Прилози

Ова недеља прави је рингишпил предизборних изјава и акција политичких странака. Комични, траги-комични, неприкладни, за интелигенцију грађана понекад увредљиви "бисери" посипали су се на све стране, а како је кампања тек кренула питамо се шта је следеће што нас чека. У наредном периоду на порталу Вести-онлине сваког петка моћићете да пратите рекапитулацију најинтересантнијих (тужнијих, смешнијих, бизарнијих) момената кампање, а у креирању топ листе учествоваће читаоци гласањем у анкети.
Приликом састављања ове листе водили смо се вестима које су оставиле највећи утисак на вас читаоце. Оне су биле најчитаније, али и најкоментарисаније.
"Свети Тома" убива "аждаху Бориса" - На званичној Фејсбук страници Српске напредне странке на кратко се појавила фотографија на којој је Томислав Николић представљен као светац који убија аждају (Борис Тадић). Додуше, уместо копља користио је оловку, али добро зашиљену.
Млађан Динкић поново дели акције - Једно од најгорих предизборних обећања било је оно да ће грађани од бесплатних акција добити по 1.000 евра. Људи су се надали, планирали и разочарали. Млађа каже "народе извини", није очекивао економску кризу, па онда НИС је продат испод цене, али... Остали су Телеком и ЕПС, а лидер УРС-а обећава да ће се трудити да вредност тих акција подигне, и грађанима да утешних 500 евра.

Група Срба из Бостона не жели да им се понови лоше искуство из 2008. када је из Србије дошло 18 посматрача да надгледа гласање 80 „расејаних” за шта је потрошено 50.000 долара из буџета
Када је отприлике у ово време пре четири године група Срба која живи и ради у Бостону, престоници и универзитетском центру државе Масачусетс – студенти, докторанди и бизнисмени – покренула иницијативу да самоорганизује гласачко место за тадашње парламентарне изборе, није рачунала на непријатно изненађење.
„Ми смо невелика заједница, има нас око хиљаду, али смо веома активни: слали смо хуманитарну помоћ кад је било потребно, медицинске инструменте…”, казала је у телефонском разговору Мира Бишоп, архитекта. Она је са супругом сувласница најстарије америчке галерије за рестаурацију слика.
Да би добили сагласност за бирачко место, учинили су све што је од њих тражено: проучили су изборни закон, послали биографије иницијатора и предложених пет чланова изборне комисије, спровели кампању да обезбеде пристојну излазност, па чак за гласачко место обезбедили и цвеће.
Уочи изборног дана кратку обуку им је, кажу, „са доста ажурности и професионализма” одржао тадашњи конзул у Њујорку Игор Милошевић, док им је курир из Министарства иностраних послова донео изборни материјал.
Али кад су 11. маја отворили бирачко место, уследило је изненађење: на врата им је покуцала група од 18 мушкараца и жена дан раније приспелих из Србије. „Добро јутро”, рекли су, „ми смо партијски посматрачи”.
„Нисмо ни знали да тако нешто постоји”, присећа се тога Мира Бишоп.

