Прилози

Померања Земљине осе изазивају ледена доба
Идеја да мала померања Земљина осе могу да изазову ледена доба стара је већ читав век, а лансирао ју је српски геофизичар Милутин Миланковић. Геолог са Харварда Питер Хјуберс сада је, међутим, успео и да је докаже, тако што је уз помоћ компјутерских модела тестирао ову и све ривалске хипиотезе - при чему се показало да је хипотеза о померању Земљине осе једина која заиста функционише
Ово откриће би могло да има великих последица по неше разумевање климе на планети, а могло би, како његов аутор сматра, да буде кључно и за ”предвиђање дуготрајних промена климе у будућности”
У начину обртања Земљине осовине постоје два “циклуса” - од којих један траје 10.000 година, а други 40.000 година, а када се они на одговарајући начин поклопе долази до глацијације и деглацијације, односно до настанка и престанка ледених доба.
Сада, како Хјуберс тврди, “у најмању руку са поузданошћу од 99% знамо да померања Земљине осе спадају у факторе који доприносе деглацијацији (топљењу ледника и великих ледених површина, фаза у којој се планета тренутно налази).
Ако се оба циклуса поклопе, лед се повлачи великом брзином. Ако је то поклапање присутно, Сунчево зрачење које северна хемисфера током лета прима повећава се за више десетина вати по метру квадратном, а велике ледене масе на тим простриама, уколико су присутне , топе се и нестају...
- Ови статистички налази тачно се поклапајку са оним што је пошчетком века предложио српски научник Милутин Миланковић - закључује Хјуберс, уз напомену да повећање количине ЦО2 у атмосфери, које је свакако присутно, овај процес може само још више да убрза.
Д. Милојковић, Блиц

Потпредседник Републике Српске Емил Влајки је изјавио да лидер Либерално демократске партије (ЛДП) Чедомир Јовановић, нажалост, није смогао снаге да се у ТВ дуелу са председником Републике Српске Милорадом Додиком извини због изношења лажи да је Српска настала на геноциду.
"Јовановић је све то урадио ради кампање која се сада у Србији захуктава и нажалост није смогао снаге да се извини и Србима и српском народу у Републици Српској, говорећи једну лаж да је Српска настала на на геноциду", рекао је Влајки, који је присуствовао дуелу у Београду.
Влајки је након дуела изјавио да Јовановић "нема концепције, јер не брани истину", те напоменуо да је Српска настала далеко раније, када геноцида није ни било, а да су први злочини били почињени над Србима.
"Јовановић је рекао да је Српска настала на геноциду и да је српски народ у Републици Српској јадан. Дакле, није се извинио због те изјаве, јер је то, чињенично гледано, лаж", рекао је Влајки.
Упитавши "како Јованоивћ може да каже једном народу унутар једног региона да је јадан", Влајки је рекао да је то "увреда за српски народ који живи на подручју Српске, али и шире".
Срби и Хрвати заједно да зауставе исламизацију Балкана
Он је оценио да се у овом часу одвија исламизација Балкана, наводећи да постоји исламски блок који се ствара од Турске, Албаније, Косова, делова Црне Горе и Македоније, Санџака и пола БиХ.
"С друге стране, имате два хришћанска народа - Србе и Хрвате. Мислим да треба да дође до алијансе између Срба и Хрвата ма колико да је то болно, јер имају тешке репове у међусобним сукобима, и да се практично супротставе тој исламистичкој тенденцији против које се супротставља читава Европа у овом часу", рекао је Влајки.

Најновији успеси Ђоковића, ватерполиста и рукометаша још једном задивили цео свет.
Је л' знаш онај осећај кад ти не иде у спорту?, пита Виландер Нолета. "Немам појма, ја сам из Србије", одговара Ноле.
Да, вицеви у славу победа српских спортиста већ се увелико смишљају и горе цитирани је само један од њих. Чини се да за тријумфализам разлога има на претек јер су само у једном дану заблистала три престижна знамења. Новак Ђоковић потврдио је да је најбољи на планети освојивши свој пети гренд слем - Отворено првенство Аустралије у тенису, у гладијаторској, готово шесточасовној борби са Шпанцем Рафаелом Надалом.
Српски "делфини" нас поново нису изневерили и закитили су се златном медаљом са Европског првенства у ватерполу, док су рукометаши освајањем европског сребра вратили популарност овог спорта у којем смо некада, преко клупског и репрезентативног нивоа, били у самом врху.
"Ђоковићев успех је просто фасцинантан, нешто што стварно превазилази људске границе, ако ништа друго, ми немамо права ту да се петљамо и присвајамо његов успех. Ни као грађани, а нарочито не политичари. То је његово индивидуално постигнуће. Само можемо бити срећни што је, што би се рекло, наш човек", каже редитељ Горчин Стојановић, пасионирани пратилац спортских догађаја.
Можда је чиста случајност то што су се три финала задесила у једном дану, па је било лакше сагледати концентрацију успеха српских спортиста, али шампиони од недеље нису усамљени. Ђоковић са убедљивих 3.000 бодова предности предводи АТП листу најбољих професионалних тенисера, али му друштво у првих десет прави и репрезентативни саиграч Јанко Типсаревић.

