Прилози

Ово је неки други свет. У овом свету демократски председник својевољно укида плаћање струје за „најугроженије“, чиме показује да ни он ни његова влада нису способни да на други начин заштите оне којима је помоћ потребна, осим да прекрше законе и прописе, али и комплетан смисао државног устројства и поретка, где би требало да се зна ко, шта и како ради.   
Угрозивши државно уређење, председник је онако успут угрозио и електроенергетски систем земље, јер сад свако ко за себе мисли да би било праведно да се греје бесплатно, троши струју колико год хоће, а струје ионако нема. За то што је електросистем толико слабашан да не може да издржи две недеље озбиљне зиме, исти тај председник каже да не треба кривити ову владу, јер је за успостављање система потребно од пет до десет година. А лично влада осам, док је његова странка на власти већ 12 година, са трогодишњим периодом кохабитације.
Ово је неки наопак свет. У овом свету Агенција за борбу против корупције купује зграду од сумњивог власника, по принципу "може нам се", изазивајући сумњу управо у корупцију. У овом, наопаком свету, шефовица демократских посланика Нада Колунџија објашњава да није важно ко је министар, кад су избори ту, штитећи отпадника из странке коалиционог партнера – ако није важно, што не пусти да га смене?
Ово је неки за живот све тежи и тежи свет. Свет у коме је ММФ одбио продужење аранжмана, свет у коме стижу на наплату стари дугови, а правимо нове и нове, које немамо одакле да платимо, у коме је затворена смедеревска железара одмах пошто ју је влада преузела са свим минусима, у коме је пројекција привредног раста смањена до занемарљивости, што све заједно значи да нас очекују колапс привреде, гашење послова и нова отпуштања.

Зашто Анџелина не сними филм о љубави Либијке и Американца који јој је затро породицу?
Хрватска списатељица и колумнисткиња Ведрана Рудан осула је паљбу на Анџелину Жоли поводом њеног филма "У земљи крви и меда". Руданова је у тексту "Земља крви и идиота", објављеном на њеном сајту, питала да ли би Жолијева смела да сними филм о силованим Либијкама, као што је снимила филм о силованим Бошњакињама.
"Смије ли Анџелина Жоли снимити љубавни филм о Либијки којој су Амери затрли сву родбину и Амера који је то учинио? Смјела би једино кад би у филму покојни Либијци пуни љубави силовали Амера", написала је Ведрана Рудан.
Она још пише да је за холивудску диву лакше да продаје причу о “лошим момцима” и “српском народу који је добар”.
"Крајње прецизно, Жоли је једноставно добила задатак и логистику", пише Ведрана Рудан у тексту илустрованом фотографијом из америчког затвора "Гвантанамо" на Куби.
Преносимо цео текст Ведране Рудан:
Алелуја, Алелуја! И на простору “Региона” указала се Велика Мајка Анџелина Жоли. Није дошла са својом многобројном дјецом и стотину дадиља јер су у Сарајеву сиге падале са кровова.
Жао ми је што анорексична бивша дрогерашица баш никад није осјетила потребу да уз егзотично дијете из неке дивље Камбоџе усвоји и неко сиромашно црно или бијело дијете, свеједно, из Америке.
Сви знамо да и у Америци живе милијуни гладних малишана само…То се једноставно не носи. Каква би то била порука, вући за ручицу мршаво, преболесно, гладно њујоршко дијете?