Знамо колико има шљива у Србији, али не и колико је транзиционих супербогаташа
Никола Бујић из Суботице има 19 година, живи у трошној кућици са болесним оцем од 4.700 динара месечно колико износи очева инвалидска пензија. Никола има индекс Технолошког факултета у Новом Саду и Грађевинског у Суботици. Од факултета у Новом Саду је одустао, нема пара за дом. У Суботици сваки дан пешачи шест километара од насеља Мали Радановац до факултета и назад, јер нема 1.300 динара за месечну аутобуску карту. Паре за полагање пријемних испита у Новом Саду и Суботици, око 6.000 динара, Николи су прикупиле комшије. Никола је борац нашег доба, иако читајући о њему скоро да сам помислио да Никола, заправо, живи на дну Филипинске бразде на Пацифику. Као што свет на тој дубини није свестан света на површини. А и једни и други живе у истом времену и глобално деле исти свет.
Онда упалим ТВ и видим да се нацији ових дана обратио господин Есад Џуџевић изјавом да је „одмрзнуо” свој статус у парламенту Србије, што је нација одушевљено прихватила, а верујем да је лакнуло и младом Николи Бујићу из Суботице. Јер он се греје на трошни „смедеревац”. „Одмрзавање” господина Џуџевића топло је у парламенту Србије поздравила госпођа Нада Колунџија, никада два пута исто одевена и увек одевена по последњој моди, сада ће нам свима бити боље. „Гучи”, „барбери” и „булгари” у скупштинским клупама. Истина, ови из СПО, све у листер оделима, љути су што их ови из СПС-а стално као нешто омаловажавају, али неће због тога, ипак, да руше Владу Србије. Па и како ће, срушиће онда сами себе. Лоја џирга у Авганистану озбиљна је институција, кад погледаш све те брадоње у њој, дође ти да се смрзнеш. Тамо нема „одмрзавања”, ко се смрзнуо, тај се и о’ладио. Климатски закони, Хималаји су близу.

„Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-а имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?
И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.
Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Основни закључак писца књиге "Босански рат" Добрице Ћосића јесте да је Република Српска, која је међународно верификована Дејтонским споразумом, највећа победа у 20. веку гледано из свесрпске перспективе, рекао је синоћ професор Душко Певуља.
"Књига 'Босански рат' састављена је из дневничких бележака Добрице Ћосића и његових записа који су настајали током рата у БиХ између 1992. и 1995. године", изјавио је Певуља после представљања Ћосићеве књиге "Босански рат" у Бањалуци. Он је нагласио да Ћосићева књига говори о драматици догађаја у рату у БиХ и неприликама којима су били изложени Срби из БиХ у Савезној Републици Југославији, о незавидним преговарачким способностима где су решења смишљена унапред, а да нису договарана.
Оријенталиста Дарко Танасковић рекао је да књига "Босански рат" има вишеструки значај, пре свега због чињенице да је Добрица Ћосић бивши председник Савезне Републике Југославије.
"Добрица Ћосић био је по нужди политичар у то тешко време из којег оставља сведочанство поткрепљено не само његовим личним ауторитетом и личним искуством, већ и документима и чињеницама које су само њему биле доступне и које овде први пут износи у јавности", навео је Танасковић. Он је истакао да ће ова књига свакако помоћи да се сагледа целина истине о рату у БиХ која је још прилично далеко, а да "Босански рат" представља допринос да се за будућност ова историја не напише искључиво на Хашком суду.
Са  друге стране, како је навео Танасковић, књига је изузетно значајна за оне припаднике српског народа који су стицајем различитих околности усвојили ту једну слику о рату у БиХ и прихватајући такво виђење историје наставили да се понашају на начин који додатно отежава не само спознају истине о рату у БиХ, већ и било каквог конституисања српског модерног и савременог идентитета за 21 век.

Поводом текста ,,ХХО: Подаци о Јасеновцу су језик мржње”, ,,Политика”, 14. марта

У тексту под насловом ,,ХХО: Подаци о Јасеновцу су језик мржње” (,,Политика, 14. марта), на три места се помиње Међународна комисија за истину о јасеновачком систему логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата, а на четири места сам поменут ја, као председник Међународне комисије.

Господин Звонимир Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) пише да су налази Међународне комисије за истину о Јасеновцу ,,плод болесне злонамерне мржње” и оптужује Републику Србију и Републику Српску да припремају терен за нове регионалне сукобе и да стварају ,,осветнички оквир”.

