У Србији нису запостављена само поједина села него је запостављено цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, да други не би трпели гладни, он је човек који би требало да има живот достојан човека. Није то ни демагогија, нити је реч о социјалној политици.
Да друштво зна шта ће са селом имало би стратегију, али ова влада, као и претходне, као да не разуме потребу за документом – стратегијом руралног развоја, пољопривреде и села. Рурални развој се не односи само на пољопривреду, већ и на социо-културни развој села и заштиту животне средине.
На село се из угла науке данас најчешће гледа из кабинета, без теренских истраживања. Гацамо у глибу стереотипа и предрасуда, а о нашем сељаку говоримо као о неписменом, конзервативном, необразованом. Сељаци су потцењени. Једном га убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, трећи пут да сади ову или ону сорту. Држава, међутим, мора да помаже сељаку континуирано, а не сваки час да мења уредбе. Отуда је неопходна дугорочна друштвена стратегија – национални план развоја сеоских подручја...
У нашој земљи данас готово да нема емпиријских сеоских истраживања. Ако се нека невладина организација или неки институт одлуче за емпиријско истраживање, они то раде по методологији наметнутој из иностранства, а не из праксе досадашњег домаћег истраживања нашег села. Отуда и толико површности у закључивањима шта би требало учинити да би се села у Србији обнављала и развијала.
Неопходно је, такође, у нашој научној и широј јавности одбацити веома раширени једносмерни економски прилаз схватању функције села. На многим научним скуповима говори се, исто тако, о више функционалности пољопривреде, чиме се очигледно пољопривреда изједначава са селом, односно село са пољопривредом, уместо да се расправља о полуфункционалности села као социо-економске заједнице.