Поздрављање и честитање „бадњег јутра“ јавља се тек у новије време, упоредо са повратком верским формама после југокомунистичко-атеистичког периода, често од стране оних који су вери приступали споља, без дубљег уласка у дух Црквеног предања. Тај поздрав, иако данас раширен, представља новотарију и нема утемељење у православној пракси србског народа.

У старини, Бадњи дан је протицао у миру дома. То је био дан унутрашње сабраности, породичне молитве и тихе радости ишчекивања. Поред литургијског сабрања, празновао се у кругу породице, домаће Цркве. Узори су били Пресвета и УвекДјева Богородица и праведни Јосиф, који су у смирењу и тишини дочекали час Рођења.

Бадњи дан није био дан празничне буке и световне распуштености, већ дан припреме. Богомладенац се још није родио, и зато, поред Свете Литургије Светог Василија Великог, Свеноћног Бденија са Првим Часом у храмовима, није било ни јавних сабрања, ни весеља, ни галаме. Литургијско сабрање, пост, молитва, праштање и заједничка припрема Божићне трпезе били су суштина тог дана. Радост је била тиха и кротка, а пуноћа славља долазила је тек са Божићем.

Тек са појавом модерних утицаја почињу покушаји јавног и заједничког празновања Бадњег дана, који су временом прихваћени као „традиција“, иако то уистину нису били. Под изговором „повратка вери и традицији“, народ се често враћао спољашњем обичају, а не суштини вере.

Тако је Бадњи дан постепено у свести многих постао већи празник од самог Божића. Дан се проводи у бригама о јелу и пићу, а Бадње вече се често претвара у буку, галаму и непримерено весеље, иако, свештено-литургијски говорећи Христос још није рођен. Уместо смиреног налагања бадњака као символа Христа - Дрвета Живота, пале се велике ломаче, чак се организују и ватромети, ради такмичења и спољашњег утиска.

Последице су видљиве и парају духовни вид: црквене порте су на Бадње вече пуне, а храмови на Божић полупразни. Многи приступају Светом Причешћу на Бадњи дан, сматрајући да су тиме „испунили обавезу“, како би празнично весеље могли да наставе без прекида, док се на сам Божић не сабирају у храму.

Тако се догађа да Богомладенац долази, а да нема ко да Га дочека. Радост се потроши у ишчекивању, а празник остане без пуноће.

Нека нам Господ подари разум и духовну трезвеност, да у светлости Јеванђеља и Светог Предања разликујемо суштину од навике, истину од привида, и живу веру од пуке форме. Нека нам дарује смирење и духовни вид, да у светлости Истине препознамо где смо, да као народ и као појединци, не бисмо одступили од поретка Цркве и заменили живо Предање спољашњим обичајима који не воде ка спасењу.

Да се, зато, вратимо духу СветоСавља, не као историјској успомени, већ као живом начину црквеног живота: да Бадњи дан буде оно што је одувек био - дан литургијског сабрања али и дан строгог поста, тишине, унутрашње сабраности и покајне припреме; да Бадње вече буде време молитвеног честитања, скромне радости и светог ишчекивања, када срце стоји пред вратима Тајне; а да Божић буде пуноћа радости, сабрање целе заједнице око Свете Литургије и благодарење Богу Живоме, Који се ради нас оваплотио и међу нама настанио.

Јер само када празнике проживљавамо у поретку Цркве, а не по мерилима света, они нас не исцрпљују, него нас обнављају; не одводе у празнину, него у заједницу; не затварају нас у себе, него нас отварају ка Христу. И само тако Божић престаје да буде обичај, а постаје сусрет - сусрет Бога и човека, у тишини срца које је спремно да Га прими.

Нека би нас Господ, по молитвама Пресвете Богородице, Светога Саве и свих светих, удостојио да Му отворимо врата не само у речи и навици, него у животу, да би се Христос, Који се ради нас родио и међу нама настанио, заиста родио и у нама, и да би радост Његовог Рођења била тиха, дубока и непролазна.