Ову екранизацију пратиле су и полемике због бројних натуралистичких и бруталних сцена којима је приказано страдање Сина Божјег. Редитељ Гибсон, бранио је своју визију тврдњама да је једино тако уверљиво могао да пренесе савременом гледаоцу све патње које је прошао Назарећанин. Много више критика, па чак и демонстрације верника широм света, као и вишегодишње забране приказивања у земљама попут Мексика и Чилеа, доживело је “Последње Христово искушење” Мартина Скорсезеа.
Бес и огорчење због екранизације истоименог романа Николаса Казанцакиса, први пут објављеног 1951. године, изазавало је то што је Исус, иако ослобођен греха, и у литерарној и у филмској верзији, приказан као подложан људским слабостима попут страха, сумње, депресије, невољности и похоте. Ни објашњење аутора, које је пратило филм, да у њему живот Исусов није приказан према Јеванђељу, није спречило противнике да га квалификују као “порнографију”.
И док је са једне стране, филм који је окупио велике звезде (Исуса је играо Вилијем Дефо, Јуду Харви Кајтел, Марију Магдалену Барбара Херши, а Понтија Пилата Дејвид Боуви), био анатемисан - испред биоскопа су се стварали редови. И критика је имала речи хвале, како за Скорсезеову режију, тако и за сценарио Пола Шредера.
Још један великан америчког филма, али целих шест деценија пре Скорсезеа, није одолео искушењу да филмује Христов живот. Био је то легендарни Сесил де Мил, који је 1927. године снимио “Краља над краљевима”. У његовом фокусу нашле су се последње недеље које је Христос провео међу смртницима. “Краљ” је направљен у црно-белој техници, док су само сцене васкрснућа снимљене у колору, што је било право технолошко чудо оног времена.
Да би сачувао “духовну природу” свог дела, Де Мил је пред сараднике ставио посебне услове. Сви глумци потписали су петогодишње уговоре, којима су се обавезали да ће се уздржавати “небиблијског понашања”. То је подразумевало да избегавају одласке на утакмице, картање, обиласке ноћних клубова, пливање, вожњу кабриолетом... Упркос томе, тумач самог Исуса Христа, Х.Б. Ворнер, већ се на снимању “спетљао” са једном статисткињом, а глумица Дороти Каминг, филмска Девица Марија, уз много скандала по новинама, развела се од првог мужа, редитеља Франка Елиота Дакина.
У различитим продукцијама, међу којима предњаче америчка, британска, италијанска, француска и јужноафричка, до сада је снимљено око 60 филмова у којима је главни јунак Христос. Један је чак снимљен у Ирану: “Месија” Недара Талебзалаха, који Исусов животопис заснива како на Јеванђељу, тако и на исламским интерпретацијама порекла хришћанства.
На десетине филмова урађено је и према другим библијским мотивима и са тематиком хришћанства. Најпопуларнији је сигурно “Бен Хур” Вилијема Вајлера, са Чарлтоном Хестоном у главној улози. Освојио је рекордних 11 Оскара. Роман Луиса Валаса, о Јеврејину Бену Хуру, који прихвата Христову веру као сведок његових праведних мука, филмован је чак четири пута, док је Сенкјевичева књига о ранохришћанима “Кво вадис домино”, од 1901. до 2001. имала десетак екранизација.
БРОДВЕЈСКА РОК ОПЕРА
Мајстор спектакуларних мјузикала, Британац Ендрју Лојд Вебер, написао је рок оперу “Исус Христос суперстар”, која је имала незапамћен успех када је 1971. године изведена на Бродвеју. Од тада је играна небројено пута на сценама широм света, па и у нашем Атељеу 212, освојила многобројне награде, а песме из ове рок опере, попут “Дан за даном”, постале су светски хитови.
Миљана Краљ, Вечерње Новости