Да се не лажемо – 5. августа 1995. Србија је била на летовању, док су конвоји несрећних Срба, на тракторима и са „југићима” натовареним тигањима, по несносној жези сатима чекали на прилазима Београду. Колико се сећам, довитљиви Срби су својим несрећним сународницима продавали воду и брескве на аутопуту. На РТС-у, уместо извештаја о трагедији, приказивао се дугометражни документарац о делфинима, а мало-помало, трагедија и прогон српског народа из Хрватске некако су „прогутани”.
Већ тада, у српском јавном мњењу била је одомаћена идеја да су све што се догађа, и све што ће се догодити, Срби заслужили. Идеја о Србима као о дежурним кривцима, лошим момцима и реметилачком фактору сваке европске среће, већ тада је вешто била пласирана у овдашњим интелектуалним круговима, који су свој напредни европејски дух показивали праведним откривањем српских злочина, и потпуно неправедним ћутањем о злочинима над Србима. То је остављано у задатак „примитивцима, националистима и десничарима”. Политичка коректност никако није обухватала неправду према Србима. Отуда су најгрленији ловци на српске злочинце били несхватљиво тихи када су се хапсили, па затим ослобађали зликовци према Србима. О томе није било упутно говорити, тим пре што је антисрпска пропаганда у Србији била јака исто колико и у Хрватској, у Босни, или на глобалним медијима. Занимљиво је и да је у време комунизма било потпуно политички неподобно помињати било какве злочине и неправде према Србима, и да су то највише подржавали српски комунисти, укључујући и историчаре који су давали научну подлогу идеји братства и јединства или, на пример, и буквалном и симболичком бетонирању Јасеновца.
Отуда је говор Бориса Тадића важан – не зато што ће неко извињење, можда, стићи из Хрватске, или зато што ће то променити стање ствари и вратити прогнанике у своје домове, него зато што показује да без обзира на све притиске Европе и света, без обзира на пропаганду и политику „свршеног чина“, без обзира на забрањене теме, није изгубио осећај за правду.
Тринаест година после „Олује“, овај говор Бориса Тадића руши оно опште место беде овдашње јавне сцене, да си тим већи и праведнији Европејац, што си мање објективан – и што си мање Србин. www.mirjanabm.com 
М. Бобић-Мојсиловић