„Ми заузимамо према Немачкој дефанзиван став, уместо да се поставимо као победничка сила у Другом светском рату и да на бази таквог статуса тражимо своја права“
„Посетом немачке канцеларке Ангеле Меркел Србији се, са једне стране, очекивао почетак нове политике Немачке према Србији. Са друге стране, очекивало се да буде много више осврта на оно што Немачка дугује нашој земљи. Од свега тога ништа није било. Ангела Меркел је наступила сасвим отворено, прилично грубим језиком, без имало дипломатског шлифа и дипломатских поштапалица, али треба јој признати једно – она је говорила отворено и искрено. Поручила је Србији да је Немачка одана Албанцима, да у њима види своје савезнике, које је Немачка помагала и које ће и убудуће помагати“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Смиља Аврамов.
Према речима наше саговорнице, Ангела Меркел нам је саопштила да у политици Немачке нема дисконтинуитета.
На који дисконтинуитет мислите?
Садашња Немачка наставља политику коју је водила нацистичка Немачка. Не треба заборавити да у стратегији нацистичке Немачке исто важило да је Балкан мост преко којег би немачка политика продрла на исток. Вратимо се за тренутак у прошлост.
План у односима Немачке према нама сачинио је лично Адолф Хитлер. Он је територије Балкана, када га је намачка окупирала, поделио у три категорије. Један део територија био је анектиран у састав Великог немачког рајха, други део територије остао је независан, а трећи окупиран. Оперативно спровођење политике у односу на Балкан, односно нацистичке силе,  поверен је Италији. Она је на Балкану имала кључну улогу. Наиме, већ 12. априла 1941. године Косово и Метохија, са неколико градова у Македонији и Црној Гори, припојени су „великој Албанији“. Тада је заправо и створена „велика Албанија“.

Државни празник једне земље је исто што и рођендан једног човека. На онај начин на који ми обележавамо свој рођендан, тако и држава треба да обележава свој дан државности. Према ономе што знам и могу да закључим, само се спомиње да ми имамо државни празник. Србија је једна од ретких држава у свету која не поштује и не сме да слави своје државне празнике, оценио је у разговору за "Вести" еминентни историчар проф. др Радош Љушић.
Зашто тако мислите?
- На основу тога што су све манифестације усмерене ка томе да се не обележава сам дан Сретења него да се поводом Сретења прикажу, рецимо у Архиву Србије, најважнија документа из историје Србије од дечанске повеље, а дечанска повеља нема никаквог значаја за 1804. годину.
Исти је случај са Музејом Србије који тек 20. фебруара отвара изложбу о пушкама или ватреном оружју, опет поводом Сретења.
Погледајте како Американци славе свој државни празник, како то раде Французи, како то раде друге државе, рецимо Бугарска и Грчка, па ћете видети да у том погледу веома заостајемо за њима, а разлог је што се плашимо да обележимо 15. фебруар као државни празник.
Шта може да буде разлог страха?
- Политика коју тренутно води наша влада је политика која је под притиском међународне заједнице негде од 1999. до данас. Ми се једноставно плашимо да обележавамо све оно што има национално обележје и што представља неку врсту српског идентитета.
Да ли то значи да смо постали већи католици од папе, односно већи мондијалисти од мондијалиста?

Дан државности, који је као национални празник Републике Србије установљен пре што више од деценијe, 2001. године, слави се 15. фебруара у знак сећања на два велика догађаја за српски народ – почетак Првог српског устанка 1804. под вождом Карађорђем и усвајање првог Устава 1835. познатог као Сретењски Устав у време владавине Милоша Обреновића. .„Сретење тако спаја једну борбену и једну политички еманципаторску традицију. То је добра подударност, јер су се поклопила два почетка – ратничка борбе за слободу Срба од Турака и почетак модерне европске демократије”, нагласио је у изјави Танјугу историчар Предраг Марковић.
Пре осам година, 2004, национални празник се поклопио са 200-годишњицом Првог српског устанка и тада је обележен на двоструки начин, као национални празник и као велики двовековни јубилеј. Дан државности је први пут обележен пре тачно 10 година, 15. фебруара 2002, након доношења Закона о државним и другим празницима.
– Од свих празника током календарске године само је један национални. Нема никакве сумње да је Србија почела да стиче, односно да обнавља државност, управо Првим српским устанком. Зато има историјске логике, што је наука и оправдала, да 15. фебруар буде национални празник – казао је за „Политику” историчар Дејан Ристић, вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије и члан Организационог одбора Владе Републике Србије за обележавање Сретења – Дана државности Србије.