Моја је дужност да укажем Хелсиншком одбору Хрватске и господину Чичку да је Међународна комисија за истину о Јасеновцу међународно тело, састављено од независних стручњака из више земаља, међу којима нема оних са територије земаља из бивше Југославије. Ово независно и стручно тело на основу чињеница je утврдило да је хрватска држава у периоду од 1941–1945. године извршила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Само у јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, убијено је више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу њима је било 110.000 деце до 14 година. Хрватска је била и остала једина држава на свету која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској жртве претходно стравично мучене, па тек онда убијане.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да су две трећине римокатоличких свештеника лично убијали, силовали, пљачкали и мучили оне који нису били римокатоличке вере и подстрекивали су Хрвате да чине злочине. ,,Магнум кримен” је ужасно сведочанство. Римокатоличке папе прогласиле су ,,блаженима” ратне злочинце, попут загребачког надбискупа Алојзија Степинца, затим идеолога усташтва и крижарства Ханса Ивана Мерца, организатора ,,пацовских канала” Ватикана за организовање бекства хрватских злочинаца у САД и земље Латинске Америке.

Косово. Европска унија. Корупција, корупција, корупција, држ’те, корупција. Приватизација. Незапослени. Криза. Фијат. Смедерево. Србија.

Лажу, лопови, лажу, лажу, лажу, лопови, лопови, лопови. Тајкуни. Банке. ММФ. Кредити, дугови, задужења. Шарић, Фијат, кандидатура. Економија, човек, живот, свакодневни живот, услови за рад, успех, катастрофа, држава, још мало издржите, сад ће нови, неће нови, сад ћемо ми остати и доћи. Власт. Партија. Странка. Коалиција. 
Слоба, Зоран, Младић. Конузин, Ворлик, Дежер, Мас. Стубови. Пекинг, Брисел, Вашингтон, Москва, Нато, Москва, Москва.
Комбинације – Борис и Тома и Ивица и Чеда са Вуком, и Млађа, премијери, Ђилас и Вучић, а Шутановац, а Дуле Петровић, а Кори, а ко све не, а шта ће муфтија, а Чанак, а које су чије мањине, Фијат, а Шешељ, ако изађе, ако остане, ако умре... Коштуница – нема везе, не дају му. 
Мост, види мост, пошто мост, председнички, само парламентарни, скупи избори, медији, штале, чоколада, вицеви, омладина, колце, поклон председништво, ти си крив, нисам крив, нас, њих, спас, пропаст, одговорност, заслуга, будућност, увек будућност, обећања, обећања, Фијат, обећања, држава, верујте, верујте, мајке ми. Авај, куку, леле. Верујте, искрено, само још сад.
Па опет. Косово, Косово, Косово, држ’те, Косово, Ибар, север, паралелне институције, Фијат, Борко, Јариње, хероин. Обрачун, одлучност, знање, компетентност, а ко други, а види њих, мајке ми, слогани, митинг, дуел, истраживања, поштено и фер, држ’те кандидатуру, има везе, нема везе. Кандидатура, историја, прикључење, интеграције, реформе, Европа. И, помало, несврстани.
Па истина, па промена, па поверење, па људи, људи чине Србију, Србија.
А, у ствари, без везе. Избори. 
Небојша Спаић, НИН

Иако ће се економски пад наставити, он ће због европског падобрана бити битно успорен. Изостаће инвестициони бум какав су имали Хрвати, Бугари и Румуни после кандидатуре 

Вишегодишње чекање на статус кандидата, уз пуно условљавања, успона и падова за Србију, притисака да завршимо сарадњу са Хашким трибуналом, а затим и оних да напредујемо у разрешењу косовског чвора, коначно је резултирало првим опипљивим резултатом - Србија је 1. марта добила статус кандидата за чланство у ЕУ. Разлога за претерану еуфорију ипак нема, јер то је само први, важан, али недовољан корак да би грађани осетили бољитак у стандарду или свакодневном животу.
Тајминг српске кандидатуре никако није најсрећнији ни за фамилију европских народа, а камоли за оне који то тек претендују да постану. Усред економског невремена и вртлога, који “усисава” једну по једну европску земљу, Србија неће моћи да очекује инвестициони бум какав су имали Хрвати, Бугари или Румуни када су постајали кандидати нити ће одмах моћи да рачуна на веће европске фондове. Биће успех задржати и постојећи ниво инвестиција од 1,5 до две милијарде евра годишње, па чак и садашње инвеститоре у земљи, о чему најбоље сведочи пример тек одбеглог Ју-Ес стила.
ИНВЕСТИЦИЈЕ Статус кандидата комшијама у региону управо је донео највише користи кроз инвестиције - далеко веће од самих европских фондова. Тако су се у Хрватској од 2004. када је добила статус кандидата до 2008. године стране директне инвестиције утростручиле - са 1,4 на 4,2 милијарде евра. Толико Србија никада није имала. Инвестициони бум у том периоду доживеле су и Бугарска и Румунија, у којима су стране инвестиције биле увећане чак осам до девет пута. У Бугарској са просечних милијарду долара годишње до 2004. године на 9,8 милијарди у 2008. години, а у Румунији са 1,7 на чак 14 милијарди долара.

