Са мало преступа и нешто метафоре речено, имам утисак да је ова пресуда хашког суда Готовини и Маркачу незгодно пала нашем Председнику. Ако и грешим, ревносно инсистирам да не грешим много.
Када саберем колико су векова робије добили Срби највишег ранга пред овим истим судом, ова закаснела пресуда ми више дође као неки ексцес у досадашњем дељењу правде, где су једни редовито стрељани пре плотуна, а други ослобођени пре пресуде, уколико би и били ухапшени као, рецимо, крвник из Сребренице, Орић или злочинац из Дренице, Харадинај.
Нисам нарочито понесен овом пресудом, више сам некако тужан. И ево, поводом тога, једног питања: има ли игде неког Србина са имало патриотске душе - ако то у Србији Бориса Тадића није већ ружна ствар, политичка анатема и евроатлантска некоректност - који није ову пресуду дочекао као жедан кап воде? И има ли челника неке државе чији су сународници етнички очишћени, прогоњени, поубијани и опљачкани у "удруженом злочиначком подухвату", који не би на овакав дан изашао пред свој народ и пуних уста, макар и празног срца - уздахнуо: "Богу хвала, напокон". Ма колико год да је Хаг и сам (амерички) удружени злочиначки подухват против српског народа?
Има, господо моја! И зато сам тужан. И зато ми је мучно у стомаку када видим Бориса Тадића како на дан објаве пресуда крвницима српског народа у Хрватској излази пред Србе и нема да каже ништа више него да је "хашки Трибунал поступио у складу са правом"?!
Ни атома емоције, још мање става у тој реченици. Поред тога што је, у најбољем случају, тривијалност уби боже, а у најгорем, још и интелектуална испразност. Па, зар сви судови на свету, од како је судова и суђења, нису поступали по неком, каквом било праву, иако често нису поступали по правди ("О, правдо, колико је злочина почињено у твоје име").