Прилози

Незадовољни пресудом хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, десетак хиљада грађана протестовало на Тргу Бана Јелачића у Загребу, под мотом "За домовину".
Протести подршке хрватским генералима одржани и у Ријеци, Осијеку и Сплиту.
Осим што је група окупљених грађана на централном градском тргу поцепала заставу Европске уније и запретила наставком протеста, данашњи протести су протекли мирно.
"Хрватска влада је издајничка и мора да обустави преговоре са Европском унијом", поручено је са скупа.
После одржаних говора, грађани су углавном међусобно коментарисали пресуду генералима, уз песме Томпсона. На крају протеста, на Тргу Бана Јелачића, појавиле су се црне заставе са натписима "За дом спремни".
Иако је било најављено да ће протестна колона после скупа на градском тргу кренути ка згради ХДЗ-а, окупљени грађани почели су да се разилазе.
Инцидент у Сплиту
На протесту подршке хрватским генералима у Сплиту, нападнут је градоначелник Жељко Керум. "Све је кренуло у кривом смеру", говорио је Керум пред окупљеним грађанима.
"Тадић се шепурио по Бријунима, а Јосиповић му је домаћин". Током говора градоначелник је прекинут повицима из публике, који су га омели, па је започео свађу са једним младићем, преноси Индекс.
"Ти си један урбани Југославен, због таквих се ово и догодило", викао је Керум према публици. Није, међутим, приметио да му са леђа прилази други младић који је скочио према њему и напао га.

Ћирилица је свето писмо, јер су на њему написана најлепша и најзначајнија дела српске културе и историје, и зато га се не треба одрицати и заборављати, изјавио је патријарх српски Иринеј, који је поручио да је заштита ћирилице наша велика обавеза и дужност.
"Срамота је што смо ћирилично писмо готово заборавили. Када прођемо градом, ретко ћемо наћи ћириличне натписе и српска имена фирми, већ су они написани страним писмом, па онај ко дође са стране може помислити да је у неком европском граду, а не у нашем српском Београду", рекао је патријарх Иринеј на скупу "Ђирилица у информатичком друштву".
Не треба имати ништа против латинице, јер је она значајно писмо и добро је знати и једно и друго, али нема разлога нити оправдања да се стидимо ћирилице, рекао је патријарх Иринеј у Парохијском дому Храма светог Саве.
"Наше писмо је свето, јер су на њему написана најлепша и најзначанија дела, међу којима је Мирослављево јеванђеље, понос наше културе и писмености, којим у свету представљамо наш средњи век, век Немањића када смо били Европа, којој се данас нудимо да нас приме", истакао је Иринеј.
Оценио је да се одрицањем ћирилице удаљујемо од своје историје, културе и чинимо себе сиромашнима и зависнима од друге културе.
Патријарх је рекао да је ово моменат када треба да се запитамо зашто је то тако, додајући да то сигурно није интерес српског народа, него неког ко жели да га обезличи.

Немачки војници на мети критика због отмицa и убиства Срба на Косову 1999. године. Наоружани припадници ОВК пролазили поред незаинтересованих њемачких војника, наводи радио "НДР". Информације о тајним затворима ОВК датирају још од љета 1999. године.
Отмице Срба на Косову дешавале су се под "будним оком" припадника немачког контигента при Кфору, наводи немачки радио НДР, оцењујући да су званичници међународних снага годинама упорно тврдили да тајни затвори Ослободилачке војске Косова не постоје.
НДР цитира изјавну неименованог високог официра Бундесвера, који је рекао да су се сумње о постојању тајних затвора ОВК појавиле у августу 1999. године.
"Према мом мишљењу, они су били под принудом одвођени на територије водећих албанских кланова у Албанији", рекао је тај официр, додајући да није "чуо апсолутно ништа о убиствима и вађењу органа."
Његова изјава се подудара са изјавом једног немачког генерала који је водио Мултинационалну бригаду југ, који је у извештајима које поседује НДР написао да су његови војници "били информисани о илегалним затворима ОВК - војне полиције". Према наводима из тог извештаја, недуго после уласка немачких снага на Косово, 12. јуна 1999. године, припадници ОВК су "заробили" 56 људи.
Припадници Бундесвера су 18. јуна 1999. године, предвођени пуковником Ролфом Бестом, упали у један од таквих затвора у Призрену, који се налазио у просторијама бивше полицијске станице, где су пронашли више заточених Срба и Рома.