У Србији нису запостављена само поједина села него је запостављено цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, да други не би трпели гладни, он је човек који би требало да има живот достојан човека. Није то ни демагогија, нити је реч о социјалној политици.
Да друштво зна шта ће са селом имало би стратегију, али ова влада, као и претходне, као да не разуме потребу за документом – стратегијом руралног развоја, пољопривреде и села. Рурални развој се не односи само на пољопривреду, већ и на социо-културни развој села и заштиту животне средине.
На село се из угла науке данас најчешће гледа из кабинета, без теренских истраживања. Гацамо у глибу стереотипа и предрасуда, а о нашем сељаку говоримо као о неписменом, конзервативном, необразованом. Сељаци су потцењени. Једном га убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, трећи пут да сади ову или ону сорту. Држава, међутим, мора да помаже сељаку континуирано, а не сваки час да мења уредбе. Отуда је неопходна дугорочна друштвена стратегија – национални план развоја сеоских подручја...
У нашој земљи данас готово да нема емпиријских сеоских истраживања. Ако се нека невладина организација или неки институт одлуче за емпиријско истраживање, они то раде по методологији наметнутој из иностранства, а не из праксе досадашњег домаћег истраживања нашег села. Отуда и толико површности у закључивањима шта би требало учинити да би се села у Србији обнављала и развијала.
Неопходно је, такође, у нашој научној и широј јавности одбацити веома раширени једносмерни економски прилаз схватању функције села. На многим научним скуповима говори се, исто тако, о више функционалности пољопривреде, чиме се очигледно пољопривреда изједначава са селом, односно село са пољопривредом, уместо да се расправља о полуфункционалности села као социо-економске заједнице.

На питање да ли ће и како Србија у садашњим политичким околностима обележити 100. годишњица ослобођења Старе Србије (некадашњи назив за Косово и Метохију) од турске власти у Првом балканском рату у овом тренутку у Београду може да се добије само делимичан одговор.
У Влади Србије, СПЦ и Дому Карађорђевића Данасу је потврђено да се размишља о обележавању ове троцифрене годишњице, која „пада“ у октобру 2012, али за сада нико нема конкретан план прославе. Срби са КиМ сматрају да главне активности треба очекивати после избора најављених за Ђурђевдан.
- Влада ће сигурно обележити 100. годишњицу ослобођења КиМ у Првом балканском рату, али још није направљен концепт прославе, који ће највероватније да прати најважније датуме из Првог балканског рата - каже за Данас Миливоје Михајловић, директор владине Канцеларије за сарадњу са медијима.
Незванично се помињу изложбе и друге пригодне манифестације. У Немањиној 11 немају одговор на питање да ли влада планира да и на самом Косову организује прославу јубилеја. Према незваничним сазнањима Данаса, ресорно Министарство за КиМ за сада нема никакву улогу у плановима за прославу 100. годишњице враћања Косова у састав српске државе. У високим црквеним круговима Данасу је незванично речено да се у СПЦ размишља о предстојећем јубилеју и да та тема тек треба да се покрене.
- Понудићемо држави да се, ако жели, обележавање 100. годишњице ослобођења Старе Србије припреми у сарадњи с Краљевским домом Карађорђевића. Ако државне власти то не буду хтеле, као што имамо искуство у случају 70. годишњице 27. марта 1941, Краљевски дом ће то уприличити сопственим снагама - каже за Данас Драгомир Ацовић, члан Крунског већа. Према његовим речима, концепција обележавања јубилеја је у разради и „Двор још не може да говори о детаљима“.

