Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Државни празник једне земље је исто што и рођендан једног човека. На онај начин на који ми обележавамо свој рођендан, тако и држава треба да обележава свој дан државности. Према ономе што знам и могу да закључим, само се спомиње да ми имамо државни празник. Србија је једна од ретких држава у свету која не поштује и не сме да слави своје државне празнике, оценио је у разговору за "Вести" еминентни историчар проф. др Радош Љушић.
Зашто тако мислите?
- На основу тога што су све манифестације усмерене ка томе да се не обележава сам дан Сретења него да се поводом Сретења прикажу, рецимо у Архиву Србије, најважнија документа из историје Србије од дечанске повеље, а дечанска повеља нема никаквог значаја за 1804. годину.
Исти је случај са Музејом Србије који тек 20. фебруара отвара изложбу о пушкама или ватреном оружју, опет поводом Сретења.
Погледајте како Американци славе свој државни празник, како то раде Французи, како то раде друге државе, рецимо Бугарска и Грчка, па ћете видети да у том погледу веома заостајемо за њима, а разлог је што се плашимо да обележимо 15. фебруар као државни празник.
Шта може да буде разлог страха?
- Политика коју тренутно води наша влада је политика која је под притиском међународне заједнице негде од 1999. до данас. Ми се једноставно плашимо да обележавамо све оно што има национално обележје и што представља неку врсту српског идентитета.
Да ли то значи да смо постали већи католици од папе, односно већи мондијалисти од мондијалиста?

- Не. Ми смо само постали велике слуге оних који то од нас чак и не траже. Додворавањем покушавамо да се прилагодимо намерама и идејама Брисела, иако те идеје нису увек довољно јасне, нити довољно чисте. Један народ који има овако послушничку власт не заслужује да има државни празник као што је Сретење Господње.
Ако изузмемо власт, да ли и чиме српски народ ипак заслужује да слави Сретење Господње не само као верски, већ и као државни празник?
- Сретење Господње заслужујемо захваљујући својим прецима и то генерацији вожда Карађорђа и кнеза Милоша Обреновића, који су установили нововековну српску државу. Сви они који су творци државе, на чијим темељима баштинимо и данашњу државност заслужују да буду поштовани на начин који је примерен једном таквом празнику.
Колико је Први српски устанак, из 1804. године, против вишевековне турске окупације заслуга вожда Карађорђа и српских устаника, а колико је то био производ међународних околности тог доба?
- Међународне прилике нису нимало утицале. То је један изненадан догађај. И он је наставио да се развија. Из тог немира, који се збио у Орашцу, настао је Први српски устанак или, како ми то још називамо, српском револуцијом.
Дакле, међународне прилике нису нимало утицале да се Срби побуне против отоманског царства 1804. године. Оно што је утицало то је турско безакоње и насиље које је приморало српско становништво да се лати оружја како би опстало и наставило да живи на овим просторима.
Раскол у СПЦ још није превазиђен
Пре 20 година на Сретење Господње (1992) дошло је до измирења у Српској православној цркви са тзв. расколницима у Америци, Западној Европи и Аустралији. Да ли је за последње две деценије тај раскол у потпуности превазиђен?
- Српску цркву у дијаспори и матици раздвојио је комунистички режим и његова пропаганда. Питање помирења било је тешко оствариво и по мом дубоком уверењу оно никада није до краја искрено изведено. Последице те неискрености и данас се осећају.
Мада, руку на срце, могу рећи да је то био један од значајних момената који указује на то да јединство српско народа у православној цркви је добар путоказ да се успостави и национално јединство српског народа.
Р. Лончар - Вести