После одлуке парламента Републике Српске о расписивању референдума о раду државног правосуђа и Високог представника, уследила су оштра реаговања из Сарајева. У Федерацији оцењују да се Република Српска бави питањима која су за државни, а не ентитетски парламент.
Бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић изјавио је да питање референдума даље дестабилизује стање у држави и сукобљава БиХ са међународном заједницом.
Грађани Републике Српске ће на предстојећем референдуму одговарати на питање: "Да ли подржавате наметнуте законе Високог представника у БиХ, као и њихову неуставну верификацију у Парламенту Босне и Херцеговине?"
Коментаришући референдум, високи представник у БиХ Валентин Инцко навео је да је одлука парламента РС кршење Дејтонског споразума и подривање државних закона, а суд и тужилаштво имају пуну подршку представника ЕУ.
"То је потпуно погрешан начин и ја то одбијам. У свим органима и на државном нивоу има Срба, има могућности да се покрену поступци", рекао је Инцко.
Председник Скупштине РС Игор Радојичић, коментаришући изјаву Инцка, рекао је да је то став Високог представника, а да је парламент донео своју одлуку.
Политичари у Републици Српској сматрају да су суд и тужилаштво БиХ најнеефикасније и најпристрасније правосудне институције.
Они упозоравају на селективну правду и подсећају да је 132 Срба.
Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да скупштинска одлука о референдуму, као и закључци у вези са судом и тужилаштвом, не значе сецесију или гласање о статусу. Додик је истакао да су скупштински закључци и одлука о рефрендуму легални и легитимни и да иза њих нема никаквих скривених планова нити намера.

Суочени са проблемима у производњи, великим дуговима и застарелом технологијом, два последња велика диносауруса српског металског комплекса у државној својини, новобеоградски ИМТ и раковички ИМР, суочавају се са неочекиваним проблемом – недовољном подршком сопствене државе.
После недавних инвестиција директних супарника, белоруског поноса тешке индустрије „Беларуса” и кинеске фабрике „Ито”, који ће склапати своје тракторе у Војводини, уз садејство заступника америчког „Џона Дира” и индијске „Махиндре”, српски произвођачи трактора осећају се као неухрањени тркачи, бачени у неравноправну борбу са врхунским светским спринетрима. Али и у таквим условима, они осећају да влада, њихов суштински власник, својим потезима дува у леђа – странцима.
Кулминација незадовољства Слободана Петровића, генералног директора ИМТ-а, уследила је после уласка на српско тржиште „Беларуса”, са подршком Војвођанске развојне банке од два милиона евра и финансирања са 1.300 евра по новозапосленом раднику.
– Није ми јасно зашто се из буџетских средстава, који пуне сви грађани Србије, бесповратним средствима помаже подизање погона страних произвођача – указује Петровић подсећајући да са једне стране, ИМТ и ИМР имају помоћ државе, у виду субвенционисања цене њихових трактора. Али, са друге стране, неки други органи у истој држави, директно помажу конкуренцији.
– Или ја живим у погрешном уверењу да је то иста држава – резигнирано констатује директор некада славног произвођача трактора, пројектованог за производњу 42.500 трактора годишње. У аветињски полупразним халама, инсталираним за некадашње велико југословенско тржиште, око 880 радника је прошле године произвело око 1.500 трактора.

