Прилози

Дански војници који су у склопу мисије УН-а у време извођења операције”Олуја”, која је означила пад Српске крајине, територије под заштитом УН и покренула егзодус Срба из Хрватске ових дана, сведоче да је 12 људи у маскирним униформама пред њиховим очима убило девет хендикепираних особа српске националности у Двору на Уни.
У изјави за наш радио Саво Штрбац, директор “Веритаса” из Београда, организације који се бави истраживањем злочина у Хрватској, наводи да истраживања потврђују да се ради о људима из старачког дома у Петрињи, који су се повлачили заједно са колоном Срба”. Штрбац каже да је све то “Веритас”  обзнанио 1997. године у публикацији под називом  “Изгон”, која је посвећена злочинима у “Олуји”. Том приликом цитирани су историчари Јан Баласт и Јан Блау, који су 19. децембра 1996. године први објавили чланак о том злочину. Иако су се убиства догађала у видокругу данских војника, на неких педесетак метара, па и ближе, они су имали наредбу да се не мешају, јер је њихова мисија само посматрачка. “Може се прихватити да су војници деловали у оквиру свог мандата и да су, формално гледајући, поступали у складу са мандатом који су имали, али је тешко схватити да неко може скрштених руку да посматра како се пред њиховим очима дешава злочин”, каже Штрбац, наводећи случај канадских војника који су такође имали посматрачки мандат, али су се ипак умешали и спречили покољ српских цивила у Медачком џепу, 1993. године.
Дански војници наводе да су починиоци злочина у Двору на Уни били у маскирним униформама без икаквих ознака, те да се не може утврдити којој су војсци припадали. У то време, у тој области оперисале су три војске: српска, хрватска и бошњачка, а епилог је да нико за овај стравичан злочин још није одговарао, наводи ових дана хрватски “Радио индеx”.

Дански војници из контингента Уједињених нација, стационирани у Хрватској за време „Олује”, нису реаговали кад је већи број људи у маскирним униформама, пред њиховим очима 1995, убио девет хендикепираних особа српске националности, који су се сакрили од рата у школи у Двору на Уни, известила је данска телевизија БТ, а преноси хрватски интернет портал Индекс.
Дански медији називају тај случај мрачним поглављем у данској историји ратовања, хорором који је остао неразјашњен, а кога данска телевизија потеже након хашке пресуде хрватским генералима за злочине почињене након „Олује”. „Трагедија се тек површно помиње у различитим новинским чланцима и у неколико мемоара, па тако и у једном који је написао бивши командант, пензионисани пуковник Јорн Јенсен”, наводе дански медији.
БТ је известила да су егзекуције обављане у видокругу 200 данских војника под пуном опремом, који су имали неколико прилика да интервенишу против 12 починилаца, који су убијали ручним бомбама и пиштољима пред пасивним Данцима којима је једноставно наређено да само посматрају.
Ни у тексту, ни у видео-прилогу данске телевизије не говори се о томе ко су починиоци.
Ликвидације су се догодиле 8. августа 1995. у Двору на Уни, дакле одмах након завршетка „Олује”. Око 14.25 сати вод од 30 данских војника видео је 12 људи који су ишли путем крај школе у напуштеном граду. Два данска војника била су смештена и на крову школе, још двојица у бункеру у близини, а 30 војника било је западно од школе.
Војници су, како се наводи, видели да су починиоци поређали девет психички и физички хендикепираних људи, једног до другог, и потом их поубијали. Покољ је, како се наводи, трајао мање од 15 минута.

Што се тиче евентуалног позива папи да тада дође - то је ствар наше цркве, ми о томе разговарамо, у договору са осталим православним црквама. Моје лично мишљење је да ће јубилеј бити згодна прилика да буду присутни представници свих хришћанских цркава. Али, неки имају и другачије мишљење. О томе ће размислити и одлучити наш Сабор, а коначан став вероватно ћемо имати у мају ове године
Васкрс је наш највећи празник и највећи догађај у хришћанству. Догађај над догађајима и основ свим збивањима у животу цркве.То је најбоље изразио апостол Павле у својој посланици Корићанима: ако Христос не уста - мислио је на васкрсење, онда је празна наша проповед, а празна је и вера ваша. У тим речима апостола Павла је сав смисао празника Христовог васкрсења. Оно је основна истина и централна догма у хришћанској догматици: Христос је и сам васкрнуо не себе ради него да покаже наш пут, и оно што нама предстоји, ради чега и јесмо у овом животу, а то је да смо носиоци и следбеници вечнога, бесмртнога живота. Смисао и круна Христовог доласка на свет и читавога његовог дела је његово васкрсење, у којем је и тајна нашега васкрсења, каже патријарх српски Иринеј.
Разговор за Васкршни додатак Данаса радимо у Владичанском дому у Нишу, где патријарх обележава своју крсну славу, Цвети. Каже да ће и другог дана Васкрса бити у Нишу, у Цркви светога цара Константина и царице Јелене, пошто претходног дана буде служио васкршњу литургију у Саборној цркви у Београду, а „његов викар“ - поноћну литургију у Храму Светог Саве. Ипак, саопштава да ће на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, заказаном за 16. мај, „највероватније“ престати да буде и епископ нишки. И београдска и нишка епархија су велике и „траже целог човека“. - А што би рекао наш народ: једна врана не може на два коца. Можда може само неко време, каже.

