Уклањао је из хола Народне библиотеке све што има везе са Светим Савом, тим заосталим антиевропејцем, који је одбио да се поклони римском папи. Годинама је „реконструисао“ Народну библиотеку, при чему је максимално био ограничен број заинтересованих који су могли да приступе њеним фондовима и да у њој раде.
Својим књижевним делима, у којима је, футуристички, Србе представљао како остварују нацистичку утопију ((један Бог-један Вођа – један Народ), стао је раме уз раме са таквим луменима какви су Марко Видојковић и Владимир Арсенијевић (& остали из Форума писаца).
Redovno je pisao latinicom, dokazujući da latično U na početku njegovog prezimena ima duboke mеtafizičke i geopolitičke osnove; čak je tražio da njegov tekst u odvratno ćiriličnim dnevnim novinama latinicom štampaju.
И, наравно, изјавио је оно јесте понос Друге Србије: „Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића и убио Ђинђића. Није лако ТО волети, није лако ТОМЕ припадати и са тим се поистовећивати, није лако бити српски патриота.
"ПРЕЗРЕЊЕ НАРОДА ЈЕ НАЈВИША ФОРМА РОДОЉУБЉА“ (све је ово Uгричић изјавио у „Пешчанику“, као директор Народне библиотеке Србије).
Знао је о његовим сабраним (не)делима свако ко је хтео да зна. Недељник „Печат“ је о сретенизму редовно писао. Радници Народне библиотеке су о томе све знали. Ево изјаве једног од књигочувара, потчињених, до скора, овом врлом „другосрбијанцу“:
„У Народној библиотеци је прави циркус откако је он на челу. Угричић ради једносмерно и уопште не води рачуна о квалитету.
Довољно је само рећи да у Трезор Народне библиотеке, где се чувају најдрагоценији рукописи наше и светске баштине, управник уводи кога хоће, иако би контрола посетилаца морала да буде на високом нивоу. Пребацивали смо му да много тога није како треба, али, на жалост, ниједном није уважио наше апеле“ (Прес, 20. јануара 2012. )                                      
И? Шта сад? Све смо то, као народ и држава, трпели, док не дође до насртаја на лик и дело новог Броза, Бориса. Кад је Uгричић подржао чувеног усташоида, монтенегринско-црвенохрватског србофоба Андреја Николаидиса (нешто млађу верзију Теофила Панчића), који је изјавио да би „активирање експлозива у бањалучкој дворани „Борик“, док је у њој недавно седео комплетан државни врх Србије и Републике Српске, био цивилизацијски искорак“, донеше одлуку да га смене.
Док је растурао Народну библиотеку и позивао на презир србског народа као на највишу форму родољубља, ништа. Био је добар, и заштићен као панда.
А сад, само зато што је подржао несташно-усташног Николаидиса, који се окомио на Тадића, Влада Србије поступи овако сурово према најдрчнијем другосрбијанцу на одговорном месту... (Многи од ових из садашње власти би, да је председник Милошевић, поздравили сваки позив на атентат, зар не? То је, у време кад је Иван Чоловић величао духовитост демонстрација 1996/1997, било питање доброг укуса, зар не?)
И што је сад наш Сретен, имењак оног из Сремчеве „Лимунације на селу“, крив? Крем Друге Србије, окупљен у Форуму писаца, сви они најпожељнији, најнаграђиванији, нај-нај-нај Другосрби подржали су Николаидиса (Ненад Прокић, Филип Давид, Борка Павићевић, Ласло Вегел, Владимир Арсенијевић, грађанистичко „потпалубље„маскирано у Олимп):
„Намерно изврћући текст и селективно га цитирајући, медији угрожавају и доводе у опасност личност овог црногорског писца и новинара. То је основно људско и демократско право које се Николаидису овим оваквим понашањем медија укида, чиме се он унапред проглашава кривим“.
