У нашем народном календару мало је празника који носе толико симболике, породичне блискости и наговештаја новог почетка као што је Божић. Ту се, можда више него у било којем другом дану године, сусрећу прошлост и садашњост, као кућни обреди који долазе из старине и навике савременог дома.

Када данас говоримо о „божићној традицији”, природно је да се вратимо Вуку Стефановићу Караџићу. Његов „Рјечник” није само лексикографска књига, већ и драгоцена хроника нашег обичајног живота. Управо у тим записима видимо како је празник био уткан у свакодневицу: кућа се на Бадње вече претвара у мали ритуални простор, доноси се слама, а деца прате домаћицу, имитирајући квочку и пилиће.

Вук је о том тренутку записао, баш тако, једноставно и живо: „…узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби…”

И све има своје место: вода донета у зору, жито које се „полази”, хлеб - чесница, у који се ставља новчић као знак надe. Кад се породица окупи око софре, појављује се онај тренутак мира и слоге који празнику даје изузетну снагу.

У појединим крајевима, како Вук бележи, половином ручка ломи се и „колач”, као на крсној слави; првог дана не иде се у госте, јер у кућу долази само полажajник, и то онај који, по веровању, носи благослов и напредак дома. Он улази са житом у руци и говори: „Христос се роди”, а варнице са бадњака треба да буду знаци среће.