Од самих почетака кинематографије снимљено више десетина филмова надахнутих Новим заветом. Славни редитељи попут Де Мила, Скорсезеа, Гибсона екранизовали пут до Голготе
Живот, страдање и васкрснуће Исуса Христа надахњивали су врхунске уметнике два миленијума. Своја најзначајнија дела многи сликари, писци и музичари посветили су ономе који је себе жртвовао за спас свих душа. И најмлађа од свих, седма уметност, још из времена када није имала ни тон, ни боју, инспирисала се Новим заветом.
Првог филмског Христа играо је, још 1898. године, Франк Расел, у причи о мукама које је Господ прошао до Голготе. Овај амерички, неми, црно-бели филм режирао је Хенри Винсент, док је једно од последњих холивудских остварења на исту тему, “Страдање Христово”, као редитељ потписао Мел Гибсон. Филм је номинован за три Оскара, освојио 15 значајних награда и био међу највећим хитовима почетком трећег миленијума. Снимљен је са буџетом од 30 милиона долара, а већ првог викенда зарадио је готово три пута више. Приказиван је у биоскопима широм света и најгледанији је холивудски филм који није направљен на енглеском језику. Наиме, глумци у причи о последњем дану Исусовог земаљског живота говоре армејским, хебрејским и латинским.
Филм почиње Исусовом агонијом у Гетсиманском врту. Апостоли спавају под стаблима, док га Јуда Искариотски издаје за 30 сребрењака. Завршни кадрови приказују васкрслог Христа. Он устаје из гроба, са ранама на длановима. Улога Исуса била је поверена америчком глумцу Џејмсу Кавизелу, док је Марију Магдалену играла једна од најлепших жена данашњице, италијанска звезда Моника Белучи.

Мотиве за песме налазим у реалним животним суровостима. Не могу да певам о ванземаљској љубави ако ме гуше и раздиру овоземаљски јади, рекао је Милан Младеновић давне 1989. године у интервјуу тада популарном листу „Ћао“, а само две године касније, у предвечерје рата у Југославији, са својим бендом „Екатарина Велика“ објавио је шести албум „Дум дум“. Снимљен је пре тачно две деценије у Студију М у Новом Саду, и важи за један од њихових најмрачнијих албума.
„Страшно је хладна крв која тече и оставља траг“, певао је Милан у нумери „Бледо“, а у „Dolce Vita“ констатовао: „Овде је неко опет направио грешку“. Можда најстрашније и данас, 20 година касније, звуче стихови песме „Идемо“ у којој је Младеновић, пророчки, певао: „Нисмо знали да је коцка бачена; нисмо знали да је срушен мост; река блиста испод чизама; чиста вода мало крвава…”
Ова плоча настала је и у специфичном тренутку за бенд ЕКВ: напустила су их два значајна члана: Срђан Жика Тодоровић, бубњар, и Бојан Печар, дугогодишњи басиста. Пред снимање „Дум дума“, Милан Младеновић и Маргита Стефановић позвали су Марка Миливојевића, и он је остао бубњар „Екатарине Велике“ до краја каријере бенда, а на басу су свирали Бата Божанић и Душан Петровић. У снимању плоче је учествовала и певачица Тања Јовићевић, која је често сарађивала са бендом и певала им пратеће вокале, као и још један Младеновићев пријатељ – Митар Суботић Суба, алијас Рекс Илузиви. Милан је са Субом, подсетимо, у Бразилу направио свој последњи албум у каријери – „Angels Breath“. Било је то 1994. године, само неколико месеци пред Младеновићеву изненадну смрт, 5. новембра, од рака панкреаса.

