На трагичном списку страдалих и изгинулих у великим ратовима двадесетог века држимо се веома високо, одмах иза Руса и Пољака, несразмерно и драстично више од волумена српског националног корпуса и сваке очекиване статистике, ако се не рачуна трагична судбинаЈевреја у Другом светском рату.Осим дрвеног обичаја лапотирања у источној Србији, који баца сумњуда можда имамо некакве везе са Индијанцима – уз факат да као народ немамо никакве менталне,традиционалне и паганске конекције са јапанским камиказама и харикиријем, да се човек запита због чега смо као народ толико склони погибијама – до самоуништења? Кад се све сабере, застрашујуће је сазнање колико је милиона Срба којима је ратом прекраћен живот!?
У катастрофалном расплету југословенске драме, у утркивању бивше браће и наших садашњих комшија ко ће се пре додворити господарима са запада – као кандидату за упис у последњуклупу цивилизованог идоминантног друштва, које се одржава прекомерним штампањем долара или шпрајцовањем накривљених економија милијардама евра – данас нам се перманентно намеће кривица и стид губитника.
И док се око наших расклиматаних плотова поготову са југа звецка оружјем, српска демократска и званична државна политика никада не пропушта прилику а да не каже да је Србија експлицитно опредељена за мир и добросуседску сарадњу.Сваки мислећи Србин то данас мора подржати. Међутим,као политичком дилетанту и обичном грађанину који се информише искључиво из новина које свако јутро купује са млеком и хлебом – никада ми није постало јасно: Због чега много извикивана европска доктрина у двадесетом веку о непроменљивости граница у Европи није важила само за Србе и њихову државу? Чимесмо као народ заслужили тако драстичан преседан? Видим да и легитимни представници народау Прешеву и Бујановцу, председници општина и страначки прваци албанских партија – најављују да би и они могли да прогласе нешто уколико српска држава не буде добра и не удовољи неким њиховим захтевима.
Ко је следећи ко ће, као да ломи трошну пројару,да одломи и одвоји део српске земље? Ако до крајњих граница будемо принуђени, и ако се тако нешто буде десило– смемо ли војнички да заштитимо своје вековне легитимне територије и елементарне националне интересе? И ако смемо – ко ће то да уради?
Камо лепе среће да нам мир и благостање будусадашњост и будућност. Нама и свима око нас. Да државе,народи и појединци тргују, друже се, привредно и културно сарађују, да заједно раде и граде, да се жене и удају ма које нације и вере били, да поштују свог и туђега Бога – да ратови остану само трагична историјска заоставштина за коју никада неће посегнути ни ова, ни будуће генерације Срба. Доста је било.
Да балканска ветрометина једном заувек постане оаза мира, толеранције, разумевања и свеопште људскесреће. Управо сам на све ово мислио када сам пре извесног времена гледао телевизијски пренос полагања заклетве и почасну смотру дипломираних кадета потпоручника Војне академије.
Све је било умерено, смерно и достојанствено – чудесно, узбудљиво и величанствено. Сетио сам се свогпрадеде Обрена Бајића који је као редов погинуо 1915. године на одбрани Београда, негде на Дорћолу – у улици коју су много пута преорале бомбе, а касније логични цивилизацијски просперитет и инфраструктурниразвој – коју никада нисам успео да нађем. Док сам гледао младост и лепоту поносних младића и девојака којима је као школованим српским официрима са најбољим патриотским залеђем намењено да буду образ и част свога народа – уочио сам да су два кадета са најбољим и највишим оценама у генерацији сељаци. Да су рођени, васпитавани и гајени на селу.Нисам се изненадио. Ем што су најбољи, лепи су и стасити, танки као јабланови – да их Холивуд пожели. У јапији српског сељака патриотизам и љубав премадомовини су снажна и доминантна особеност која има одличја карактерне особине.
Док су од председника српске државе примали сабље на којима је, као некада изгравирано – Не вади ме без повода, не враћај ме без части – удариле су ми сузе на очи. Иверујем да нису само мени.
Радош Бајић, Политика