У Загребу је 27. фебруара ове године промовисана студија „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса”, коју је наручио УНХЦР, а чији су аутори Милан Месић и Драган Багић, истакнути академици с подручја миграција и друштвених истраживања, те професори на Филозофском факултету у Загребу. Поменути академици су, такође по наруџби УНХЦР-а, израдили и прву студију из раздобља 2006–2007: „Одрживост мањинског повратка у Републици Хрватској”.
Већина медија у региону је представљању ове студије поклонили доста пажње, вероватно и због присуства председника Хрватске, Иве Јосиповића, и шефа Делегације ЕУ у Хрватској, амбасадора Паула Вандорена. Поред изјава аутора студије и високих гостију, медији су пренели и изјаву Теренца Пикеа, представника УНХЦР-а у Хрватској, да су од почетка процеса повратка 1996. године хрватске власти регистровале више од 132.600 повратника српске националности, што одговара отприлике половини оних који су напустили своје домове за време конфликта.
Присетивши се да је у првој студији био наведен број од 120.000 регистрованих повратника српске националности, од чега је само њих 52.000 остало да живи у Хрватској, док је 48.000 и даље у земљама избеглиштва (Србија и БиХ), да повремено борави у Хрватској њих 7.000, а око 13.000 их је већ било умрло, морам рећи да ме је изнесен број регистрованих повратника, без пропратних бројева и објашњења, испровоцирао да што пре набавим нову студију и да проверим, знајући да су у првој студији аутори били веома објективни, колики је број стварних повратника.
На моје задовољство, нова студија је већ 28. фебруара осванула на сајту УНХЦР-а, и ево шта су аутори навели у поглављу „квантитативно истраживање повратка”:

Бошњачке политичке партије не одустају од захтева да се предстојећи локални избори у Сребреници морају да одрже по правилима из 2008., што би и сада, као и пре четири године, подразумевало измене Изборног закона БиХ. Од међународних званичника траже да им помогну и наметну посебна изборна правила и тако спрече могућност да за начелника Сребренице буде изабран Србин, или како то они кажу „кандидат који негира геноцид”.
Законске измене, на којима инсистира бошњачка страна, омогућиле би да сви становници Сребренице регистровани на попису 1991. године имају право да гласају, без обзира на њихово тренутно место пребивалишта. Политичари из Републике Српске одбацују и захтев Бошњака и могућност наметања. Поручују да се уступак који су направили 2008. године, када су недвосмислено упозорилида то чине „последњи пут”, неће и не може поновити.
„Никакве измене Изборног закона у том погледу неће се десити и локални избори у Сребреници биће спроведени према важећем закону”, тврди председник Републике Српске Милорад Додик. Он наглашавада су „узалудна”очекивања Бошњака да ће то неко наметнути, укључујући и високог представника Валентина Инцка. Инцко је раније изјавио да би „било добро” да Парламент БиХ понови одлуку из 2008. године, како би „сви прогнани Сребреничани” могли и на овим изборима да гласају као и пре четири године.
Додик је и пре два дана поновио да је уверен да сребренички Срби неће још дуго трпети притиске и дискриминацију коју над њима врши бошњачка власт у том граду.
„Притисак којем су изложени Срби у Сребреници недопустив је”, казао је он, наглашавајући да ће партије из РС „усмерити све снаге на то да на предстојећим изборима за начелника те општине буде изабран Србин”.