У Паризу је, на ондашњој Сорбони, започео студије математике и физике, у цему ће га омести учешће у ратовима које је Србија водила од 1912/1918. балканским и Првом светском. Био је поручник у Ђачком батаљону, један од 1.300 каплара. Са српском војском прошао је целокупан голготски пут од Косова преко планинских врлети до Јадрана и Крфа. Тај период одредиће његов потоњи пут.

Већ на Крфу латио се пера као новинар, постаје сарадник Пресбироа, претече новинске агенције Србије, што ће остати, поред повремених мена, његова константа. Уређивао је такође службене Српске новине на Крфу. Прву књигу, збирку поезије „Мјећа” објавио је већ претходно, 1911. у Београду.

Пошто је владао језицима, извесно француским, немачким и италијанским, а поседовао је искуство агенцијског журнализма, српска Влада ге шаље током рата у посебне мисије, не само у Француску него и у Британију, па чак и у Русију. Првих година Краљевине СХС, осим литерарног рада највише се бавио журналистиком.

Био је стални сарадник дневног листа Време, који га је слао као дописника широм Европе. Јављао се из Аустрије, Немачке, Швајцарске, Бугарске, па и Совјетског Савеза. Имао је истакнуту улогу и у оновременом еснафском Југославенском новинарском удружењу. Примљен је у Министарство спољних послова, Одељење за штампу, средином двадесетих.

Био је затим дописник или аташе за стампу у Берну, онда у Женеви, у нашој мисији код ондашњег Друштва народа, претече ОУН, а доцније у Берлину. Био је то рад како за његово Министарство спољних послова тако и за Централни прес биро Савета министара Краљевине СХС/Југославије, усмерен највише на одговарајуће реаговање у интересу земље у страним медијима или побијање недобронамерне пропаганде.

По повратку у Београд руководио је Публицистичким одсеком Централног пресбироа. Кулминација његове међуратне каријере у државној служби било је извесно време Милана Стојадиновића, баш као Милош Црњански.

За тај период везана је и његова улога, по којој је упамћен, током боравка, пропутовања, Ребеке Вест по Југославији, што је крунисано њеном волуминозном књигом „Црно јагње и сиви соко”. Несумњиво, Винаверов патриотизам у извесном смислу утицао је на енглеску књижевницу и њено добронамерно писање о Краљевини Југославији, не само тада него и у потоњем периоду. Као литерата, авангардни Винавер себе је одредио као експресионисту, аутор је чак и једног манифеста у том смислу.

Није крио, што је такође била својеврсна храброст, одбојност према епском наслеђу као наводно узвишеном литерарном узору. Пецкаво, с много духа и још више храбрости одважио се да доведе у питање ставове неприкосновених ауторитета књижевне критике у Срба, од одавно почившег, али канонизованог Скерлића до Богдана Поповића, чија је „Антологија новије српске лирике” Винаверу била предложак за лакрдијашку „Пантологију новије српске пеленгирике”.

Период Другог светског рата провео је као ратни заробљеник, резервни официр у логору Оснабрику. Имао је чин капетана прве класе. Оставио је занимљива сећања на тај период „Године понижења и борбе, живот у немачким офлазима” објављена у Београду 1945. Истина видна је, у њима, другачија вредносна орјентација од оне која га је красила у међуратном периоду када је примера ради био поштовалац па и близак пријатељ владике Николаја Велимировића, данас канонизованог, или високи чиновник Милана Стојадиновића.

У поратном периоду предано је радио, како на литерараним пољима, тако и као новинар. Поред другог и за Танјуг, са уосталом вишедеценијским искуством агенцијског журнализма, истина, највише као преводилац, што му није сметало да паралелно сарађује и са умерено опозиционом Републиком. Непревазиђени козер српске литературе, иза ког је до наших дана остала празнина, умро је, прерано, првог дана августа 1955. у Нишкој бањи.