Подржао је Николаидиса и Милета Продановић, онај што је, поводом девестогодишњице почетка Првог српског устанка, правио лого прославе, који је, уместо на грб Србије са четири оцила, личио на четири макароне, хаотично распоређене по тањиру (Милета, такође агресивни другосрбијанац, иако потомак угледне четничке лозе Продановића из Прањана, члан је Националног просветног савета).
Uгричић је, у „Пресу“ (19. јануар 2012), био јасан, бранећи свог монтенегринског колегу по перу и србофобији: „Он реторички истиче поенту која је антихегемонистичка и критичка на рачун људске природе уопште, а не на рачун Срба и српског руководства. Николаидис, наиме, са горчином указује како варварство у виду рата, геноцида, злочина, пљачки, идеолошког испирања мозга, хипокризије и медијских манипулација конституише цивилизације, нације, културе.
Према његовом мишљењу, у историји људског рода нема правде, а најмање поетске правде, до које му је очигледно стало.
У завршном делу текста има повода за дилему, али то је од секундарног значаја и зато сам потписао апел у одбрану Николаидисовог интелектуалног, људског и демократског права и делим бригу због угрожавања његове личне безбедности и интегритета“.
(Дакле, наш Сретен је бранио ПОЕТСКУ ПРАВДУ, а ви њега смењујете! Срам вас било! Не волите поезију!)
Е, сад, после Сретена, ко ће доћи на чело Народне библиотеке?
Ја имам више различитих кандидата, па их предлажем.
Рецимо, Петар Луковић, који је, у „Пешчанику“, 30. јуна 2006, рекао, гласно и јасно: „Мислим, тај народ је необразован, примитиван, луд, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ“.
Или Теофил Панчић, који је патриоте назвао „разларманом кастом потконтиненталних Двопапкара, радосних да смрде“ (у књизи „Кроз клисурине“). Или Ненад Прокић: „Онај Басара каже да неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизције. Па сад нека то чита ко како хоће. Ми смо у ЛДП поставили дијагнозу болести и саопштавамо је и пацијенту, а то је цело српско друштво“.
Тај Прокић је јасно рекао (и себе препоручио за директора Народне библиотеке): „Србија ће постати модерна држава са Србима или без њих! „Или, рецимо, Никола Самарџић, син историчара Радована Самарџића, својевремено колумниста крагујевачких „Погледа“: „Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију“.  
Наравно, нисам заборавио ни Биљану Србљановић. Ипак би она била најбоље решење за директорку Народне библиотеке. Наиме, тек протекле, 2011. године, дотична је изјавила да, уз сав њен пацифизам и поштовање жртава, нема никакаве нарочите везе што нас је 1999. бомбардовао НАТО. Боље је да нас је бомбардовао НАТО него Радован Караџић, устврдила је ова ауторка комада, књижевно дубоких као партизанске приредбе у Источној Босни 1942. године. 
А сад, шалу на страну. Главни проблем Србије није ни у Николаидису, ни у Сретену, бившем библиотекару и вечитом шампиону Друге Србије. Главни проблем Србије је у човеку који у себи носи и Николаидиса и Угричића, преливене еурокремом слатскасто-толерантно-отужне ЕU (нарочито U)приче, а зове се Борис Тадић.
То је онај што је 2008. претио национално оријентисаним странкама да ће их спречити да направе нову Владу. То је онај што је помоћнику америчког државног секретара Данијелу Фриду својевремено рекао:„Независност Косова не мора нужно да значи „губитак“ ако се подесно одреди у умовима бирача“.То је онај што је Визнеру рекао да „неће дозволити да Косово омете напоре Србије ка ЕУ/ НАТО интеграцијама“. То је онај што је марта 2оо7. већ поменутом Фриду рекао да је „међународна заједница требало да Косово учини независним 1999, кад је Милошевић био на власти“, нагалашавајући да је „учлањење у НАТО његов важан приоритет“.
То је онај, чији је саветник, Стефановић, крајем 2007, молио САД, као „светионик слободе“, „да одложе признање Косова до окончања другог круга председничких избора. Одлагање косовске декларације независности помогло би Тадићу да избегне пораз“.
