Васкрс има вишеструки значај, поред основног - победе над смрћу, он је и нада за живот будућега века и основа за поновни Христов долазак када ће Син Божији коначно уништити Сотону - извор зла, греха и смрти.
То је уједно и најстарији хришћански празник, који се празнује још од првих времена хришћанства. У црквеном календару нема стални, фиксни датум. Главни је покретни празник и на основу његовог датума одређује се када ће пасти други покретни верски празници.
На Првом васељенском сабору, одржаном у Никеји 325. године нове ере, Црква је установила да се он празнује у прву недељу која долази иза пуног Месеца, а који се појављује после прве равнодневнице, с тим да то не може бити пре 4. априла, нити после 8. маја.
Данас овакав канонизовани принцип одређивања датума Вакрса примењују православне цркве односно цркве које су остале на ортодоксној, правоверној линији. Римокатоличка црква је тај принцип напустила 1583. године, увела је одређене модификације у односу на принцип Никејског сабора, а то су прихватиле, тачније наследиле, протестантске заједнице.
Јаја се шарају на Велику Суботу. Христ је разапет на Велики Петак, и то је најтужнији дан у години, дан када све радње које јесу или које асоцирају на радост, потребно одложити, па тако и шарање јаја.
Обичај је и да се праве переци, који симболизују Христов венац.