Прилози

Ко то жели, ко то сме, раставити нас од Русије? Пошто смо успешно избегли шок „двоструког одбацивања”, у децембру прошле године Брисел нас је разочарао, сада је превентивно деловао и ми смо добили статус, што је за сваку похвалу и користим прилику да сам себи и јавно честитам титулу кандидата. Наиме, утакмица је била оштра, са доста ђонова и од оних од којих то ни у сну нисам очекивао. Наравно да смо били уцењивани на неколико поља. Свако онај ко сада тврди да није било уцене потцењује здраву памет просечног грађанина Србије. Јер, ако са Букурештом потписујемо споразум о правима националних мањина неколико сати пре чувене вечере на којој смо примљени у статус кандидата - моји извори ми јављају да се то временски догодило тачно између послужене руске салате и грчког гироса - онда румунско „зановетање” око Влаха не могу другачије да тумачим него као директну уцену. Баш су сада нашли да то питање тако високо поставе. Како се тога никада није сетио диктатор Николае Чаушеску, није ваљда да је због Тита он више волео Србе и Југословене од Влаха и Румуна. Био сам последњи новинар који је интервјуисао Чаушескуа, у августу 1989. године. Тада ми је рекао да између Југославије и Румуније нема ниједног отвореног проблема. Два месеца касније, његов рођени брат, генерал-пуковник Илије Чаушеску, иначе, доктор историјских наука и као такав сигурно познавалац те тематике, на моје питање током интервјуа о нашим међудржавним односима рекао је „да су идеални и да нема никаквих проблема”. Пет година пре тога, начелник Генералштаба румунске војске генерал Василе Милеа у интервјуу ми је изјавио то исто. Пет година после њега, заменик начелника Генералштаба генерал Стефан Гуша казао ми је исто то. Па шта се то догодило одједном, драге наше комшије? Нема више диктатора на Балкану, дошле су демократе.

Статус кандидата за чланство у ЕУ који би Србији требало да буде одобрен на самиту ЕУ, вечерас у Бриселу, не доноси више новца из фондова ЕУ, као ни рок за приступање Унији, али је значајан политички сигнал и добар знак за стране инвеститоре.
Србија ће добијањем статуса кандидата добити могућност да финансира неке пројекте које до сада није могла пошто ће јој се отворити две нове компоненте претприступних фондова - компонента 4 за развој људских ресурса, која обухвата образовање и социјалну инклузију и компонента 5, за подршку пољопривреди и руралном развоју. Сам износ остаће исти будући да је претприступна помоћ ЕУ до наредне године утврђена текућим вишегодишњим буџетом, а ни за следећи седмогодишњи период до 2020. године планом Европске комисије није предвиђено повећање фондова. Пројекти из нових компоненти финансирају се прерасподелом новца.
Како је раније рекао координатор за фондове у Канцеларији за европске интеграције Огњен Мирић, може се чак догодити да се у прво време након добијања статуса кандидата искоришћеност фондова смањи. Разлог је то што се тада уводи нови, такозвани децентрализовани систем трошења новца, у којем Србија од Делегације ЕУ преузима надлежност за расписивање тендера и контролу токова новца. Добра страна тога је што се тиме Србија припрема за коришћење структурних фондова, које користе чланице ЕУ, али и то што ће моћи да се финансирају неки видови пројеката који до сада нису могли да се финансирају европским новцем.
Примери за то су подршка пољопривредницима, малим и средњим педузећима и изградња инфраструктуре, за шта се Србија, како најављују у Канцеларији за европске интеграције, већ припрема, пошто то изискује припрему стратешких докумената и пројектне документације.

Међународни монетарни фонд (ММФ) има део своје кривице за рат у бившој Југославији, наводи се у интерном тајном меморандуму америчког института за стратешке анализе „Стратфор” из 2009. године, објављеном на сајту Викиликса.
У меморандуму, у којем се налазе упутства аналитичарима на терену, на који начин да прикупљају информације са подручја бивше Југославије, наведено је да су економске мере штедње ММФ-а наметнуте бившој Југославији у предратном периоду изазвале социјалне немире који су делом криве за рат.
Из тог разлога „Стратфор” даје инструкције својим аналитичарима да посебно обрате пажњу на социјална питања у региону.
„Због глобалне рецесије било који економски показатељи из региона су веома важни. Пазите на било какве нереде услед кризе у којим учествују радници, синдикати. Немојте заборавити да су мере штедње ММФ-а наметнуте Југославији делимично криве за почетак рата. Морамо водити рачуна о било каквом економски мотивисаном социјалном незадовољству”, наводи се у меморандуму, који су пренели готово сви медији у региону.
Такође, истакнуто је да се пази на све економске изјаве које долазе из Србије, БиХ и Хрватске.
За „Стратфорове аналитичаре су од кључне важности сигнали да западна Европа даје средства за помоћ и развој региону, као и посете ММФ-а у земљама региона.
„Пазите на проблеме у банкарском сектору, било какво помињање страних банака у региону да раде нешто неуобичајено, попут затварања пословања или спречавање инвестиција”, наводи се у меморандуму.
Аналитичарима се скреће пажња да је БиХ кључ региона, те да воде рачуна о међуетничким односима у тој земљи. Истичу да треба водити рачуна о односима у Федерацији БиХ и радикализацији Републике Српске.