Ако је судити по изјавама неких српских и црногорских политичких и јавних посленика, тешко је поверовати да су ове две државе скоро сто година имале заједничку историју. Прво у саставу Краљевине СХС, затим у социјалистичкој Југославији, и коначно у саставу Савезне Републике Југославије, чије формирање је било проглашено пре тачно 20 година, 1992. године. Без обзира на то што је „трећу“ Југославију са претходницама зближавао само назив, СРЈ, преименована у фебруару 2003. године у Савез Србије и Црне Горе, постојала је до јуна 2006. године.
Питање о независности 90-их и почетком 21. века у Црној Гори покретано је много пута. 1992. године за ступање у састав „обновљене“ Југославије гласало је 96% бирача, а 2002. године била је донета одлука о наставку сарадње у савезу са Србијом, мада од „непрестижног“ назива Југославија било је одлучено да се одустане.
Али референдум у мају 2006. ставио је крст на вековну заједничку историју две државе. Између осталог, власти Црне Горе одлуку о одвајању донеле су много пре тога, зато је 55,5% гласова бирача било одлучено сматрати већином. Од тада политички односи Србије и Црне Горе тешко се могу назвати топлим. На њих је несумњиво утицало признање независности Косова од стране Црне Горе, али про томе се стиче утисак да се политички умови и људи од пера са обе стране такмиче у лепоречивости, покушавајући да што је могуће лукавије оптуже једни друге за све смртне грехе.
Највише успеха у томе достигао је председник црногорског парламента Ранко Кривокапић. Он је више пута допустио себи оштре изјаве, рецимо, на рачун митрополита црногорско-приморског Амфилохија, изјавивши да је он симбол злих замисли и да му је као пропагатору злочина и братоубиства место у Хагу. При чему као оружје против Београда Ранко Кривокапић је спреман да користи чак и историју. Председник скупштине постао је један од иницијатора нацрта закона о црногорској краљевској династији Петровић-Његош, у којем се говори да је 1918. године Србија насилно укључила Црну Гору у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

...који је разнео Јатов авион
Више околности које су се поклопиле тог црног 26. јануара 1972. године, условиле су да пад Јат-овог авиона ДЦ-9 над Чехословачком остане једна од највећих мистерија Титове Југославије. Лидери земаља Варшавског пакта, летели су кроз ваздушни простор ЧССР-а у својим млазњацима, враћајући се кући после тек завршеног самита чланица источноевропског лагера, одржаног у Прагу. Међу њима је био и тадашњи вођа Совјетског Савеза Леонид Брежњев.
Тајанствена особа унела је у ЈАТ-ов авион ДЦ-9 бомбу темпирану да експлодира на његовом лету из Копенхагена за Загреб. И, управо тог дана, свет је обишла невероватна вест. Да се на снежном терену код места Српска Каменица, који се у сумрак претворио у слике пакла, чују јауци једине преживеле, двадесетдвогодишње београдске стјуардесе Весне Вуловић. Никада пре и никада касније, ниједна особа није преживела пад са висине од 11.000 метара.
Шта се, међутим, заиста догодило у Јат-овом авиону и на небу Чехословачке? Да ли га је разнела бомба у делу за пртљаг, или га је срушила противавионска ракета чехословачке ПВО?
Тачно после четири деценије, тадашњи начелник југословенске контроле летења и дугогодишњи експерт за авионске несреће Златко Вереш, открива за „Политику” зашто је овај случај остао донекле под велом тајне.
– Различите теoрије су испредане, јер руководство СФРЈ никада није желело да објави име човека који је унео бомбу у авион, иако је непобитно утврђено да је реч о припаднику хрватске екстремне емиграције – каже Вереш, објашњавајући да су и државна комисија Чехословачке и југословенски независни тим, који су истраживали место несреће и узроке пада, дошли до јединственог закључка. До пада авиона дошло је усред експлозије кофера који се налазио прислоњен уз преградни зид првог пртљажника. Пошто се удес догодио на терену Чехословачке, СФРЈ није могла да формира своју комисију. Међутим, Југославија је послала акредитованог представника са саветницима – напомиње Вереш.

Када би се Валтер појавио на Тјен Ан Мену кинеско-српски односи не би се сводили на пуко обилажење Шангаја
Некад смо прослављали године јубилеја, преломне године, кључне године, године расплета, једном речју, славили смо године које су уместо нас преживеле разне штеточине, паразити и остала гамад. Данас, када нам је од свих тих година остало још само неколико минута, и то оних пет до дванаест, стали смо да прослављамо и јеврејску, и нову грегоријанску, и нову јулијанску и нову кинеску годину.
Годину змаја.
Да би све прошло у једнаком сјају, побринули су се управо браћа Кинези, који су нам продали све оне петарде, ракетле и осталу пиротехнику, како би завршетак старих и почетак нових година протекао уз што већу буку и галаму. Од те силне дреке, само ретки појединци могли су да уживају у музици произведеној у Београдској филхармонији која је обележила све нове године, које су колико до јуче биле само наступајући празници.
Али да не остане само на тим свечаностима, побринуо се неко ко се на кинеску нову годину сетио нашег змаја Велимира Бате Живојиновића, у најмногољуднијој земљи света сваком појединцу познатог и као Валтер. У трећем телевизијском дневнику то је сваком могло да буде очигледно, јер је РТС власништво грађана Србије, а то нам је, на наше пријатно изненађење, приказано онако као што се и догодило.
Када се Бата појавио међу Кинезима који граде „ча, ча, ча” мост на Дунаву (зовемо га ча, ча, ча јер ће повезивати насеља Овча, Борча и Крњача са остатком света) наступило је такво усхићење, какво се на овим и оваквим просторима не памти од појаве Касандре и Љовисне међу Србљем и мед сном. Заиста, један је Бата међу седам милиона Срба и милијарду и по Кинеза.

