Поштовани господине Петровићу,

Молим Вас да у целости објавите моје реаговање на доле наведено писање вашег новинара.

Нећу да улазим у мотиве појединих новинара да се баве мојим животом, али свакако морам реаговати на неистините наводе ваше(г) новинар(а)ке К. Живановић у тексту: “Ко је Веселин Шљиванчанин, осуђеник из Хага кога власт глорификује?”

Неистина је да сам као члан државне делегације присуствовао полагању венаца на споменик Милици Ракић, већ сам као слободан грађанин са унуцима дошао да одам почаст невиној девојчици страдалој од НАТО бомби. Што се тиче моје осуђујуће пресуде у Хагу, она припада осудама без правног упоришта, што потврђује и првостепена пресуда од пет година коју је виша инстанца на челу са Теодором Мероном учетворостручила да би то жалбено веће пресуде од 20 и више година хрватским генералима укинуло и правоснажно их ослободило.

И у таквој пресуди, ревизијом сведеној на десет година, децидно стоји да ја и војници под мојом командом нисмо чинили злочине. Као што је познато у више наврата сам своје пресуде износио на увид јавности у којима децидно стоји да сам ослобођен свих тачака оптужбе. Осуђен сам по сведочењу једног хрватског војника који је тврдио, пазите тврдио, да сам знао да припадници наших снага малтретирају хрватске заробљенике а то нисам спречио.

Ваш лист те пресуде никада није хтео да објави.

Дакле, из овако тенденциозног писања ваше(г) новинар(а)ке, произилази да човек и након издржавања затворске казне није слободан грађанин, већ да по бољшевичким аршинима треба да носи жиг целог живота.

На крају и ја и већина мојих осуђених колега само смо радили свој посао и добро је познато какав су третман Срби имали у Хагу те смо и ми у складу таквог инквизиторског става били санкционисани.

Са личним поштовањем,

Веселин Шљиванчанин, Данас