Сво време се радило само о томе колико ће Београд конкретних уступака косовској независности бити принуђен да пружи, не бисмо ли за узврат добили „звање без имања”
Све ово што ових дана гледамо у бриселској репризи неуспеле децембарске премијере само је финале и логичан завршетак процеса који је отпочео повлачењем резолуције о Косову у Генералној скупштину УН 9. септембра 2010. и последичном одлуком (погрешна процена–глупост–предаја–издаја?!) да се у „техничке” преговоре са Приштином уђе са Бриселом као „посредником” и Вашингтоном као „супервизором”.
Нема то везе са Борком Стефановићем лично, нити (не)вештином српског преговарачког тима. То је била борба у којој је једна страна унапред пројектована да изгуби и у којој највише што је тој губитничкој страни, евентуално, и само донекле могло бити допуштено јесте то да игру мало одуговлачи и крај, односно полувреме, дочека са што мање голова у мрежи.
Хоћу рећи да је ова бриселска „утакмица” била од почетка организована и „неизвесна” колико и амерички вестерни, односно кечерске ТВ борбе, дакле, тако да се унапред тачно зна ко у њој губи, а ко добија. С тим што је, како је време одмицало, српској страни све више замерано, односно противник, „судија” и „делегат” су постајали све нервознији чак и због „опструкције игре”, то јест, што нисмо били увек довољно кооперативни у пуњењу сопствене мреже. Није ту никад било неизвесности, шансе за победу или било какав успех. Сво време се радило само о томе колико ће Београд конкретних уступака и концесија косовској независности бити принуђен да пружи, не бисмо ли за узврат добили „звање без имања” у виду званичног статуса кандидата за ЕУ – при чему та ЕУ у овом тренутку није сасвим сигурна ни да ли ће за неколико година уопште постојати, а поготово да ли ће и када имати воље да се шири и прима нове чланове.

Када сте последњи пут слагали неког и због чега? Само нам немојте рећи да ви "никада не лажете". Самом том констатацијом сте нас управо слагали...
Неистина и лаж нису исто – лаж је врста неистине. Када вам неко саопшти погрешну информацију, па је, уверени да је тачна и истинита, преносите даље, тада не лажете већ несвесно говорите неистину.
Када особа лаже, она, иако зна шта је истинито и тачно, намерно прича неку исконструисану причу како би обманула другога. У лагању увек постоји свесна намера да се други превари, обмане. Рећи некоме да не говори истину није увредљиво, али оптужити га за лагање – јесте.
Иако и у прећуткивању такође постоји намера да се други обмане, оно није исто што и лагање. Лагање је обмањивање чињењем, а прећуткивање важне информације је обмањивање нечињењем. Родитељи треба да знају да када детету забране да их лаже, да ту забрану дете обично неће разумети и као забрану да им прећути.
Зашто лажу деца, а зашто одрасли?
Људи лажу зато што верују да ће тако боље проћи, било тако што ће избећи неку негативну последицу било што ће остварити неки жељени циљ. А да би у томе успели, други мора да им поверује – морају да лажу уверљиво. И зато лагање није само изговарање измишљене приче, већ и глума којом особа прати ту причу.
Да бисмо разумели зашто неко лаже, нарочито онда када то чини из навике, важно је открити коју добит лагање треба да донесе. Некада је то конкретна добит (новац, роба, секс...), а често је то само симболична добит. Мала деца почињу да лажу да би избегла казну за нешто што су урадила а што знају да нису смела. Некада деца лажу зато да би показала да су паметнија од онога кога су слагала. Све у складу са дечјом логиком коју не прерасту ни многи одрасли: паметан је онај који "зезне", а глуп је онај који је "зезнут". У нашем народу има много народних прича и вицева у којима се на овај начин "доказује" памет.”.