Са мало преступа и нешто метафоре речено, имам утисак да је ова пресуда хашког суда Готовини и Маркачу незгодно пала нашем Председнику. Ако и грешим, ревносно инсистирам да не грешим много.
Када саберем колико су векова робије добили Срби највишег ранга пред овим истим судом, ова закаснела пресуда ми више дође као неки ексцес у досадашњем дељењу правде, где су једни редовито стрељани пре плотуна, а други ослобођени пре пресуде, уколико би и били ухапшени као, рецимо, крвник из Сребренице, Орић или злочинац из Дренице, Харадинај.
Нисам нарочито понесен овом пресудом, више сам некако тужан. И ево, поводом тога, једног питања: има ли игде неког Србина са имало патриотске душе - ако то у Србији Бориса Тадића није већ ружна ствар, политичка анатема и евроатлантска некоректност - који није ову пресуду дочекао као жедан кап воде? И има ли челника неке државе чији су сународници етнички очишћени, прогоњени, поубијани и опљачкани у "удруженом злочиначком подухвату", који не би на овакав дан изашао пред свој народ и пуних уста, макар и празног срца - уздахнуо: "Богу хвала, напокон". Ма колико год да је Хаг и сам (амерички) удружени злочиначки подухват против српског народа?
Има, господо моја! И зато сам тужан. И зато ми је мучно у стомаку када видим Бориса Тадића како на дан објаве пресуда крвницима српског народа у Хрватској излази пред Србе и нема да каже ништа више него да је "хашки Трибунал поступио у складу са правом"?!
Ни атома емоције, још мање става у тој реченици. Поред тога што је, у најбољем случају, тривијалност уби боже, а у најгорем, још и интелектуална испразност. Па, зар сви судови на свету, од како је судова и суђења, нису поступали по неком, каквом било праву, иако често нису поступали по правди ("О, правдо, колико је злочина почињено у твоје име").

Око 700.00 људи у Србији живи испод границе сиромаштва и 727.000 је незапослених, изјавио је у Врњачкој Бањи министар рада и социјалне политике Расим Љајић, представљајући базу података о социјално угроженим становништву.
Према статистици, Војводина, иако најразвијенија област у Србији, има највише корисника социјалне помоћи - чак 40 одсто од укупног броја, рекао је Љајић, прецизирајући да је узрок томе што су Војвођани добро информисани, али и у томе што поједини центри за социјални рад флексибилније тумаче законске одредбе. Он је упозорио да у српским селима има 42.279 самачких домаћинстава, што је скоро читав један град.  Најмање корисника социјалне помоћи је у општинама Голубац, Кучево и Соко Бања, а највише има Нова Црња, Бела Црква и Кнежевац. Трећина од укупног броја корисника социјалне помоћи је из сеоских средина, највише их је у Црној Трави, Опову и Пландишту, навео је министар.
Љајић је навео да је од 727.000 незапослених скоро 95.000 старије од 55 година, а 21.353 незапослених је током прошле године изгубило право на накнаду. Најнижа стопа запослености је у Опову, Бујановцу и у Прешеву, а највиша на Врачару и Црној Трави, што је парадокс, јер је истовремено и најсиромашнија општина, казао је министар. Љајић је рекао да су најниже зараде у Љигу, Осечини, Гаџином Хану, Дољевцу и Куршумлији, а највише у Лазаревцу, Лајковцу и на Новом Београду. Према подацима из базе података, више од 300.000 пензионера у Србији прима најниже пензије - месечно мање од 11.000 динара, а међу њима је највише пољопривредних пензионера. У Србији има око 50.000 корисника народних кухиња, напоменуо је Љајић. Он је додао да је сиромаштво највећи изазов за сваку власт, и садашњу и будућу и напоменуо да оваква тешка социјална слика Србије није резултат само садашње власти, већ да је то проблем од раније.