Писмо Аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи, из 1954. године, чека већ 58 година да буде објављено, као и дивна слика писца, који је био Краљев официр, једно време и на служби у Краљевој Гарди у Дворцу на Дедињу. Пишчев унук, Душан Бабац, га је доставио, сa напоменом:
„Ових дана је мој отац сређивао документацију свога оца, наишао је на ово писмо упућено Крлежи. Писмо никада није објављено, што је и разумљиво, обзиром на време када је настало.“
Г. Крлежи
Загреб, 1954.
Господине Крлежа,
У четвртом броју "Републике", часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из год. 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу "Година 1919", под насловом "Смјена на јасеновачкој станици", на страни 277, кажете:
"Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!"
На истој страни на дну кажете:
"Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус".
Пошто се ове гадне речи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

Невероватне вести долазе из Министарства одбране (МО). Опасно се тамо запатила историјска наука. Борећи се са историјским континуитетом и дисконтинуитетом српске државности и њиховим порођајним данима које би требало да обележавамо, прошлог јануара на ред је дошао ,,неприкладно” утврђен Дан Војске, који се обележавао на Сретење, 15. фебруара, као што и треба. На исти дан, али 1835. донет је Сретењски устав, који је био повод за одлуку да се у савременој Србији Дан државности обележава на Сретење. Милош Обреновић је требало да мисли кад је први модерни Устав Србије донео баш на Сретење 1835, сећајући се са мржњом Карађорђа и његовог дела из 1804. Он је хтео да покаже да је тај Устав производ борбе за слободну Србију, која је почела са Карађорђевим устанком на Сретење 1804.
Тим невероватно разумним актом у свом ирационалном времену упропастио је могућност да у далекој будућности (погодите о ком се времену ради) Министарство одбране, „заједно са народом”, ужива у историјским и савременим успесима српске војске. Да би се колико-толико удовољило привлачној сили између јединствене елите МО и народа, екипа историчара аматера одлучила је да нови Дан војске буде 23. април. Кабинет и председник, одмах су схватили намере свог министарства и прихватили предлог. ,,Образложено”, разуме се. Ма ко још слави истог дана Дан државности и Дан војске (славe Француска и Холандија нпр.), пашће сумња из Европе да смо ,,војна хунта”, што нам никад није било својствено. Предлажем да њихову аргументацију проверимо на улици. Питајмо пролазнике: ,,Који дан би требало да славимо као Дан српске војске – Сретење 1804, кад је устанак против Турака подигао Карађорђе, или Цвети 1815, кад је тај устанак наставио Милош Обреновић”. Па, ако један одговори Цвети, нека буду Цвети. Грађани ће, убеђен сам, више и боље мислити на традицију, на понос модерне српске историје, на почетак војне организације и њене највеће успехе после 500 година, за које сви знају. Али они несрећници не знају колико је то незгодно кад се поклапа са Даном државности, не виде се успеси министарства, народ остаје ускраћен за то војнопосесивно српско осећање, неговано од Карађорђа до данас. А и хладно је, брате.

После 13 година деловања као невладина организација, Српски сабор Двери пре годину дана најавио је улазак у политику. То је требало да значи да своје идеје више неће заступати само преко часописа и трибина већ ће у директном контакту покушати да за своје ставове придобију што више гласача. Колико су у томе успели и шта очекују од учешћа на изборима за "Вести" говори Бранимир Нешић, један од чланова Управног одбора Двери.
Зашто упорно избегавате да се региструјете као политичка странка, а најављујете учешће на изборима?
- Двери нису политичка партија, већ патриотски породични покрет. Један од наших циљева јесте борба против страначко-тајкунског система који уништава ову земљу. Када буду расписани избори ми ћемо се регистровати као група грађана под именом "Покрет Двери - за живот Србије".
Хоће ли се Двери на крају утопити у ту групу грађана?
- Српски сабор Двери, који постоји као удружење грађана, и даље ће постојати. Двери ће бити одскочна даска за одређени број људи који ће се, надамо се, успешно бавити и политиком.
За учешће на изборима треба ће вам 10.000 оверених потписа?
- Већ смо их сакупили...
Да ли и даље инсистирате на томе да немате лидера?
- Да. Погрешан је тај лидерски концепт, тако својствен политичким партијама у Србији. Када нестане лидер, нестане и странка. Нашим Покретом управља седморо равноправних људи окупљених у руководству.
Шта се променило откад сте најавили да ћете се борити за наклоност бирача?
- Иако смо медијски прећуткивани за претходних годину дана покренули смо стотинак повереништава и канцеларија широм Србије. Већини грађана успели смо да представимо наш политички програм оличен у Новом народном договору који је допуњаван у свакодневном контакту са народом.