Сада, после Брисела, и наша власт и наша опозиција стоје на обали реке и као да гледају којим ће током историја
Подигнимо чаше, у Бриселу је постигнут велики успех. Коначно ћемо добити статус кандидата за улазак у ЕУ. Пошто су Србија и Косово опет заједно. У фусноти. Заправо, цела се битка око светле будућности уже Србије и њене јужне покрајине водила око те фусноте. Хоће ли у фусноти, на коју указује звездица крај натписа Косово на плочици приликом регионалног представљања, осим Резолуције УН 1244, на којој смо ми инсистирали, бити наведена и декларација Приштине о независности Косова, поред мишљења Међународног суда правде у Хагу који ту декларацију није оспорио? Како смо ми пристали да и то мишљење Међународног суда правде у Хагу, које иначе не иде нама у прилог, буде у фусноти, неко паметан ваљда је у ситним ноћним сатима објаснио госпођи Тахири да не тражи „леба преко погаче”. Јер оно што је Приштина тражила већ је наведено у мишљењу Међународног суда правде у Хагу. И то је саставни део фусноте. Која ће, заједно са ауторима, сигурно ући у историју.
Ипак, нешто ми ту још није сасвим јасно. Наиме, како кажу, на плочици са ознаком Косово биће звездица која упућује на фусноту. Моја је стратегијска дилема хоће ли испод или изнад те звездице бити и садржај фусноте, односно натпис „Резолуција 1244” и натпис „Мишљење Међународног суда правде у Хагу”, или ће звездица упућивати на посебан приручник у којем је цела фуснота с оба документа. Ако је реч о приручнику са фуснотом, то ће поскупети сваки регионални скуп на којем се појављује Косово са звездицом, пошто ће домаћин скупа морати да одштампа посебне приручнике за све учеснике појединачно. Да би присутни знали чему та звездица, је ли то Косово већ ушло у ЕУ, или је реч о реклами хотела са једном звездицом.

Приказивање редитељског првенца холивудске глумице Анџелине Џоли после много буке и осуде, а пре него да је већина грађана Србије видела филм, прошло је у четвртак без инцидената, али скоро и без публике. За прву пројекцију филма „У земљи крви и меда” у Београду продато је 12 карата. У готово празној сали биоскопа „Синеплекс” појавило се више новинара и фоторепортера него гледалаца.
За разлику од сарајевске премијере на којој је редитељка и сценаристкиња филма добила френетичан аплауз, у Београду је изостао црвени тепих а прва пројекција одржана је у „стидљивом” термину у три по подне.
– Биће више људи у другом термину у 23 и 20 – шалили су се разводници са малобројним гледаоцима.
– Дошао сам само да видим како глуме наши глумци. Само ме то интересује – казао је Павле Звицер, један од првих који је у Београду погледао филм који је изазвао негодовање јавности, медија и филмаџија у Србији, јер је, већина се слаже, једностран.
Мучне сцене ређају се једна за другом. Српске снаге су разуларена банда која ужива док убија сасвим беспомоћне и незаштићене цивиле укључујући и бебе. У логору држе муслиманке, силују их, туку и иживљавају се над њима на невероватне начине.
У сали мук. И осмех, двапут: када српски генерал Небојша (Раде Шербеџија) објашњава сину, полицајцу Данијелу (Горан Костић) како су Срби срушили Аустроугарску монархију и победили Хитлера, и када је за једног убијеног бошњачког цивила неко у сали рекао: Бред Пит.

У само месец дана догодиле су се политичке манифестације које показују да је говор мржње и даље главна партијска опција у некадашњим братским републикама. Када је Борис Тадић заказао сусрет са Србима из региона у Београду, Црногорци су скочили и јавно рекли да је то опасан самит великосрпске олигархије.
Када је Милорад Додик у Бања Луци одржао прославу 20 година постојања РС и угостио Бориса Тадића и патријарха српског Иринеја, муслимански медији су то окарактерисали као "српску припрему за рат".
Када је Борис Тадић за Божић био у Великим Дечанима и посетио свој народ, Хашим Тачи му је запретио да више неће долазити, јер је држао политичке говоре на "његовом Косову". Напокон, када је требало да Зоран Јанковић, Србин из Смедерева постане премијер Словеније, политичари из сенке у дежели су смували да не постане председник Владе.
У међувремену, војвода Војислав Шешељ се у Хашком трибуналу нашао у клиничкој смрти и на операционом столу. У Бања Луци је ухваћен човек са гомилом оружја и екплозива које је скривао у хали где су седели српски великаши. Обојица су оглашени опасним лицима.
Ова количина информација са антисрпским порукама, сасвим очигледно показује зашто званични Београд понекад постаје параноичан. И пати од политичке депресије и потребе да се стално брани од напада и оптужби за политичко насиље и претње, можда оружаним насиљем. О чему се ради?
Антрисрпска политика и мржња према Србији су већ две и по деценије главна политичка опција унутрашње владавине националиста у Црној Гори, БиХ, Словенији и на Космету. У међувремену Србија је изгубила рат, кажњена због тога, а нови лидер Борис Тадић се свим силама бори против српских националиста како би их смирио и уверио свет да је Србија постала мирољубива држава. То наравно властодршцима у Подгорици, Сарајеву, Љубљани и Приштини ништа не значи, јер њихова унутрашња политика је заснована на ширењу страха код свог народа од великих и малих Срба.

