајио цвеће. Давао је имена биљкама. Једна је била Љиљана.
Радован је Драгана у јавности звао Сале. Тако се вероватно осећао ближе свом сину Саши. Ни њему, ни било коме другом у породици, сем оцу Луки, Драган није преносио вести о Радовану. Нико, сем Луке, није знао да га он виђа. Породичне слике које сам стрицу доносио, тражио сам са Пала, да их наводно покажем у Никшићу.
Драган Караџић, тридесетогодишњи момак, једини “јатак” Радована Карађића, са чуђењем дочекује питање: плаши ли се?
- Чега? Што сам помагао? Па, није он за мене хашки бегунац! Он је мој стриц. Брат мога оца, Сашин и Соњин отац. Нико од њих му ни утешну речније могао пружити. Зар да га оставим и ја? Нема закона по коме се то суди.
Вечерње новости