Јуче и данас

Данас је Видовдан, дан помена кнезу Лазару и српским ратницима погинулим у бици на Косову. Због безбедносне ситуације, Епархија рашко-призренска одлучила је да видовдански парастос буде служен на Газиместану, а литургија у манастиру Грачаница.

Видовдан је државни, верски и историјски празник, који се слави у знак сећања на Косовски бој 1389. године, када се српска војска супротставила турском продирању на Балкан.

Поводом Видовдана у Крушевцу се одржава централна државна манифестација и свечана седница Владе. Литургија у Грачаници, парастос на Газиместану. Председник Александар Вучић уручиће одликовања заслужним појединцима.

Међу Србима празник има посебан етички и морални карактер, а речи кнеза Лазара пред Косовски бој преносе се генерацијама.

Прославља се достојанствено, мирно, без весеља.

У свим православним храмовима служи се парастос нашим војницима палим на бојном пољу, као и свим до данас пострадалим мученицима који су на разне начине живот дали за православну веру.

Народна веровања

Према народном веровању, важно је шта ће се на овај дан видети, јер ће се касније баш у томе имати успеха.

Понегде, излази се до поднева на гробља и доноси храна, риба обавезно.

Традиционално, поделом ђачких књижица, на Видовдан се и званично завршава школска година.

Прославља се и као дан града Крушевца, где се и налази црква Лазарица, у којој се причестила српска војска пред одлазак у бој на Косову.

Део војске се, кажу, причестио и у цркви брвнари у Пролому у чијем дворишту расте шест шљива увијених стабала.

Према једној од легенди, шљиве се увијају од жалости за кнезом Лазаром и његовим војницима који су пошли у смрт, пролазећи поред стабала.

РТС, Нада Руменић Петрић

Која описује данашњи светски тренутак 

У времену када свет с напетошћу прати сукобе и претње глобалним ратом, песма „Не цвикај генерацијо“ групе 'Атомско склониште' из 1978. године поново добија на значају. Овај hard rock класик, са својим снажним антиратним порукама, подсећа нас на важност храбрости и отпора у тешким временима.

Настанак песме и албума

Песма „Не цвикај генерацијо“ део је истоименог дебитантског албума 'Атомског склоништа', објављеног 1978. године.

Бенд је основан 1977. у Пули, под вођством песника Бошка Обрадовића, који је бенду дао своје антиратне текстове. Музику су компоновали чланови бенда, међу којима су били Сергио Блажић (вокал) и Бруно Лангер (бас гитара). Продуценти су били Иво Умек и Бруно Лангер. Албум се истакао хард роцк звуком и ангажованим текстовима, што га је учинило једним од најзначајнијих деби албума југословенског роцка.

Није све ишло у почетку како треба и како се очекује с обзиром на величину саме плоче. 'ПГП РТБ' није желео да објави њихов албум, а у 'Југотону' су их одбили чак шест пута!

Ипак, 'РТВ Љубљана' је имала много више разумевања, па је та издавачка кућа објавила њихов албум првенац марта месеца 1978. године.

Публика је била поприлично одушевљена новом групом, али критичари су били напросто запрепашћени, па су се листом обрушили на њих. Посебна мета су били текстови. Говорили су да су банални, да је 'Други светски рат', ако то већ не знају, одавно завршен, да је катаклизма коју у својим текстовима најављује Обрадовић напросто смешна, да је...

Не пристајемо на лаж и заборав!

Код Шаранове јаме на Велебиту данас је обележен Дан сећања на Јадовно 1941. године и 84 година од страдања више од 40.000 људи у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг током Независне Државе Хрватске.

Парастос је служен за Србе убијене у комплексу система усташких логора, па су положени венци и цвеће.

Помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Српске Небојша Видаковић поручио је да данас, када различите ревизије историје покушавају да минимализују злочине, долазак код Шаранове јаме на Велебиту значи да српски народ не пристаје на било какво прекрајање историје, на лаж и заборав.

