Прилози

Укупно 104 удружења Срба избјеглих и прогнаних из Хрватске упутили су отворено писмо релевантним личностима у Европском парламенту - предсједник, шефови седам политичких група, предсједник Комитета за спољне послове, предсједавајућа Поткомитета за људска права, предсједник Делегације ЕУ - Хрватска, Специјални извјештач за Хрватску - у коме апелују да Европски парламент не одобри потписивање Уговора о приступању Хрватске Европској унији све док Хрватска не испуни преузете обавезе из Анекса Г Бечког споразума о сукцесији, не успостави исте стандарде у суђењима за ратне злочине, не ријеши питање несталих лица и не сарађује у потпуности с Хашким трибуналом. Парламентарни извјештач за Хрватску Ханс Свобода најавио је да ће се о томе гласати на Комитету за спољне послове Европског парламента 14. новембра, а на пленарној сједници 1. децембра 2011. године. Тек у случају подршке биће могуће потписивање приступног уговора.
У отвореном писму стоји да је Република Хрватска под притиском међународне заједнице вратила дио одузете имовине и обновила дио порушених кућа српским повратницима. Међутим, великом броју избјеглих и прогнаних Срба није, још увијек, обезбиједила мирно уживање своје имовине и стечених права. То се односи на куће, станове, пословне просторе, привредне објекте, пољопривредно, шумско и грађевинско земљиште, покретну имовину, новчану штедњу у банкама, заостале а доспјеле пензије, као и непризнавање права у процесу приватизације. Велики број уништених или оштећених стамбених, привредних и јавних објеката није обновљен. Укинут је члан 140. Закона о обавезним (облигационим) односима који је омогућавао накнаду штете за уништену, оштећену или несталу имовину.
У области суђења за ратне злочине међу осумњиченим, оптуженим и осуђеним је чак 95 одсто Срба, који су прије рата чинили 15 одсто становништва Републике Хрватске, и свега пет одсто Хрвата. Према досадашњем искуству, у раду хрватских правосудних органа по питању процесуирања Срба за ратне злочине може се закључити да судски процеси, поред оправданог разлога да се сви починиоци ратних злочина изведу пред лице правде, имају и други циљ - одвраћање избјеглица, првенствено Срба, од повратка или путовања у завичај. Низ чињеница показује да у Хрватској, још увијек, постоје двоструки стандарди у суђењима за ратне злочине.

Золтан Дани, пуковник противваздушне одбране Војске Југославије, командовао је 3. ракетним дивизионом ПВО, 250. ракетне бригаде 27. марта 1999. године, када је његова јединица оборила „невидљиви“ Ф-117, а и пилота Дејла Зелка у атару сремског села Буђановци.
Данас са троје деце и женом живи у селу Скореновцу код Ковина, где има пекару.
Пре четири године редитељ Жељко Мирковић снимио је о њему филм “21 секунд”.
- Ту је и сцена у којој ме старији син Атила позива да заједно погледамо изјаву пилота Зелка. Син је то скинуо са интернета - Зелко прича о томе како му је било када је био оборен изнад Југославије. Ми то тада слушамо и син ме у једном тренутку спонтано пита шта бих ја рекао г. Дејлу кад би се једног дана срели? Одговорио сам да не бих имао ништа против јер смо обојица били професионалци и извршавали смо задатке које су пред нас постављали наши претпостављени и да бих му рекао: хајдемо на по једно пиће! Тог момента је Жељку Мирковићу синула идеја да се то и оствари и почели смо да радимо на филму “Други сусрет”.
Успостављен је контакт преко интернета, Дани и Дејл размењивали су писма, углавном о породици и свакодневним темама и проблемима.
Золтан се осмехује на питање о првом сусрету. “Први сусрет је био у Буђановцима”, каже.
А други, мирнодопски, збио се, по идеји редитеља филма Мирковића, у пекари у Скореновцу.
- Осећај је био несвакидашњи, врло необичан, а истовремено и као да је то само обичан сусрет са комшијом. У току наше преписке и припреме тог сусрета постепено се стварао осећај да је то, ипак, нешто посебно, како за Дејла тако и за мене. Наш однос је сада ванполитички и потпуно људски - каже за “Блиц” Золтан Дани и додаје:

