Јуче и данас

У три сата после поноћи, 15. априла 1452. године, рођен је Леонардо да Винчи, човек који је променио свет, јер су његове идеје биле такве да је изгледало као да је дошао из будућности. Научник, уметник, визионар, данас познат по својим открићима између којих је и падобран, и ремек делима попут „Мона Лизе“, и данас, 571 годину касније, изазива радозналост, а научници и даље истражују његов живот.

Геније, енигматичка и мистериозна, харизматична фигура наводила је научнике да стално трагају за нечим новим што крије Леонардова историја.

Петнаест ствари које можда нисте знали о италијанском генију:

1) Висок и леп - Сви знају да је Леонардо био геније, али истраживачи тврде и да је био изузетно леп човек атлетске грађе. Висок 173 центиметра, за тадашње време се сматрао врло високим, имао је дугу косу која му је падала на рамена а брада му се спуштала све до груди. Носио је необичну одећу, кратку тунику живахних боја, док су зрели мушкарци у то време носили дугачке тунике које би им давале озбиљан изглед. Тај изглед може да се види и на статуи посвећеној Леонарду испред Галерије дељи Уфици као и оној испред Миланске скале.

2) Шаљивџија - Биографи описују Леонарда као човека велике харизме, љубазног и дарежљивог кога су сви волели. По Горђу Васарију био је врло драг, одличан саговорник који је фасцинирао Лудовико ил Моро својом интелигенцијом. Леонардо је писао о људима који се понашају надмено без икаквог конкретног разлога описујући бенефиције које је могуће имати само захваљујући самоспознаји, скромности и сталном труду и раду. Био је човек који је волео да прича шале али и да зачикава присутне на разне начине. Када су га једном приликом питали како то да су му деца ружна, а његова дела су тако лепа он је одговорио да је дела стварао дању док је децу правио по мраку.

О Великом Петку је тешко говорити као о празнику, јер за хришћане је то најтужнији дан, када је, према предању, Исус Христ распет на крсту на Голготи, истакао је јереј при храму Вазнесења Господњег у Жаркову Стеван Јовановић.

„Ја бих рекао да је то дан у којем се бол поистоветио са страдањем и пониженошћу сваког од нас. Тако да је то дан када се сећамо наше понижености, поготово онда када смо хтели да будемо праведни, добри и на висини неког задатка и очекивања, а нисмо успели”, рекао је Јовановић. Он је објаснио да чак и симболика скривена у народним обичајима указује да је у питању један „потресан празник”.

„Рецимо, за Божић имате много више народних обичаја. Јер Божић се обележава у радости, у полету животном, док је Велики Петак некако тих, миран. Нема много народних обичаја, осим фарбања јаја које су опет припрема за Васкрсење”, нагласио је Јовановић. Он истиче да би, према неким црквеним типицима, Велику Суботу, која долази између петка и недеље, требало провести у потпуној тишини.

„У потпуном смирају да би се човек у том смирају запитао о свим успесима и неуспесима, али и чиме их мери, јер ако их не меримо Христовим Васкрсењем, ако не поставимо у перспективу вечног живота, бојим се да ћемо бити поражени и успесима и неуспесима”, навео је Јовановић.

Додао је да Велики Петак за хришћане јесте дан када успехе и поразе, и своје личне и наших пријатеља, гледамо кроз Христово страдање, али како је рекао, „кроз оно што је много важније, кроз Христово Васкрсење”.

У Спомен-комплексу "Сремски фронт“ у Адашевцима код Шида одржана je државна церемонија полагања венаца и одавања почасти, поводом обележавања 78. годишњице од пробоја Сремског фронта. Током 175 дана борби погинуло је око 13.500 бораца НОВЈ-а, углавном младића из Србије и Црне Горе, али тачан број именом и презименом никада није утврђен.

Државну церемонију у оквиру Спомен-комплекса предводио је министар Никола Селаковић који је рекао да слобода без достојанства, самосталности, независности и није слобода.

Према његовим речима, Србија данас, сећајући се своје славне прошлости и ратне епопеје у којој је низала и жртве и победе у читавом 20. веку, у 21. веку корача свесна да нас је мало да водимо ратове, да смо те лекције одавно превазишли и изучили, да јој је мир пречи него ишта и да је слободу већ одавно претплатила милионима својих невиних жртава и оних који су бранили родно огњиште.