Одлука Снежане Самарџић Марковић да напусти дужност министарке омладине и спорта зарад синекуре у Савету Европе, угледној, али не нарочито битној институцији, иначе невезаној за ЕУ, разголитила је не само њену лицемерност, него и оно што је постало увредљиво очигледно – и њена странка, Уједињени региони Србије, и све друге, боре се за власт себе ради, а не да би допринели развоју државе и друштва.   
Донедавно, било им је добро на позицијама које су заузимали, али сада, очигледно свесни колико је лоша ситуација, беже главом без обзира, не чекајући ни из пристојности да им то мало преосталог мандата истекне.
На страну шта то говори о уверењу министарке како ће њена странка проћи на изборима – проблем је што се тај синдром алавог властохлепља види на све стране. Тако Драгољуб Мићуновић, као најпоштованији члан Демократске странке, познати заступник принципијелне сменљивости власти, тражи да његова странка влада до пријема у Европску унију, што ће рећи несагледиво дуго, а како иде и нама и њима, могуће и заувек. Демократе и напредњаци, први са лошим резултатима, други немоћни да било шта постигну, што им у овом тренутку иде у прилог, заратили саопштењима, формом политичке борбе која није имала смисла ни почетком вишестраначја. У све то, као неко искривљено огледало, уклапа се Коштуница, који ни мање ни више него објављује књигу сопствених интервјуа „о свим најважнијим питањима“, што ће рећи да на њу гледа као на неку библију, а на себе, онда, као на Христа спаситеља лично, или макар пророка. Па још и онај министар Срећковић, који се држи за фотељу добијену од СПО по цену да Влада остане без већине, али у нади да ће остати у којој било фотељи, са промењеном партијском пресвлаком.

Државни секретар српском Министарства за Косово и Метохију Оливер Ивановић рекао је за Срни да је алармантан извештај Европске комисије да је пољопривредно земљиште на Косову затровано и да производи гајани на њему могу да буду смртоносни по грађане који се њима хране.
"То је прилично алармантан извештај. Ја сам видео у неколико текстова у албанској штампи да је појачан број канцерогених обољења", рекао је Ивановић, поводом најновијег извјештаја Европске комисије о затрованости земљишта на Космету. Он је оценио да се о овом проблему недовољно прича и то питање се заташкава, али да је време да и власти у Приштини и међународна заједница, па и Влада Србије, заједничким снагама почну да то истражију.
"Што пре открију о чему се ради, то ћемо пре, можда, предузети неке мере које су битне, како би се становништво заштитило", навео је Ивановић, оцењујући да је убеђен да је овај извештај тачан, јер иза њега стоји Европска комисија.
Он је оценио да се, нажалост, не може тражити одговорност оних који су одговори за ово тровање земљишта, него се пре треба усресредити на санацију стања, јер је то битно за здравље људи, које је очигледно угрожено.
"Одговорност је тешко тражити када се зна у којем ће то правцу да оде, па би инсистирање на одговорности, вероватно, блокирало и сваку иницијативу и акцију за санацију, јер по природи ствари онај ко је одговоран, браниће се, а објективно тај ко је одговоран је моћан. Према томе, ја се бојим да се то не заташка", рекао је Ивановић.
Ивановић сматра да за тако озбиљне ствари и анализу треба да постоји посебан пројекат и да га воде високошколске установе или универзитет или нека специјализована установа за утврђивање таквих болести.
"Проблеми услед НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом појавиће се у наредних неколико декада", рекао је Ивановић.