Спољнополитички уредник америчког месечног часописа "Крониклс" Срђа Трифковић изјавио је да је његово лично мишљење да Србија никада неће да уђе у ЕУ и да је то добро за њу, јер би улазак допринио њеном даљем не само политичком и духовном, већ и моралном урушавању.
- Мислим да је сада и најзагрејанијим евроинтеграторима јасно да оно што је њемачка канцеларка Ангела Меркел без много зазора саопштила својим домаћинима у Београду прошлог месеца, заиста тако - рекао је Трифковић у Београду, где се одржава округли сто "Србија: стратегија опстанка" . Конкретније, рекао је он, више се не може заваравати разним еуфемизмима и изврдавањима чињеница и да флоскула "и Косово и Европа" више не пије воду.
- Лично мислим да они који су лансирали ту флоскулу ни у једном тренутку нису у њу аутентично веровали, али с обзиром да је сада коначно ствар истерана на чистац, ова земља се суочава са озбиљним стратешким дилемама, а то је да ли се и формално одрећи дела своје матичне територије у име магловитих и наизглед никад достижних евроинтеграција, и чак иако би се и та опција прихватила шта би се од тих евроинтеграција заиста и добило - истакао је Трифковић.
Он је оценио да ситуација на Косову не угожава безбедност у региону из простог разлога што ће Србија да "легне на сваку руду".
- Било би логично очекивати да шиптарско дивљање угрожава безбедност. Међутим, с обзиром да је у Београду на власти екипа која ће апсолутно свако понижење да прогута и сваки шамар да отрпи, нема разлога да очекујемо угрожавање безбедности - нагласио је Трифковић.
Према његовим речима, ако се Србија понаша као један понизни проштац, онда они себи могу да допусте тај луксуз да ураде што год желе, а да безбедност региона не буде угрожена.

Земља од које је и Бог дигао руке
Србија је најбоља у најгорем! Наравно, ако се изузме спорт. Према црним бројкама, држава као да самој себи копа раку. По многим економским и социјалним параметрима Србија је најгора у Европи, а неретко и у свету. Да смо дотакли дно провалије осликава чињеница да имамо више од милион незапослених, исто толико неписмених, лидери смо у корупцији, извоз нам је занемарљив, путеви су ишарани тачкама смрти...
Неславни шампиони Европе смо по броју избеглица, најмање једемо меса, у врху смо по броју оболелих од рака грлића материца и срчаних тегоба, плаћамо најгори и и најскупљи бензин на Старом континенту...
Да се грађани Србије, изгледа, уздају још само у помоћ Бога показују подаци да се чак 95 одсто њих изјаснило као религиозно. У Патријаршији СПЦ сматрају да "јачању вере доприносе искушења којима је Србија била изложена последњих година", док удружење Атеисти Србије, чије је седиште у Новом Саду, сумња у ову статистику и тврде да је број оних који се куну у Дарвина бар три пута већи.
Када је реч о туризму и путовањима, Светски економски форум сврстао је Србију на 38. место од 42 европске земље. Горе су само Украјина, Јерменија, Босна и Херцеговина и Молдавија.
Грађани Србије спадају у најстарије житеље Европе, по стопи наталитета смо на последњем месту, а песимисти кажу да ћемо као нација одумрети за 500 година.
Америчка обавештајна агенција ЦИА у марту прошле године обелоданила је податке према којима смо међу четири најсиромашније земље Европе, имамо стопу незапослености међу највишим у свету, по висини инфлације смо у рангу афричких и неразвијених азијских земаља, а по извозу потпуно безначајни у међународној размени.

