Одлука Снежане Самарџић Марковић да напусти дужност министарке омладине и спорта зарад синекуре у Савету Европе, угледној, али не нарочито битној институцији, иначе невезаној за ЕУ, разголитила је не само њену лицемерност, него и оно што је постало увредљиво очигледно – и њена странка, Уједињени региони Србије, и све друге, боре се за власт себе ради, а не да би допринели развоју државе и друштва.   
Донедавно, било им је добро на позицијама које су заузимали, али сада, очигледно свесни колико је лоша ситуација, беже главом без обзира, не чекајући ни из пристојности да им то мало преосталог мандата истекне.
На страну шта то говори о уверењу министарке како ће њена странка проћи на изборима – проблем је што се тај синдром алавог властохлепља види на све стране. Тако Драгољуб Мићуновић, као најпоштованији члан Демократске странке, познати заступник принципијелне сменљивости власти, тражи да његова странка влада до пријема у Европску унију, што ће рећи несагледиво дуго, а како иде и нама и њима, могуће и заувек. Демократе и напредњаци, први са лошим резултатима, други немоћни да било шта постигну, што им у овом тренутку иде у прилог, заратили саопштењима, формом политичке борбе која није имала смисла ни почетком вишестраначја. У све то, као неко искривљено огледало, уклапа се Коштуница, који ни мање ни више него објављује књигу сопствених интервјуа „о свим најважнијим питањима“, што ће рећи да на њу гледа као на неку библију, а на себе, онда, као на Христа спаситеља лично, или макар пророка. Па још и онај министар Срећковић, који се држи за фотељу добијену од СПО по цену да Влада остане без већине, али у нади да ће остати у којој било фотељи, са промењеном партијском пресвлаком.