Истакао је и да Србија данас "стоји и постоји и слави слободу, јер је једна од ретких држава која је и самостална и која самостално доноси одлуке, јер на свом челу има озбиљног и мудрог председника који зна сваку муку, бол, патњу нашег народа", али и колико је наш народ поносан и достојанствен.

''Чињеница је да је на Сремском фронту нацистички окупатор заједно са највернијим синовима који су још 1941. године издали заједничку државу и формирали своју квази-државу доживео потпуни и пресудни ударац и слом. Управо овде на Сремском фронту српски народ ударио је коначни печат свом антифашизму и антинацизму као историјском опредељену генерација и пре и после Сремског фронта'', рекао је Селаковић.

На данашњи дан, 10. априла 1941. године, успостављена је Независна Држава Хрватска на делу територије Краљевине Југославије коју су окупирале нацистичка Немачка и фашистичка Италија. НДХ је спроводила организован терор и погроме над својим грађанима друге националности и вере. Злочини су вршени са само једним циљем: уништење Срба, Јевреја и Рома и стварање етнички чисте хрватске државе.

На почетку функционисања Независне Државе Хрватске, основни циљ је било стварање хрватске националне државе, каже за Радио Београд 1 историчар Милан Гулић из Института за савремену историју:

"С обзиром на чињеницу ко је ту државу направио и на кога је био ослоњен, то се већ у првим данима њеног постојања показало само као успутни циљ. Чини ми се да је суштинска природа режима установљеног у Загребу била далеко од тога да се бори за остварење хрватских националних интереса, већ се радило о једном профашистичком, пронацистичком режиму који је имао само један циљ - истребљење читавих народа, пре свега српског, а онда и јеврејског и ромског народа", рекао је Гулић.

Председник Удружења "Јадовно 1941" из Бањалуке Душан Басташић истиче за Радио Београд 1 да су првог дана по оснивању НДХ почела хапшења Срба са подручја Госпића и њихов транспорт у успостављени логор Госпић-Јадовно-Паг где је за четири месеца убијено 38.000 Срба. 

Београђани нису остварили ништа од онога што су планирали за тај недељни дан - нису стигли до својих омиљених пијаца, мушкарци су морали да одложе традиционална кафанска дружења, домаћице да одустану од припреме богате трпезе, дечица од безбрижне игре у парковима и двориштима. Нису одржане ни унапред заказане културно-забавне манифестације, ни спортски догађаји. Неки суграђани нису стигли да испију прву јутарњу кафу, други ни из својих пижама да изађу. Многе је пробудио злокобни звук са неба, који је из минута у минут постајао све снажнији. Почела је злогласна операција „Одмазда”...

На данашњи дан, 6. априла 1941. године, мучки, без објаве рата на престоницу тадашње Краљевине Југославије обрушило се стотине авиона Хитлерове ваздухопловне армаде. Тачан број жртава никада није усаглашен, али већина историчара и документариста сматра да је под бомбама страдало око 2.300 људи, мада ова цифра према неким изворима достиже и до 4.000 становника. Сматра се да је у нападима који су се наставили и 7, 11. и 12. априла са земљом сравњено безмало 630 зграда.

Првог дана злочиначке агресије разрушен је Југословенски краљевски двор у Улици краља Милана, у центру Београда, а гађан је и двор на Дедињу. Уништен је један од најзначајнијих споменика културе - Народна библиотека, а тешко је оштећена Вазнесењска црква. Мостови нису били мета јер су били важни окупаторима за касније допремање трупа, оружја и оруђа.

Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је један од највећих српских и југословенских писаца. Своју прву приповетку написао је 1936. године, а у његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата. Написао је "Људи с репом", “"Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Башта сљезове боје", "Глуви барут", "Осма офанзива", "Орлови рано лете", "Магареће године", "Битка у Златној долини"…

У Бранкову част, присетимо се неких његових цитата.

- Лутаћеш дуго свијетом бијелим, са витешким жаром, но једнога дана кораком невеселим, вратићеш се дому старом.

- Гдје су међу људима границе? Нема у човјеку ни Влаха ни Турчина. Постоји само голема људска биједа и невоља. Једнако и влашка и турска.

- Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.

- Живимо у Југославији, а не смијемо ни бекнути да смо Југословени! Е, чија ли је то коњска памет измислила да ми је само знати!

- Испричаћу причу вама, о босанским планинама, о Крајини, гнијезду буна, куд протиче брза Уна.

