– Пре свега, 15. фебруара 1804, у Орашцу код Аранђеловца донета је одлука о започињању организованог оружаног отпора отоманској власти. То је почетак Првог српског устанка под вођством Карађорђа Петровића. И, са друге стране, 15. фебруара 1835, у Крагујевцу је Народна скупштина донела први устав у историји Србије, Устав Кнежевине Србије како му је званичан назив, односно Сретењски устав, како га ми називамо. Аутор Сретењског устава из 1835. је чувени Димитрије Давидовић. То је био не само први уставни акт у нашој историји, већ је био један од најдемократскијих и најлибералнијих устава тог времена, рађен по угледу на сличне правне акте Белгије и Француске – подсетио је Ристић.
Од пада средњовековне српске државе под отоманску власт средином 15. века, падом Смедерева 1459, Срби су у неколико наврата пружали отпор освајачу.
– Никада се нисмо мирили са окупацијом и пружали смо више или мање активан отпор. Али прави услови стекли су се тек 1804, када је након сече кнезова и великог терора дахија у Београдском пашалуку кулминирало незадовољство српског хришћанског становништва. Тада избија један у низу устанака, који ми данас називамо Први српски устанак, и он је уродио плодом. Представља почетак борбе за осамостаљење земље, које је успешно завршено тек 1878, на Берлинском конгресу. До тада вазалној Кнежевини Србији признат је статус самосталне, независне државе – додао је овај историчар.
Тог 15. фебруара 1804, односно 3. фебруара по јулијанском календару (с обзиром на то да је Србија прихватила грегоријански календар након уједињења 1918. године), група угледних Срба се окупила у Орашцу, на црквени празник Сретење Господње. Они су тајно, након збора, донели одлуку о почетку устанка, за свог вођу изабрали Карађорђа Петровића. Скуп је одржан у Марићевића јарузи у Орашцу, на скровитом месту, далеко од очију становништва, а посебно дахија. Тада је донета одлука да се крене у оружану борбу за аутономију, која ће касније прерасти у борбу за ослобођење Срба од отоманске доминације.
Устав Кнежевине Србије прогласила је Народна скупштина, такође на Сретење, 15. фебруара 1835. у тадашњој престоници Крагујевцу. То је намерно урађено како би се повезала та симболика са Првим српским устанком.
– Сретењски устав је један од најдемократскијих устава свог времена. Рађен је по угледу на белгијске и француске уставне законе и повеље тог времена. Био је веома либералан и савремен и Србију је увео у ред држава које имају свој устав. Устав је ступио на снагу, али је био у функцији само неколико недеља, након чега га је кнез Милош суспендовао, сматрајући да је сувише либералан и да не одговара његовој визији владавине – казао је Дејан Ристић.
Бојан Билбија, Политика