Јуче и данас

Српска православна црква данас обележава Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару. Синан паша београдски покушао је да уклони српског светитеља, али је још више укоренио веру нашег народа.

У време турске владавине на нашем простору и османске тираније, српски народ се скупљао код моштију Светог Саве како би потражио утеху. Пошто је било пренето из Трнова из Бугарске у Србију, свето тело је било сахрањено у манастиру Милешеви. Сваком Србину овај светитељ је био утеха и спаситељ у свим невољама, нарочито за време ропства под Турцима. Безбројним чудесима која су се самилосно лила из светих моштију Светога Саве, исцељивале су се не само телесне већ и душевне болести нашег народа који је у њему имао непоколебљиву и бесмртну наду да ће бити ослобођени ропства.

Са свих страна српске земље одлазили су светом гробу на поклоњење, охрабрење и исцељење од сваковрсних невоља. Турци су све будно пратили, како се на њихове очи дешавају чудеса. А онда су чудотворном Светитељу почели да прибегавају и многи муслимани и добијали чудесна исцељења.

Устанак Срба у Банату као повод

Све заједно, подстакло је Турке да уклоне храбритеља српске верске и националне свести српске. Као непосредни повод послужио им је устанак Срба у Банату 1594. године, када су учешће узели и патријарх Пећки Јован Кантул, херцеговачки митрополит Висарион и нарочито епископ Теодор. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. 

Дан Европе - 9. мај, обележава се као дан сећања на Шуманову декларацију која је обелодањена на тај дан пре 75 година. Био је то почетни нацрт изградње Заједнице за угаљ и челик, чију су окосницу чиниле Француска и Савезна Република Немачка, а која је била претеча данашње Европске уније.

Робер Шуман, у то време министар иностраних дела Француске, предочио је 9. маја 1950. приликом обраћања у палати Министарства иностраних дела Француске, названој по Шарлу Бушеу од Орсеја, важном званичнику Париза прве деценије 18. века, предлог који је замишљен као начин за превазилажење наслеђених супротности две кључне земље европског континента, Француске и Немачке.

Замисао је била да се усаглашавањем интереса поставе темељи разумне сарадње, а затим и заједнице вишег типа. Шуманова идеја била је да се пође од економских интереса са циљем да они затим добију и политичку форму.

Традиционално, Француска је била зависна од увоза угља неопходног тешкој индустрији, којим је, са друге стране, располагала Немачка. Имајући у виду тешко међусобно наслеђе, више ратова, укључујући оба светска, са трагичним последицама по обе земље, као и остатак Европе, замисао истицања заједничких интереса, превазилажења страшног наслеђа, била је несумњив израз визионарства Робера Шумана, па и одраз храбрости.

Уз Шумана на припреми и обликовању Декларације радио је и Жан Моне, а исто тако, са њом се изашло у јавност после претходне сагласности Конрада Аденауера, канцелара западне Немачке. Била је то од самог почетка, заједничка иницијатива обе земље. Робер Шуман је тако 9. маја 1950. представио предлог обликовања заједнице европских земља за угаљ и челик.

Oтпадништва од Бога и Цркве

Некада су се људи бојали да не начине грех. Ако су и мало душе имали. Бојали су се вечног гнева, слепила и шкргута зуба. Помрачивали су им се умови па у бесу дигну руку на све а на крају и себе. Било је и оних који су припадали непријатељском племену, народу, банди. Ратовало се али су се знали и ко напада и ко се брани. Наравно, невини су највише страдали. Ово? Ово је зло. Шејтан, хроми Даба, Сотона, Баал, многа имена али дела су његова.

Слепи егзекутори вођени безумљем, а безумље настало отпадништвом од Бога и Цркве.

Ко дуго у мрак гледа, може видети у једном тренутку да и мрак гледа у њега. Ако се уплаши, не падне му на памет. Ако је слеп, џаба. После ни Бог не може помоћи. Нема повратка из тог бездана. Осим ако се искрено покаје, али то није тек тако. Чаролија пуф.

Углавном кукавице крену тим путем. Уместо да се суоче са проблемом, они се истресу на невинима. Истресу шаржер у јагањце на ливади. Чине зло јер им кукавна душа лежи под сујетом и бесом.

Један мој пријатељ беше у - како га зову - паклу. Описао ми га пре неголи сам читао књиге које га описују. И годинама касније испоставило се да су многи били тамо. Наслагани ко сардине лицем у лице урличу од бола у души, кукњава и он мучен неписмен био. Никад о Богу није знао ништа. Завапио је целим бићем: ГОСПОДЕ ПОМОЗИ, ИЗБАВИ МЕ, СПАСИ БОЖЕ…

Чини се да ниједно место у Банату није поносно на свог земљака, великана, као што су Орловаћани. О сликару и академику чика Урошу Предићу испредају се разне лепе приче у овом селу, које је велики уметник волео више од светских метропола где је могао да гради каријеру. Ипак се одлучио за Србију, Орловат и Београд, у ком је на крају и преминуо. 