У реду, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака?
Цела ствар ме мало подсећа на пар који је годинама живео у лошем браку: Едита Тахири и Борко Стефановић. Треба само анализирати погледе које они размењују. Већ неко време они се састају са адвокатом, Робертом Купером, да би се договорили о разводу и једино питање на које још треба наћи одговор гласи: када и како ћемо све то рећи деци. Заправо, детаљи развода се разрађују, али деци се све то још увек не саопштава. Деца су, наравно, Срби на северу Косова. Шире тумачење те бракоразводне парнице дозвољава и да смо, заправо, деца сви ми. У политичком смислу. Јер, ако је Косово по Уставу саставни део Србије, онда су сви Албанци са Косова наши држављани, онда Едита и Борко разговарају сами са собом. А када преговарате сами са собом онда никада не морате да попустите, тако да ваше јавно мњење никада и није изненађено.
Но, ако Едита и Борко желе да буду што више одвојени, онда је потребно што више њихове међусобне сарадње, то је парадокс ове бракоразводне парнице, односно мира. Нови уступци, нови односи и нова политика. Али када све то рећи деци?
Наиме, деца нападају војнике Кфора на административним прелазима? Јер су их на то нахушкали локални криминалци који на том простору шверцују нафту и све остало? Можда криминалци плаћају и народ да дежура на барикадама?Све је могуће, чак и очита и спинована замена теза. Шта је узрок, а шта су последице? Је ли по фамозном Бан Ки Муновом плану за Косово од шест тачака било предвиђено да на административним прелазима Јариње и Брњак нема цариника из Приштине? Јесте, то лепо пише у том документу на темељу којег је на Косово и стигао Еулекс. Да ли су Еулекс и Кфор, довозећи приштинске царинике хеликоптерима на те прелазе, срушили тај план? Јесу. Да ли је држава Србија у некој озбиљнијој форми поставила то питање Бан Ки Муну, који је аутор тог плана? Није. Зашто није? Зашто се о томе ћути? Бан Ки Мунов план од шест тачака за Косово међународни је документ, он треба да јача међународно право. Свако ко жели да води политику мира мора да јача међународно право, не сме да га слаби тиме што ћутке прелази преко његовог очитог кршења.

Штетно је и опасно да се оправдани отпор Срба на северу КиМ доводи у везу са криминалним структурама. То су нам до сада радили само Албанци и једна група недобронамерних странаца. Људе на северу све ово боли. Они од Београда очекују подршку јер мирним отпором покушавају да добију гаранције да се неће поновити упад специјалних јединица или доћи до застрашивања жена и деце, каже за "Вести" Оливер Ивановић, државни секретар у Министарству за Косово и Метохију.
Поједини политичари преносе наводна сазнања Одбора за безбедност Скупштине Србије да је организатор инцидената на Јарињу локални криминалац, сугеришући да су Србе на барикадама организовали криминалци.
- Немам те податке са Одбора за безбедност, нити као државни секретар добијам директно те информације.
Али, потпуно је погрешно и штетно да било ко интерпретира те закључке, поготово ако на тој седници није био. А, ако је био, онда га ваљда обавезује да државну тајну и извештаје обавештајних служби не даје у јавност.
Мислим да код неких људи потреба да се буде у јавности понекад претегне. Штетно је и опасно да се оправдани отпор Срба на северу КиМ доводи у везу са криминалним структурама. То су нам до сада радили само Албанци и једна група недобронамерних странаца.
Шта кажу Срби са севера?
- Њих такве изјаве страшно боле. Најмање што из Београда очекују је подршка. Тим пре што покушавају да мирним отпором добију гаранције да се никада више неће поновити упад специјалних јединица или доћи до застрашивања жена и деце на северу КиМ. Веома је погрешно повезивати било ког појединца, поготову из криминалног миљеа, са оним што се дешава на барикадама.
Мислите да су политичари који су о томе говорили на неки начин омаловажили грађане на барикадама?