Заиста не могу да верујем, али сменише, неправедно и ничим изазвано, у току једне од његових редовних антисрпских активности, директора Народне библиотеке, интелектуалног лумена и писца над писцима, писца ИБЕР АЛЕС, Сретена Uгричића!
Учини ово дело неподобно и Другој Србији мрско Влада Цветковић-Дачек, јер им милом Борису запрети црногорски колумниста Андреј Николаидис, изразивши жаљење што не дигоше у ваздух њега и Додика на недавној прослави 2о-годишњице Републике Српске, а ту претњу, као право на слободу изражавања, као чежњу за „поетском правдом“, узе у одбрану Сретен, Врховни Библиотекар и Велики Мајстор Свих Библиотекара, придруживши се апелу Форума писаца!     
Сретен је смењен после толиких година успешног рада у сузбијању српског национализма и шовинизма, као овејани борац против ратних злочина; он је, разградњом одвратне, патријархално-традиционалистичке и антиеуропске, домаће културе, међународној заједници и евроатланстким интеграцијама допринео много више од Анђелине Џоли (којој се, ових дана, у Бањалуци пева:„Аој Српска, ко те воли?Зна се: Анђелина Џоли“).
Зар то није човек који се годинама трудио да сруши све митове на којима почива наша мегаломанија? Укинуо је Дан Народне библиотеке који је био везан за 6. април 1941. године, када је народ Гетеа и Шилера (код нас познатог по Шилеровој улици, у којој је прве кораке правио вођа „Преокрета“) бомбама деконтаминирао културно заостали Београд, запаливши зграду на Косанчићевом венцу (ко не верује, нека обиђе тамошњу рупу, са лирским записом Светлане Велмар-Јанковић); укинуо је, борећи се против популизма (да опет не улети нека „Књига о Милутину“), награду Народне библиотеке Србије за најчитанији наслов године (што се проверавало у сагласју са свим домаћим читалиштима); црногорчио је српску књижевност (стављајући његошоумне писце српског језика на србофобне полице новог језика нове државе, у којој је Србима теже него у EU Zagrebu, ne?)

Свет има још мало времена да избегне понављање глобалне финансијске кризе из 1930. године, која је изазвала Велику депресију и потоњи светски рат, упозорила је јуче Кристин Лагард, извршна директорка ММФ-а, уочи серије кључних европских преговора о дужничкој кризи и новој фискалној заједници унутар Европске уније.
„Званичници еврозоне треба да изађу за прецизним и ороченим програмом изласка из дужничке кризе и подстицаја привредног раста. Финансијски бедем против кризе у Европи мора бити ојачан. У супротном, Италија и Шпанија могле би упасти у кризу несолвентности са несагледивим последицама по глобалну економију. Неактивност, ускогрудост и ригидна идеологија могу само погоршати ситуацију”, проценила је Лагардова.
Према шефици ММФ-а, Европљани би морали хитно да преселе новац из Европског фонда за финансијску стабилност у будући трајни Европски стабилизациони механизам и додају му приде још око 500 милијарди евра. Да избегну центрифугални вртлог дужничке кризе, Европљани би, по Лагардовој, требало да штампају заједничке еврообвезнице, као и да наговоре Европску централну банку да још снизи општу кредитну каматну стопу. Истовремено, земље у економском успону требало би да издашно ојачају глобалну касу узајамне помоћи ММФ-а ради помоћи недужним жртвама текуће дужничке кризе, оценила је јуче Лагардова.
Саудијска Арабија и Немачка сместа су торпедовале најновије предлоге Лагардове.
„Дужнички кошмар на Западу трајаће још пет до 10 година. Велике земље у економском успону, Кина, Индија и Саудијска Арабија, неће помоћи Западу у његовој финансијској кризи уколико не добију већи утицај у вођењу глобалне економије. Финансијска криза и велика рецесија настале су на Западу и тамо се разбуктале, па се затим разлиле широм света. Новонастале економске силе траже већу улогу у Г-20, глобалном Одбору за финансијску стабилност и другим међународним институцијама којима је изгледа промакла промена економско-финансијске равнотеже на светској сцени”, истакао је јуче у Ријаду принц Турки ал Фејсал, бивши шеф саудијских снага безбедности и некадашњи амбасадор у САД и Великој Британији. „Нећемо дати готовину без нових права и улоге.”