Орловат, село у средњем Банату, било је, остало и биће место Уроша Предића, сликара раскошног талента, добротвора и родољуба. Не постоји уметник који је толико био привржен родном крају и Србији, као што је то био чика Урош или деда Урош, како су га звали и зову дан-данас. Велики уметник реализма оставио је иза себе непроцењиву уметничку заоставштину, а Храму Ваведења Богородице у Орловату велелепни иконостас. 

- Оно што је најлепше у нашем храму је богатство које нам је оставио деда Урош, зато што је рођен у Орловату, ту је његова породица живела, отац је био свештеник, а после и његов брат, који је само годину дана био у свештеничкој служби, јер је преминуо. Велики уметник је и сахрањен у Орловату. Једном речју, ово је место деда Уроша Предића. Целокупан иконостас у реализму осликао је у овом храму - каже за „Политику” Бранко Марковић, протонамесник Српске православне цркве Ваведења Богородице у Орловату.

На иконама које је осликао чика Урош ликови су људи из његовог окружења, а сам уметник никада то није оповргао. Оно што је евидентно на иконама, указује да је своју мајку Марију осликао као Свету Петку, а оца Петра као Светог Саву. 

Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије критиковао је најновију "подземну Олују" у Хрватској са циљем да српске кости избаце из њихових гробова, оценивши да је то тренутно стварност у тој земљи.

Владика је истакао да су људи изгубили дар за покајање и по својој гордости увек у другоме траже и налазе кривца, никад у себи.

Митрополит је рекао да је 20. век Србима донео страшна страдања, напоменувши да су у Хрватској сведени на такозвани "Туђманов проценат" јер их у тој земљи тренутно живи између два, три одсто.

Према његовим речима, српски народ је највише страдао од најближих суседа и некада исповедника исте православне вере - од Хрвата, па су у два светска рата изгубили више од половине свога становништва, наведено је на сајту Епархије.

- Хрвати су већ у Првом светском рату почели да граде логоре за Србе, као што је био Добојски. У Другом светском рату настају и нови логори - Паг, Јадовно, Глина и највећи логор смрти на Балкану - Јасеновац, који ће прогутати милионе људи чија је најчешће једина кривица била што су Срби - подсетио је митрополит.

Митрополит је подсетио и на прогон 150.000 Срба из Книнске Крајине који су пред очима читаве Европе и света протерани из "демократске и проевропске" Хрватске.

- У Хрватској је за време те редарствене ослободилачке акције ХВО побијено више од 2.500 људи, а од оних који су остали у Хрватској многи су били старији и од 90 година, међутим, су и као такви били опасни за нову хрватску демократију - истакао је митрополит. 

СРНА

Посета патријарха Порфирија Москви и његов сусрет са председником Путином и патријархом Кирилом привукли су пажњу свих православних верника у Србији и ширем региону. Уместо да буде догађај у духу братства између двеју цркава и народа, овај састанак је открио пукотину између вере и политике, између слободе савести и сервилности. Оно што смо том приликом чули није био позив на разумевање и сабрање, већ опис народа као непријатељске масе коју треба обуздати уз помоћ спољне подршке. То је суштински проблем, дубљи од дипломатског такта - то је питање зрелости.

Током сусрета у Кремљу, патријарх Порфирије је у присуству председника Русије и поглавара Руске цркве говорио о положају Српске православне цркве и српског народа, али на начин који је изазвао снажне реакције. Између осталог, описао је протесте у Србији као део „обојене револуције“, говорећи о страним утицајима који желе да преобликују српски идентитет. У истом тону је изразио захвалност Русији и Кини за подршку у вези са Косовом, Републиком Српском и Црном Гором, а читаво обраћање било је обојено тоном потчињености и очекивања заштите.

То обраћање, нажалост, није било сведочанство аутономије, већ симптом дубље кризе - кризе одговорности и зрелости институција које би требало да стоје у темељу духовне и државне самосталности. Аутокефалност српске цркве и независност државе нису дате једном заувек, већ се темеље на зрелости народа да те вредности понесе и носи. Без тог унутрашњег темеља, нема ни снаге за самосталност. Народ који очекује да му независност буде обезбеђена споља - од великих сила, од геополитике или светских покровитеља - показује да није сазрео ни за државу ни за цркву.

У Спомен-подручју Доња Градина обележава се Дан сећања на жртве усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. Ове године обележава се 80 година од пробоја последње групе логораша из Јасеновца, једног од највећих и најстрашнијих логора смрти у Европи. У систему логора Јасеновац убијено је 700.000 људи - 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја и 127.000 антифашиста. Међу убијенима је и 20.000 деце.

Јасеновац није био логор, већ комплекс логора, а Доња Градина његово највеће стратиште. Ту су логораше из Јасеновца преко реке Саве пребацивали и убијали на најмонструозније начине. Малобројни преживели сведоче о оном што је људском уму необјашњиво и тешко појмљиво.

"Дијете набијају на сабљу и бацају га преко рамена псима који су ту били и ја то гледам. Жена је мртва и избодена", сећа се Добрила Кукољ.