Страним амбасадорима у Београду није пријатно како је до јуче било. Почео је да их критикује и део политичког естаблишмента.
Ивица Дачић, заменик премијера, није се суздржао да оштро одговори аустријском државном секретару Волфгангу Валднеру на његове тезе о реалности косовске независности и неопходности да Србија реши територијалне проблеме са суседима ради стицања статуса кандидата за ЕУ.
Драган Ђилас, градоначелник Београда, пак, пожалио се да се дипломатски представници неких држава понашају као трговачки путници – дођу и ургирају да неке њихове фирме добију посао, а онда се оглашавају тражећи од Србије да се јаче бори против корупције. А и нервира га то што више брину због отказивања „геј параде” у Београду него због судбине жене која је у Саудијској Арабији осуђена на бичевање зато што се усудила да вози аутомобил.
Др Огњен Прибићевић, из Института друштвених наука, иначе, бивши амбасадор Србије у Немачкој, казао је да се са глобалним променама у свету посао амбасадора усредсређује (не само у Србији, и не само страних него и наших) све више на привредни сектор.
„Али то је потпуно у складу са променама које се дешавају. Велике мултинационалне компаније и друге значајне фирме, попут немачких Мерцедеса или Бе-Ем-Веа, вишеструко су превазишле значај и улогу највећег броја земаља у свету. И у складу са тим мења се и улога амбасадора који су заступници интереса својих држава, а самим тим и фирми које су најмоћније у тим државама”, указao je он.
Овде се треба сетити како су се пре неколико година тадашњи немачки амбасадор Андреас Цобел и његов амерички колега Мајкл Полт борили за националну фреквенцију РТЛ-а, односно Фокса. Када је америчка телевизија победила у овом надметању, Полт је хвалио високе стандарде Републичке радиодифузне фреквенције, а Цобел је јавно критиковао њен рад. Или како данас Александар Конузин, а раније његов претходник и имењак Алексејев, критикују наводно фаворизовање западног капитала и компанија у Србији у односу на руски.

Док сам гледао младост и лепоту поносних младића и девојака којима је као школованим српским официрима намењено да буду образ и част свога народа – уочио сам да су два кадета са највишим оценама у генерацији рођени, васпитавани и гајени на селу
„Звона звоне добоши лупају, сељаци се код општине скупљају
па питају председника свога – кака је сад голема невоља“
(Народна песма из 1913. године)
Радо Србин иде у војнике – ко зна ко је, када и којим поводом први пут изговорио реченицу која данас има снагу и значај осведочене антрополошке особености и традиционалне српске пословичности.
На раскрсници балканских путева којима су моћни и силни желели да прођу кад им се ћефне, Срби су кроз векове имали више гробова и сахрана него прангија у славу рађања, што демографска слика српске стварности драстично показује. Пословична склоност ка забораву свегашто се није догодило прекјуче, па и на ратне сукобе, размирице, братоубилаштва и сваколика страдања народа који се налази на крајњем југозападном ободу православља – трагично је освежена последњом софтверском показном вежбом силе,бахатости и дисциплиновања Срба у агресији НАТО-а на Србију пре нешто више од једне деценије.
У последње време уочљиво је да они који изручују тоне бомби на народе који доле на земљи беспомоћно гамижу – реч агресија замењују речју кампања. Ми смо свој смртоносни пакет добили под ексклузивним маркетиншким називом Милосрдни анђео, далеко им красна кућа, чију благост ће драстично и трауматично памтити генерације српске деце које и данас пишају у гаће.