- Не пристајемо на лаж и заборав! Због тога нека ово свето место буде место тишине и подсећања, нека наши потомци знају шта се овде догодило, а сваки Србин Јадовно мора да има дубоко уклесано у своје сећање. Молимо се данас, али и сваког другог дана за душе мученика - рекао је Видаковић. Он је подсетио да су недужне српске жртве крвавог лета 1941. године бачене у провалијско гробље, и да је Шаранова јама, као и друга стратишта Јадовна, дио комплекса концентрационих логора смрти на територији Независне државе Хрватске, формираних пре Аушвица.

- Овде су за свега неколико месеци мучки убијани Срби, само због вере, имена и презимена - истакао је Видаковић. Он је нагласио да је српско постојање за злочиначке умове било неразуљиво, а вођени мржњом, усташе су за кратак период убиле хиљаде Срба, мушараца, жена, стараца и деце.

Миљевачком платоу

У Цркви Светог Марка у Београду служен је помен убијеним Србима на Миљевачком платоу код Дрниша, где су хрватске снаге на данашњи дан пре 33 године ликвидирале 40 српских територијалаца, а већину масакрирале.

После парастоса, којем су присуствовали чланови породица, комшије и пријатељи убијених, представници удружења погинулих и несталих, као и избеглих из Републике Српске Крајине, положени су венци и цвеће на споменик страдалим Србима у ратовима од 1991. до 2000. године на простору бивше Југославије, у Ташмајданском парку.

Председник Удружења породица погинулих и несталих лица "Суза" Драгана Ђукић поручила је да не сме да се заборави шта се догодило 21. јуна 1992. године на Миљевачком платоу.

- Догодио се монстроузан злочин над српским припадницима територијалне одбране, и то у присуству Унпрофора - рекла је Ђукићева. Она је указала да је поред 40 страдалих, било рањених и заробљених територијалаца, као и да је српско село Нос Калик срушено до темеља и спаљено, док је дио становништва побијен, а други интерниран на острво у шибенском архипелагу.

- Тела погинулих су масакрирана, бачена у крашку јаму и затрпана смећем. Посмртни остаци су ексхумирани два месеца касније, али због тешког стања у ком су се налазили, њих 12 није идентификовано. Тела су још у заједничкој гробници на Книнском гробљу - нагласила је Ђукићева. Она је напоменула да породице и после 33 године чекају на ексхумацију и идентификацију како би их достојно сахранили у породичну гробницу са именом и презименом.

Најтеже им, наводи Ђукићева, пада то што са хрватске стране нема никакве емпатије за жртве, a ни одговорности за злочине над Србима, као и у случајевима бројних злодела на подручју Хрватске.

Чукур чесма у Београду представља споменик подигнут у знак сећања на тужан догађај, када су турски војници 15. јуна 1862. године убили бајонетом српског дечака Саву Петковића, што је покренуло лавину догађаја који су знатно утицали на српску историју.

На чесми се налази његова статуа, а званичан назив скулптуре је "Дечак са разбијеним крчагом". Од 1965. године је споменик културе.

Спомен чесма је постављена 1931. године, финансирана је из задужбине трговца Томе Ванђела, према ауторском делу академика и скулптора Симеона Роксандића. Властимир Петковић Кепа, некадашњи телефониста Радио Београда, а раније познати фудбалер БСК-а (данашњег ОФК Београд) и репрезентативац Југославије је био модел за израду скулптуре. Чукур чесма која се налази се у Добрачиној улици у близини угла са Господар Јевремовом улицом представља симбол и место значајног догађаја из српске историје.

"Саво, ајд' трк донеси воде"

Шта се стварно десило тог 15. јуна 1862. године код београдске Чукур чесме до данас није у потпуности расветљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрепљен документима.

На овом месту се од 17. века налазила чесма дубоко у земљи до које се силазило путем неколико камених степеника, што потврђује и сам назив "чукур" који на турском језику означава рупу, јарак.

