Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Дански војници који су у склопу мисије УН-а у време извођења операције”Олуја”, која је означила пад Српске крајине, територије под заштитом УН и покренула егзодус Срба из Хрватске ових дана, сведоче да је 12 људи у маскирним униформама пред њиховим очима убило девет хендикепираних особа српске националности у Двору на Уни.
У изјави за наш радио Саво Штрбац, директор “Веритаса” из Београда, организације који се бави истраживањем злочина у Хрватској, наводи да истраживања потврђују да се ради о људима из старачког дома у Петрињи, који су се повлачили заједно са колоном Срба”. Штрбац каже да је све то “Веритас”  обзнанио 1997. године у публикацији под називом  “Изгон”, која је посвећена злочинима у “Олуји”. Том приликом цитирани су историчари Јан Баласт и Јан Блау, који су 19. децембра 1996. године први објавили чланак о том злочину. Иако су се убиства догађала у видокругу данских војника, на неких педесетак метара, па и ближе, они су имали наредбу да се не мешају, јер је њихова мисија само посматрачка. “Може се прихватити да су војници деловали у оквиру свог мандата и да су, формално гледајући, поступали у складу са мандатом који су имали, али је тешко схватити да неко може скрштених руку да посматра како се пред њиховим очима дешава злочин”, каже Штрбац, наводећи случај канадских војника који су такође имали посматрачки мандат, али су се ипак умешали и спречили покољ српских цивила у Медачком џепу, 1993. године.
Дански војници наводе да су починиоци злочина у Двору на Уни били у маскирним униформама без икаквих ознака, те да се не може утврдити којој су војсци припадали. У то време, у тој области оперисале су три војске: српска, хрватска и бошњачка, а епилог је да нико за овај стравичан злочин још није одговарао, наводи ових дана хрватски “Радио индеx”.

“Индекс” додаје да у разговору са бившим председником Хрватског хелсиншког одбора Жарком Пуховским дознаје да су, наводно, постојале озбиљне сумње како су злочине на том подручју починили припадници војске тзв. Српске Крајине, али и српска војска која им је у томе помагала. И ово је покушај манипулације, каже Штрбац, наводећи да су  злочин извршили припадници Домобранске јединице Хрватске војске, у коју је присилно мобилисан и већи број грађана српске и ромске популације. Касније, судбина многих од њих се не зна, тако да се “даље воде као нестали и хрватска страна их постражује од српске”, иако све упућује на то да су они смакнути да не би накнадно проговорили о свему.
Неспорно је да су за злочин који сада изазива медијско интересовање, али и за многе друге, знали и представници међународне заједнице. Директор “Веритаса” објашњава да је “кризни хуманитарни штаб у Загребу, који је сваког дана добијао извештаје о свим злочинима на терену, сваке вечери правио компилацију догађаја и о томе извештавао абасадоре свих земаља акредитоване у Загребу, те представнике разних хуманитарних и других мисија”. Зато је право питање зашто међународна заједница није тада реаговала. Ако одговор потражимо у историји, долазимо до одговора да је првенствени разлог тај што би истина о свему у том часу угрозила остварење неких других “виших” интереса, које су зацртали главни актери међународне заједнице, дубоко инволвирани, у дешавања на екс југословенским просторима, и , на тај начин, су одговорни за оно што се дешавало на терену. 
Младена Бијелића, МРС