Један од најбољих фудбалера с ових простора и "трећа Звездина звезда“ Драган Џајић повукао се из јавности 2008. након хапшења и судског процеса који се још увек води због наводне проневере код трансфера играча. У интервјуу за Данас он говори о мрачном делу своје каријере и живота, али и о укупним околностима у домаћем фудбалу које су последње две деценије, почев од рата преко уплитања тајкуна, уско повезане са опасном игром у коју је уплетен.
"Било је покушаја да се отме и Звезда, али тајкуни нису имали знања како водити клуб. Морали су да знају да вођење спортског клуба није исто што и подизање неке зграде или вођење бизниса који нема везе са фудбалом. Када су видели да не могу да ураде шта су намеравали они су се повукли, бар за сада, оставили задужен клуб на цедилу и покушали да пребаце кривицу на друге. И то на нас који смо радили у клубу, да нас доведу до тога да не смемо више да се појавимо на улици. Мислим да у томе нису успели јер је народ то видео и схватио, није им то одобрио", каже Џајић, који је отишао из Звезде после пораза од Зенита са 4:0 због притисака навијача.
"Тај неуспех у Европи је само делић широке приче и притисака да напустим Звезду. Мирисало је у ваздуху да нешто није у реду, да желе да ми виде леђа и то људи коју су призивали Звездин неуспех. Тако сам по жребу квалификација за Лигу шампиона, када смо у распореду добили прво Јанг Бојс па ПСВ, упитан да ли размишљам о оставци иако је било још два месеца до меча. Речено ми је да ако испаднемо да ће на мене бити највише повика, што се и десило после утакмице са ПСВ. Почело је скандирање да одем. Верујем да је група навијача била инструирана и плаћана од људи који су желели да ја одем".
Убрзо затим уследило је и хапшење Џајића, а процес и данас није завршен.

Ситуација на Косову и Метохији је крајње напета пошто је КФОР у уторак покушао да на силу наметне решење за административне прелазе на северу Покрајине, у корист Приштине. У акцији КФОРА теже и лакше је повређено више Срба, који су 12 дана даноноћно на барикадама бранили своје интересе и спречавали затварање алтернативног прелаза код Јариња, који води према централној Србији. С тим у вези, поново се отвара питање кризе међународног права и све чешће примене »политике силе« у међународним односима.

За Београд је апсолутно неприхватљиво да се силом намећу решења и покушава све да спречи даљу ескалацију сукоба и цео процес врати у дијалог. »Кфор нема право да пуца на неоружане људе и да угрожава нечије животе зарад нечијих личних интереса или интереса неких група из Приштине«, поручио је у првом реаговању министар за Косово и Метохију Горан Богдановић. И док Београд води дипломатску битку за очување државног суверенитета Србије, америчка дипломатија и њени европски савезници, који начелно подржавају дијалог Београда и Приштине, очигледно покушавају да увере остатак света да је тзв. независност Космета »готова ствар« и да је логично да Приштина успостави контролу на северу јужне српске покрајине.

Најновија дешавања на Космету, према оцени аналитичара, у великој мери обесмишљавају и дијалог Београда и Приштине. Шеф српског преговарачког тима Борислав Стефановић оценио је да инциденти на прелазу Јариње, не само да лоше утичу на ток дијалога, него показују и да има „снага" које не желе да се проблеми реше мирним путем и које су спремне да због тога "пуцају на ненаоружане људе". Циљ је да Србија одустане од дијалога и да зато буде окривљена да не жели мирна решења", истакао је Стефановић.

Међутим, представници међународне заједнице на Космету, који су деклеративно за мирно политичко решење, кажу да је акција КФОРА легитимна да барикаде штете грађанима и да треба да буду уклоњене како би људи „уживали слободу кретања«!!! Такав став је, међутим, изостао 17.марта 2004. године када је у погрому косметских Срба, страдало 19 особа, на хиљаде њих протерано, а њихове куће и православне светиње уништене или спаљене. Међународне мировне снаге су тада остале по страни, иако је према резолуцији 1244 СБ УН задатак Кфора да осигура безбедност и очува сигурно и мирно окружење за све, без обзира на етничку припадност. Зато најновија акција, пре свега америчких и немачких снага у саставу КФОРА на прелазу Јариње не само да је супротна мандату УН, него имплиците говори у прилог тези да међународне снаге спроводе искључиво политику влада матичних држава чији је главни циљ - осигурање недељивости Космета.