Свашта сам видео и до пре неки дан живео у убеђењу да ме ништа више не може изненадити у сфери политичких и друштвених догађања на простору од Охридског па до Бледског језера. А онда је судија Ори, у Хашком трибуналу, у процесу који се тамо води против хрватских генерала, "Олују" оквалификовао као "заједнички злочиначки подухват", а генерале Готовину и Маркача послао на вишегодишњу робију.
Тога трена, буквално исте секунде, Хрватска је експлодирала, скоро па буквално; жене падају ничице, ридају и ударају се по прсима, људи излазе на улице, пале аутомобилске гуме и заустављају саобраћај, ветерани драговољци плачу, председник Јосиповић у ванредном обраћању јавности констатује само једно - да је шокиран.
Јадранка Косор одбија да прихвати пресуду, један човек у озбиљним годинама, повређен чињеницом да у његовом комшилуку нико није плакао због пресуде, залетео се у излог, разбио га и комадима стакла секао себе по телу, од чела до пупка. Ово се понижење, викао је, издржати не може.
Шта се догодило? Да ли је Енглез Ори донео одлуку коју нико није очекивао? Како се неко, а да није Србин, дрзнуо да дотакне најсветије место новије хрватске историје - војно-редарствену акцију "Олуја"? Да ли се то обнављају стари савези из оба светска рата, савези у којима Енглеска опет маршира под руку са Србијом - како то говоре и пишу разни политичари, новинари и аналитичари у Загребу?
Ништа од тога. Хрватска се само први пут за последњих 20 година нашла у позицији која је од почетка ове балканске драме резервисана за Србију: позицији злочинца. Све до тог сунчаног 15. дана месеца априла Хрватска и Хрвати као народ уживали су безрезервну подршку западних земаља, били су миљеници оних који кроје гаће и Европи и Америци.

После изрицања пресуда генералима Анти Готовини и Младену Маркачу у Хагу, Хрватска би под хитно морала, уколико заиста искрено жели евроатлантске интеграције и чланство у Европској унији, да почне са процесуирањем осталих чланова удруженог злочиначког подухвата на чијем челу је био Фрањо Туђман. Ово у интервјуу за "Вести" тврди директор Информативно-документационог центра Веритас Саво Штрбац.
- Не верујем да постоји иједан проценат шансе да у другостепеном поступку ова пресуда буде промењена у опису самог дела. Можда се промени висина казне, али то је безначајно.
Међутим, у пресуди лепо стоји да је постојао удружени злочиначки подухвати и дат је тачан списак тих имена. Ваљда је логично да и ти људи буду процесуирани.
Знате ли ко је све на тој листи?
- Треба погледати пресуду и оптужницу, али мислим да се уз Фрању Туђмана и Гојка Шушка који су преминули, наводе још и двојица начелника Главног штаба ХВ Јанко Бобетко и Звонимир Червенко, Мирослав Туђман, Мирко Норац, Расим Адеми, Мате Лаушић, Иван Јарњак, Јуре Радић...
Стварно верујете у то да ће им се судити у Хрватској?
- Верујем, као што сам веровао да ће суђење хрватским генералима овако да се заврши. Све и да су сва тројица били ослобођени, знао сам да ће се у пресуди наћи формулација удружени злочиначки подухват.
Зашто?
- Зато што је то формулација која је настала управо у Хашком трибуналу и зато што је то једино тачна формулација која одговора истини и ономе што се догодило пре, за време и после акције Олуја.

Изједначавање Јасеновца са Вуковаром или Сребреницом, како је то урадила хрватска премијерка Јадранка Косор, јесте понижавање жртава и опасна увреда Срба и то је јадан покушај ХДЗ-а и званичног Загреба да обесмисле пресуду Хашког суда да је "Олуја" злочиначки подухват, сматрају српски званичници.
Шеф Координационог тима за истраживање ратних злочина РС Сташа Кошарац упозорио је да је то "опасна изјава због које бисмо могли да има грдне проблеме у будућности". "Политичари из региона морају да дају изјаве у прилог политике помирења. У тај контекст засигурно не спадају речи Косорове", рекао је Кошарац за "Прес".
Он је додао да је поређење које је Косорова начинила производ политичке ситуације у којој се хрватска премијерка нашла после хашке пресуде хрватски генералима, додајући да је жалосно што се из дневно-политичких потреба мери оно што никако се не може стављати у исту раван.
Председник Одбора за обележавање страдања Срба у Јасеновцу Владимир Лукић сматра да је срамотна изјава Косорове резултат тежњи званичног Загреба да се по сваку цену умањи интезитет и обим злочина усташког покрета током Другог светског рата.
"Крајње је неморално да се Јасеновац, али и друге јаме и бездани широм Хрватске пореде са злочинима из протеклог рата. Тим потезом Косорова је само наставила континуитет политике хрватских власти, које већ годинама настоје да изједначе жртву и злочинца", рекао је Лукић.
Посланик СДС-а у Народној супштини Републике Српске Ненад Стевандић рекао је да је Јасеновац "директан производ" хрватског државног пројекта, а да је "лицемерна изјава Косорове резултат политичке нужде у којој се она нашла ових дана".