Потекао из малог села Идвора, „које не можете наћи ни на једној земљописној карти”, како је написао у аутобиографији, упорном борбом и неуморним радом Михајло Пупин је изборио себи високо и славно место у светској науци.
За разлику од нашег другог великог Србина Николе Тесле, који је у Америку ступио као признати електротехничар, Пупин је тамо дошао као двадесетогодишњак без завршене школе, заната и знања енглеског језика. Зато је морао да проведе шест тешких година борбе за опстанак прихватајући се готово сваког посла који је могао наћи.
Био је фармер, носач угља, молер, дрвосеча и фабрички радник. Радио је оно што је научио у Идвору од оца, угледног сељака и мудре мајке која га је увек подстицала да учи и оде у свет у коме је видела синовљеву будућност.
ПРЕКИД ШКОЛОВАЊА: У кући је васпитаван у духу српских традиција којима је остао веран до краја живота. У идворској основној школи стекао је скромно знање које је проширио у гимназији у Панчеву. Његово редовно школовање прекинуто је онда када је на протестној бакљади ухваћен да гази спаљену аустријску заставу. Морао је да напусти Панчево и настави школовање у Прагу. Убрзо га је стигла и нова несрећа, умро му је отац; како више није могао да очекује финансијску потпору од породице, он се практично без цента у џепу упућује у Америку.
После мукотрпног преласка Атлантика и тешког раздобља борбе за голи живот у Америци, оног тренутка када је добио бољи посао у фабрици кекса, прихватио се учења у фабричкој вечерњој школи. Била је то његова животна шанса и он се с огромном енергијом посвећује учењу енглеског, латинског и грчког језика, историје и природних наука. Циљ му је био да се припреми за полагање пријемног испита на Колумбија универзитету, што је и успео 1879. године.

Скупа мисија Европске уније на Косову хитно мора да се реформише јер је тренутно симбол неспособности, пише британски "Гардијан".
Највећа цивилна мисија Европске уније, требало је да докаже да је ефикасна заједничка спољна политика Уније, ипак могућа. Можда је то било претерано очекивање јер је Европска унија одувек била подељена по питању Косова - пет држава чланица нису признале косовску независност, па је тако Еулекс постао нека врста замене за заједничку политику.
Еулекс, најпре замишљен као моћан симбол Уније који кошта око 100 милиона евра годишње, дао је по једног полицајца, судију и тужиоца на сваких 1.000 становника Косова, што је до сада требало да ојача владавину права и стабилност политичких прилика на Балкану.
За три године није се постигло много. Покренуто је неколико великих истрага, а локално судство није значајно побољшано.
Нестабилност прилика на Косову само делимично објашњава овај неуспех, а главни узроци су унутрашњи - неспособност, слаб менаџмент, али и нелојалност Мисији ЕУ.
Оптужен за корупцију, гувернер централне банке на Косову Хашим Реџепи, који је најпре био ухапшен, сада већ пет месеци са слободе чека на суђење.
Докази који су у том случају практично неодрживи, само доказују шокантан ниво немара и неспособности које покреће питање пропуста у одабиру припадника Еулекса.
Ово може да буде чак превише великодушан закључак, јер веродостојне информације указују на то да је хапшење гувернера можда неоправдано. То би практично значило да је Еулекс прекршио право Реџепија на фер и правично суђење.

Стварањем мита о Сребреници настоји се сребренизовати цели рат који је вођен на простору БиХ, оценио је оријенталиста професор Дарко Танасковић, водећи ауторитет за питања ислама.
"Кроз ту метафору Сребренице жели да се учврсти представа о муслиманима, као највећој жртви и онима који су водили праведан одбрамбени рат, и Србима као злочинцима, виновницима рата и онима који су практично једини извршили геноцид. Намера је да се то на један недостојан начин, првенствено у односу на жртве које су пале у овом рату, капитализује на политичком плану и да се функционализује у уском себичном интересу једне националне групације, а то су Бошњаци", рекао је Танасковић за "Глас Српске".
Танасковић истиче да је ту идеологија као искривљена свест, јер не препознаје у себи оно што заправо жели приписати другима. "Када дође до стања свести, које бих назвао и шизоидним стањем свести, то је веома опасно", каже Танасковић.
Коментаришући тезе историчара Смаила Чекића да су Срби у генима геноцидан народ, да су им култура, наука и црква фашистичке, Танасковић, угледни универзитетски професор, рекао је да оваква идеологија баца у блато све праве вредности не искључиво туђег народа, него и сопственог народа.
"Као што знамо, неки Бошњаци и Хрвати су такође на мети оваквих ставова. На људском плану овакво иступање у јавности је неморално, на интелектуалном плану оно је недостојно интелектуалца, на научном плану оно је потпуно погрешно и ненаучно. Политички посматрано оно је тенденциозно, али и контрапродуктивно у односу на циљ који жели да се постигне", рекао је Танасковић.