То је онај што га је подржавао муфтија Зукорлић, и који је подржавао Зукорлића.
То је онај чији је сарадник Јеремић, по тврдњи америчких дипломата, „посегао за фразама из Милошевићеве ере о мучеништву Срба, наглашавајући да странци понижавају нацију-а све време стражњим каналима амбасади шаље сигнале о својим атлантистичким уверењима“. (О свему овоме у књизи Николе Врзића,„ВИКИЛИКС: тајне београдских депеша“, Печат, Београд,2011. )
То је онај што је, средином прошле године, дао интервју Светиславу Басари, у коме наглашава да је потребна ПРЕОБРАЗБА заостале Србије (изврсне анализе овог интервјуа дали су Коста Чавошки у својој књизи „Расрбљивање“ и Мило Ломпар у „Духу самопорицања“, обе објављене 2011. у новосадском „Орфеусу“ ).
У том интервјуу, Тадић је тврдио да је да су у нас „све институције, од Тениског савеза до Акадамије наука, парапаолитичке, паравојне“. У том интервјуу, Тадић је тврдио да је „немогуће помирити европски разлог, национални разлог и тезу да овде треба да буде примењена политика и Косово и Европска унија“. И још:„Нама ЕУ служи као културолошка преобразба. Не само због више дисциплине, већ и да не робујемо митовима, да будемо рационалнији“.
То је онај што Косово у истом интервјуу износи на пазар, тврдећи да „реформа приступа Косову и Метохији, један неконвенционалан приступ, ивентиван, флексибилан, прагматичан, рационалан, креативан на крају, нас води према шанси да ЈЕДНОМ ПРОИЗВЕДЕМО НЕШТО КВАЛИТЕТНО У СРБИЈИ И ПРОДАМО НА НЕКОМ ТРЖИШТУ“.
Тадић је, у ствари, прави Uгричић, који, са својим прагматичним другарима, Цветковић&Дачић&Ђилас&Шапер&Крстић&Туцко&Јеремић, и остали, чије је име легион, разара Србију трајно...
И зато уклањање Сретена Библиотекара&Другосрбијанског Лумена није главни циљ борбе за Србију: треба уклонити Тадића&компанију, која непрестано пева„да продамо, само да играмо“, и крчми нашу земљу као да је њихов дисконт.              
Али, како уклонити Тадића?
Просто, јасно, једноставно: на изборима. То је наш први, и главни задатак: избори после којих ће тадићевци отићи тамо где им је и место – у своје интелектуално и морално подземље, одакле су проврели после 5. октобра 2ооо. И не секирајте се због николаидисовско-сретенистичких заврзлама: нека Николаидис и Сретен причају своје што Е, што U приче, подржавају један другог, и трпе смене један због другога: то је њихова, србофобична забава, то је њихов, сретенистички вртић.
И не радујте се, ипа, ни смени Сретена: Тадић и његови довешће неког новог, још горег, Сретена.
Сретени су то, и сретенизују Србију, желећи да од свих нас начине сретене! Морамо сменити тадићевце ако хоћемо да не будемо ни идиоти (у старој Грчкој, идиот је био човек који се не занима за послове заједнице), ни сретени. Ако будете одлучивали својом главом, и ако будете гласали својим, а не туђим, мишљењем, Тадић и жутокраки ће отићи у мрак, одакле су и дошли.
Нека се не боје: ни длака им с главе фалити неће, а у слободној Србији, и у њеним слободним медијима (не медијима какви су ови које данас држе шапери&ђиласи) ће моћи да кажу шта мисле, под једним условом: да имају саговорника, спремног да одговори на њихове, што би бивша браћа Хрвати рекли, „бедастоће“.
У слободној Србији, Србији разговора и договора, Србији која брине о свима који у њој живе, Србији самопоштовања и достојанства, они ће бити само успомена на ружне снове с почетка 21. века.  
Ж. Огњановић, Двери