Кафу нећу, на суд и полиграф хоћу!
Не­мам те­ло­хра­ни­те­ље и ауто­мо­би­ле. Имам три си­на и кћер­ку ле­по­ти­цу, имам петоро унучади и то је мо­је бо­гат­ство ко­је је вред­ни­је од свих ва­ших руд­ни­ка, мле­ка­ра, ва­ља­о­ни­ца ба­кра...
Легендарни голман Милутин Шошкић је отвореним писмом одговорио Мирославу Богићевићу, бизнисмену који у последње време слови као кандидат за председника Партизана.
Писмо преносимо у целини:
Го­спо­ди­не Бо­ги­ће­ви­ћу,
Тач­но је да сам ре­као да ми је жао што сте због по­вре­де пре­ки­ну­ли фуд­бал­ску ка­ри­је­ру, јер би мо­жда да сте оста­ли здра­ви по­ста­ли Пар­ти­за­нов Ме­си. Шта ту го­спо­ди­не Бо­ги­ће­ви­ћу има ло­ше? Ако сте ус­пе­ли да по­ста­не­те та­ко бо­гат и угле­дан чо­век за са­мо де­сет го­ди­на, за­што свој фуд­бал­ски та­ле­нат не би ра­дом до­гра­ди­ли до ве­ли­ког игра­ча?
Ја се ни­сам ша­лио, ја сам то озбиљ­но ми­слио. Ја го­спо­ди­не Бо­ги­ће­ви­ћу, ни­сам имао та­лен­та. Ја сам свој скром­ни успех у фуд­ба­лу из­гра­дио ра­дом и веч­ном бор­бом са по­вре­да­ма и ле­кар­ским цр­ним ди­јаг­но­за­ма. Че­ти­ри пу­та су ме про­гла­ша­ва­ли мр­твим за фуд­бал, че­ти­ри пу­та сам по­бе­ђи­вао и на­ста­вљао да играм. По­ште­но и ода­но и клу­бу и ре­пре­зен­та­ци­ји. На мо­ју жа­лост и на мој по­нос, ја од фуд­ба­ла ни­сам ни­шта до­био сем ре­у­ме у ра­ме­ни­ма од тап­ша­ња и бо­ло­ва у ку­ко­ви­ма од па­да­ња.
Ја го­спо­ди­не Бо­ги­ће­ви­ћу, жи­вим од пен­зи­је. По­ште­но, па иако че­сто по­бо­ље­вам, ја спа­вам мир­но као јаг­ње. Не­мам те­ло­хра­ни­те­ља, не­мам ауто­мо­би­ла, не­мам ни лук­су­за. Имам сво­ју по­ро­ди­цу, три си­на и кћер­ку ле­по­ти­цу, имам че­ти­ри уну­ка, јед­ну уну­ку и то је мо­је бо­гат­ство ко­је је вред­ни­је од свих ва­ших руд­ни­ка, мле­ка­ра, ва­ља­о­ни­ца ба­кра и ко зна че­га још. Бра­во за то.

На крају ће бити да су муслимани напали Србију и да није било Сребренице!
"Пун ми је куфер тих будала, заједно са Ведраном Рудан. То што је она написала на свом блогу је тако гадно", изјавила је српска глумица Мирјана Карановић у интервјуу за "Дневни аваз" поводом блога хрватске списатељице о филму Анђелине Џоли.
Српска глумица Мирјана Карановић изјавила је у интервјуу за сарајевски лист "Дневни аваз" да је је љута и уморна због свега што се дешава са филмом Анђелине Џоли "У земљи крви и меда".
"Ово што се дешава нема никакве везе с филмом. То је дизање прашине, то је затирање чињеница, то је негирање онога што се вама догодило!", рекла је с огорчењем Карановићка за босански дневни лист. На питање како гледа на буру реакција које је у Републици Српској и Србији својим филмом изазвала Анђелина Џоли, Мирјана Карановић је одговорила да "госпођи Џоли замера то што се она превише замара причом о томе зашто је снимила тај филм".
"Она не треба никоме да се извињава, нити ико има права да је уопште пита зашто је она снимила тај филм и зашто није снимила нешто друго! Значи, то су говнарије најобичније. Разни људи имају разне мотиве зашто то говоре. Знате, није лако бити популаран. Када видите да публика нешто тражи, онда узмете за себе оно што вам треба. Све ће то проћи, ти филмови, све то, али… Како ћемо и шта ћемо с историјом?!", запитала се српска глумица.
Мирјана Карановић је за "Дневни аваз" оценила да је у питању акција која за циљ има да "за неколико година све буде другачије". "Све ће бити другачије. Биће како су босански муслимани напали Србију, а Сребреница се никада није догодила. Биће да су све те силоване жене уствари лажљивице. И рећи ће да је то истина!?"