Сава Петковић, дечак из села Луково код Куршумлије, у Београд је стигао како би изучио сарачки занат. Догађај на Чукур чесми почео је безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту:„Саво, ајд` трк донеси воде са Чукур-чесме! Био је то кобан тренутак за малог Саву Петковића. 

На споменик "Рањена птица" на Јокином брду у Горњим Подградцима данас су положени венци и цвеће поводом 83 године од највећег страдања деце Козаре и Поткозарја у прошлости Градишке.

Венце су положили представници града Градишка, СУБНОР-а и Завичајног музеја Градишка.

Директор Завичајног музеја Бојан Вујчић рекао је да број страдале деце Козаре и Поткозарја у Другом светском рату никад неће бити коначан, а да се после досадашњих истраживања може навести 5.415 имена и презимена дечака и девојчица до 14 година старости, само са простора Градишке.

Међу малобројним преживелим логорашима, који данас могу да посведоче о страдањима Козарчана у Јасеновцу и другим усташким логорима, ту је и деведестедногодишњи Миле Вукмировић из Бањалуке. Он је рекао да радо дође код споменика "Рањена птица" и исприча о страдању људи из његове родне Костајнице, али и о томе како је смогао снаге да као дечак од усташког војника затражи воде да спаси себе и своје две сестре, које су издисале од жеђи.

Начелник Одељења за привреду и друштвене делатности у Градској управи Градишка Славко Мекињић подсетио је на то да Градишка, једина од шест поткозарских локалних заједница, има споменик посвећен страдалој дјеци овог краја. Он је истакао да је важно да се код овог споменика одржавају историјски часови и да нове генерације уче о страдању деце и народа Козаре и Поткозарја у Другом светском рату.

У Старом Броду код Вишеграда обележене су 83 године од злочина над више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, које су побиле усташе Јуре Францетића. У току је парастос убијеним српским цивилима у спомен-комплексу након чега ће бити положени венци и спуштене руже у Дрину.

Током усташке офанзиве мучки је убијено више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, са подручја Сарајева, Сокоца, Олова, Кладња, Рогатице, Хан Пијеска и Вишеграда, који су покушали да пређу реку Дрину и потраже спас у Србији.

- Тешко је само рећи страдање. Начин и обим овог злочина и данас људски ум не може схватити. Иза таквог злочина пре свега стоји идеологија, страшна политика која је у време НДХ хтела да потпуно српски народ нестане са земаљске кугле. То је био део геноцида, еноцидне политике и идеологије да нестане српски род. Овај злочин у Броду је рекао бих један од најсвирепијих сегмената геноцида према Србима. Тешко се може описати начин на који су те жртве уморене. Оно што је њихова друга смрт је вишедеценијска после Другог светског рата потпуни заборав на овај догађај стравичног страдања 6.000 Срба - нагласио је Синиша Каран, изасланик председника Републике Српске Милорада Додика. 

Усташке јединице покренуле су у пролеће 1942. године офанзиву са намером да протерају и побију српско становништво из источног дела БиХ да би оствариле свој циљ - границу НДХ на Дрини.

- Геноцид је извршен над српским народом и не само у Броду, а да не причамо о Јасеновцу, о Коритима и осталим стратиштима. Нема опроста, морамо памтити - порука је Бошка Томића, изасланика српског члана Председништва БиХ Жељке Цвијановић. 

Да мири, загрли и показује пут

Скривано благо и највећа светиња Српске православне цркве - рука Светог Саве - биће део Спасовданске литије која се организује у част славе Града Београда. Литију ће на тај начин предводити Свети Сава, својом светом руком и жезлом, заједно са његовим наследником, патријархом српским Порфиријем. Отац Владимир Вукашиновић поручује да је намера да Свети Сава руком помири, загрли и покаже пут српском друштву.

Дуго се није знало да постоје мошти Светог Саве које су преживеле 1594. годину, када су Турци на Врачару спалили тело светитеља. Према предању, мошти су сачували монаси који су леву руку Светог Саве одвојили од тела и сакрили. Није боравила међу монасима све време, већ је током више од 400 година скривања мењала места. Најзад, 2007. године, мошти првог српског архиепископа враћене су у Милешеву.