Логори за децу постојали само у НДХ

Независна Држава Хрватска једина је држава која је формирала логор за децу у Горњој Ријеци, Јастребарском и Сиску. Деца су одузимана мајкама које су одведене у Јасеновац и Стару Градишку након офанзиве на Козари. У документу који се данас чува у Музеју на Мраковици, а евдентиран је под називом “Свеска гробара Фрање Иловара” забележен је један од најпотреснијих података.

"И ту имамо запис да је од 1.940 укопано 107 комада дјеце. Дакле они су ту дјецу рачунали на комаде. И за тај укоп, те дјеце, гробар Фрањо Иловар добио је 10.000 куна, а те рачуне је овјеравала часна сестра Гауденција", каже директорка Спомен-подручја Доња Градина Тања Тулековић. 

Топола ужаса и трака црвене боје

Поводом обележавања Дана сећања на жртве усташког геноцида у Независној Држави Хрватској и 80 година од пробоја последње групе јасеновачких логораша установљена је аутентична значка као симбол мученичког страдања, саопштено је из Кабинета председника Републике Српске.

Значка визуелно спаја два најпрепознатљивија симбола страдања Срба у логору Јасеновац - Тополу ужаса и траку црвене боје.

"Топола ужаса само је један од трагичних симбола бескрајне окрутности и свирепости усташа над затвореницима логора Јасеновац. Велико стабло тополе, које се налазило унутар комплекса, често је било немогуће видети од тела обешених мушкараца, жена и деце који су ту скончавали након претходног мучења од стражара", наводи се у саопштењу.

Како би лакше распознавали и категорисали затворенике, усташе су им, приликом уласка у логор, на руку стављали траке у различитим бојама.

Колоне измучених, напаћених и тужних Срба тако су улазиле у смрт, носећи црвену траку на руци, наводи се у саопштењу.

У спомен-подручју Доња Градина, код Козарске Дубице, у недељу, 27. априла, биће обележен Дан сећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.

Систем логора смрти НДХ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац формиран је августа 1941. године.

Јован Ђорђевић остао је у сенци историје, иако су управо његове речи део званичне државне химне Србије: „Боже правде.”

Јован Ђорђевић био је песник, просветитељ, позоришни реформатор и културни радник. Рођен је 1826. године у Сенти, тада важном трговачком и културном средишту на Тиси, у којем је стекао прве утиске о свету које ће касније преточити у литературу, позориште и патриотске стихове.

Од Сенте до позоришних дасака - живот посвећен култури

Ђорђевић је своје школовање започео у родној Сенти, а наставио у Сегедину, Новом Саду и Темишвару. Студирао је филозофију и медицину у Пешти, али га је револуција 1848. године одвела у политички и културни активизам.

Године 1861, Ђорђевић је био један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду, које је било кључни стуб српске уметности у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Његова мисија да „позориштем васпитава народ” доживела је пуну афирмацију 1868. када је прешао у Београд и постао први управник Народног позоришта, као и оснивач Позоришне школе 1870. године.

Аутор стихова који се певају вековима

Стихове „Боже правде” Ђорђевић је написао 1872. године као део позоришног комада „Марко Казнац“. Композитор Даворин Јенко убрзо је песми дао музичку форму, а она је већ 1882. постала званична химна Краљевине Србије.

У измењеној верзији, овај текст и данас представља химну Србије. Иако је део државне симболике, име Јована Ђорђевића често изостаје у јавности, школским програмима и политичким говорима.

Корнелије Станковић, прослављени српски композитор, мелограф, пијаниста, први Србин са највишим музичким образовањем, умро је 16. априла 1865. пре 160 година. Стасао је на самој обали Дунава, у Будиму, у древном српском кварту Табан, подно Гелерта, где је рођен августа 1831. У време његовог детињстава, као и током 18. века, Табан је био средиште посебне српске општине коју су настањивале хиљаде угледних грађана, занатлија, трговаца али и интелектуалаца. Осим српске, у Будиму су тада постојале и немачка и мађарска општина.

Био је изданак угледне грађанске породице. Пошто је рано остао без родитеља, основну школу је завршио у Араду, на крајњем северном ободу Баната, код сестре, где је тада постојала, иако невелика, добростојећа српска заједница. Међу њима и гроф Сава Текелија, велепоседник, велики добротвор, највећи мецена Матице српске, уз књаза Милоша Обреновића.

Гимназију језавршио у Пешти. Становао је тада у родном Табану, код старијег брата. Добре породичне везе обезбедиле су му даље, високо школовање. Племићка, велепоседничка породица Риђички стипендирала је његове студије музике у Бечу. Учио је хармонију, контрапункт, клавир, композицију, код Симона Сехтера, дворског оргуљаша, професора Конзерваторијума.

Клавир је вежбао тих година по осам сати свакодневно, па је досегао својеврсну пијанистичку виртуозност. У складу са ондашњим бечком модом у прво време компонује валцере и кадриле. Национални романтик, који је притом стекао и завидно образовање, вероватно по узору на друге сличне примере тог времена, надахнут протом Рајевским, угледајући се на Вука Караџића, одлучује потом да се посвети прикупљању народног музичког блага.