Диана Будисављевић је у потпуности заборављена. Заборављена је била од стране Југославије, заборављена је од стране Хрватске, Србије, Аустрије, заборавили су је Хрвати, Срби, њено име не стоји ни у једном уџбенику историје, ниједна улица не носи њено име, никада није добила никакво признање.
То је жена која је лично организовала спашавање православне/српске деце из усташких логора смрти. Рачуна се да је спасила 12 000 деце. Тако нешто нико никада и нигде није урадио. Није радила сама: сa њом је радило око стотинак људи, хуманиста са срцем и храброшћу, Хрвата, Срба, Немаца, Аустријанаца. Ова пламенита жена окупила је сестре Црвеног крижа Хрватске, лекаре и друго здравствено особље, као и већи број угледних појединаца из разних области живота. Међу њима су били и Камило Бреслер, Јана Кох, Татјана Маринић, Мајка Драгица Хабазин, Владимир Броз, Велимир Дежелић, Анте Думбовић, супруга проф. Бецића, академског сликара, Бајо Омичкус, трговац, Бојанић, трговац, Д. Видаковић, архитектa. Жене су шиле су кошуљице, зарубљивале пелене, помагале дању и ноћу у неговању деце. Не треба заборавити да се ради о Загребу током 1941, 1942 и 1943. године.  Акцију спасавања малих логораша животом је платило ЈЕДАНАЕСТ Дианиних сарадника. Убили су их исти они који су убијали и децу у колевкама.
„Тијеком вожње нисам се у вагону могла макнути, како не бих на неког нагазила. Већа су дјеца стално сједила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и дјечјих глиста. Настојала сам колико сам могла дјецу премјештати како би их извадила из блата. Пред јутро, на станицама су долазили људи, видјели јад, додавали нам воде. Приликом дуљих заустављања здрава дјеца су излазила из вагона. Сестре су се исцрпиле спуштајући дјецу из вагона и дижући их опет натраг. Многи вагони нису имали степеницу. Код слабих у задња два вагона, није се могло ни помишљати да их се вади из вагона. Успјела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да прије него што неко дијете умре глисте напуштају тијело, јер према јутру, како су ми нека дјеца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тијело."

Веће српске националне мањине Вировитичко-подравске жупаније упутило је отворено писмо државним органима Хрватске у којем тражи да се укину усташки називи улица на подручју те жупаније.
Једна улица на подручју општине Чачинци носи име 10. април, по датуму када је 1941. године, под заштитом фашистичке и нацистичке окупаторске војске, проглашена усташка парадржава названа НДХ, наводи се у писму.
Додаје се да је Град Вировитица једну улицу именовао по усташком доглавнику и творцу "расних закона", ратном злочинцу Милету Будаку.
То је личност која симболизује најстрашније раздобље хрватске, српске, јеврејске и ромске историје на овим просторима, истиче се у писму.
Подсећа се да су Веће српске националне мањине, Одбор за националне мањине, већници опозиције у Скупштини града више пута захтевали да се уклоне усташки називи улица више пута и указивали на неприхватљивост постојања таквих имена улице и порука говора мржње.
Влада Хрватске, како се наглашава, располаже свим средствима да ту срамоту избрише.
У писму се наводи да је српска национална мањина у Вировитичкој жупанији разочарана изостанком воље Слободана Узелца (СДСС) да се тај проблем као потпредседник хрватске Владе реши.
Констатује се, такође, да ни посланици СДСС, предвођени Милорадом Пуповцем, за осам година мандата у Сабору нису поставили питање на ту тему.