На недељним литургијама и уз благослов, мошти се износе међу вернике који тада имају прилику да им се поклоне. Однедавно се налазе испред олтара.

Отац Влада Вукашиновић, професор Богословског факултета у Београду, каже да није случајно да је баш рука преживела јер "рука код светитеља служи само доброме".

"Руком се миримо кад се рукујемо, руком грлимо оне које волимо. Руком добронамерно показујемо пут онима који су се изгубили - тренутно или стално", каже свештеник.

Наглашава да те три функције, рука Светог Саве треба да донесе на Спасовдан српском друштву, Београду који слави славу, и читавој земљи.

Директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон отворио је данас у ПТТ музеју изложбу "Од Невесињске пушке до Солунског фронта", која је организована поводом 150 година од Херцеговачког устанка. У обраћању бројним званицама, Гујон је истакао да је устанак српског народа у Херцеговини против османске власти (1875-1878), "иако војнички неуспешан био морална победа".

Према његовим речима, метак испаљен из Невесињске пушке је "пробудио дух народа од Херцеговине до Мораче, од Тополе до Београда, а упаљену искру слободарског духа нису угасили ни зима, ни глад, ни затирање".

Изложба "Од Невесињске пушке до Солунског фронта" ауторке Наташе Глигорић посвећене ја њеном предеди, једном од покретача Херцеговачког устанка, харамбаши Пери Тунгузу (1840-1919).

Гујон је оценио да је Тунгуз био јунак чије су карактеристике ушле у легенду и да  је био "симбол непоколебљиве одлучности", пошто је као добровољац у 76. години живота прошао Албанску голготу и дочекао славу пробоја Солунског фронта. Према његовим речима, устанак у Херцеговини  је "сведочанство да се српска слобода не добија на поклон, она се осваја, она се брани".

„Данас кад видимо поново стране интересе који се укорењује у нашу земљу и када се неко труди да српски глас утиша, и жели да се историја избрише, кажемо - не заборављамо, не покоравамо се", истакао је Гујон.

Подсетивши да Херцеговина није дала само устанике, него и песнике, свештенике, јунаке и мученике, Гујон је додао да је показала да треба знати како се борити за отаџбину, а од "Невесињске пушке до Митровданске офанзиве дух херцеговачки никад није клонуо".

Београд и регион се сећају вечитог дечака

Ове године у марту је обележена десетогодишњица смрти Владе Дивљана, а поводом сећања на легендарног музичара и „вечитог београдског дечака“ у МТС Дворани се вечерас и сутра одржавају концерти „Само једну љубав имам“.

Владина невладина организација, предвођена његовим дугогодишњим пријатељима и сарадницима Зденком Коларом, Сашом Шандоровим, Борисом Буњцем и Марком Миливојевићем и подмлатком, Дамјаном Дашићићем и Марком Чалићем, извешће ванвремеснке хитове из свих периода његове каријере, а биће и неколико веома занимљивих, специјалних гостију.

После београдских, група ће одржати концерте и у Загребу, Љубљани и још неколико градова бивше Југославије.

У Загребу ће наредне недеље бити откривена и биста Владе Дивљана у Тематском парку рокенрола.

Академски вајар и бубњар Борис Лајнер израдио је бисту у част култног фронтмена „Идола“, који ће добити своје место у парку међу великанима, као што су Бранимира Штулића, Дина Дворника, Џека Вајта, Дејвида Боувија и многих других.

Влада Дивљан сматра се једним од најутицајнијих музичара са ових простора. Рођен 1958. године, изузетно талентовани Дивљан је већ крајем седамдесетих свирао у неколико џез-рок група, а 1980. године оснива „Идоле“. Првобитно названа „Дечаци“, група је већ са првим песмама 'Ретко те виђам са девојкама' и 'Помоћ', помоћ стекла велику популарност.