На данашњи дан пре 32 године изведен је напад хрватских специјалаца на крајишке Србе на Плитвичким језерима, а тај догађај, познат као "крвави Ускрс", сматра се и почетком рата у Хрватској.

Документационо-информациони центар "Веритас" у саопштењу за јавност подјећа да је у фебруару 1991. године Хрватска донела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФР Југославије, после чега је и Српска аутономна област Крајина донијела "Резолуцију о раздруживању од Хрватске".

Половином марта исте године ЈНА је затражила од Председништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што није прошло услед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније.

У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали "митинг истине" на Плитвицама са захтевом да Национални парк "Плитвичка језера" остане у саставу САО Крајине, наводи "Веритас". Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и југословенске заставе, а следећег дана, 29. марта, "мартићевци" из Книна заузели су управне зграде Националног парка "Плитвичка језера".

У раним јутарњим часовима 31. марта 1991. године из Загреба је према Плитвицама, са неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једним транспортером, кренула колона од око 400 хрватских специјалаца ради "увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка".

Догађаји од 27. марта 1941. године сврстали су Краљевину Југославију на победничку страну историје Другог светског рата. Била је и остала део антифашистичке коалиције и један од оснивача Организације Уједињених нација у пролеће 1945.

Употребом старих клишеа често се понавља да је Југославија потписом Тројног пакта могла да сачува своју егзистенцију, а да српски народ буде поштеђен жртава, да не би победио комунизам, да је пуч био британска акција. Да ли баш? Шта нам казују извори о стварним плановима врховника сила Осовине, а шта они други?

Према италијанским белешкама о разговору са Хитлером 7. јула 1940, стоји да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од Осовине створеној Европи”. У немачким белешкама стоји да се због тренутних околности коначно решење за Југославију (мало) одлаже:

„Важно је нотирати да Југославија није пријатељски наклоњена Осовини и да у Новој Европи после рата неће имати право да задржи било какву данашњу форму” и да ће Фирер „који држи све ствари у својим рукама”, одлучити о тренутку кад ће се то спровести. Хитлер је говорио о разграничењу зона утицаја и нагласио да ће, када дође време, „југословенски проблем бити разрешен према италијанским смерницама”, помињући и остале претензије. О намерама су обавештавани сателитски, ревизионистички режими:

У Београду је синоћ после краће болести у 92 години преминуо Радослав Граић, композитор и дугогодишњи уредник у Радио-телевизији Србије.

Радослав Граић, певач и композитор, рођен је 1932. године у Мркоњић Граду, у Босни и Херцеговини. Наследивши музички таленат од оца, често је певао на школским приредбама. Школовао се у Травнику, а гимназију је 1950. завршио у Бањалуци, где је упоредо похађао и музичку школу, преноси РТС.

У Београду је живео од Другог светског рата где је и дипломирао историју уметности на Филозофском факултету, али и соло певање на Музичкој академији. На предлог Дубравке Нешовић, почео је да пева у Хору Радио Београда, а убрзо је полагао и аудицију код Властимира Павловића Царевца, и тако постао вокални солиста народне музике у тој радио станици.

Када је Граић завршио Музичку академију, понуђено му је да наступа у опери. И поред неколико успешних проба, одлучио је да се ипак тада - посвети забавној музици.

За 'Миту Бекрију', сви мисле да је изворна песма

Радослав Граић је један од најсвестранијих стваралаца популарне музике на овим просторима, чије дело је на својеврстан начин обележило генерације које су стасавале у другој половини 20. века на овим просторима.

Љубав према компоновању мелодија у духу народног мелоса јавила се после прве песме коју је написао за дует Радуловић - Јовановић. Од тада настају песме за сва времена: „Долетеће бели голуб“, „Имала сам другарицу“, „Крчмарице још вина наточи“, „Жубор вода жуборила“ и многе друге, а песма „Мито бекријо“ коју је прославила Василија Радојчић, постала је толико популарна да и данас многи мисле да је изворна песма.

Данило Бата Стојковић, глумац особеног дара и харизме, чије име носи велика сцена  Звездара театра отишао је са животне и позоришне сцене 16. марта 2002. године. У знак сећања на овог барда српског глумишта данас ће у амбијенталном простору летње позорнице у Врњачкој Бањи којa, такође, носи његово име бити уприличен пригодан програм.

О Бати Стојковићи говориће глумац Миленко Павлов и редитељ Иван Пешукић, а посебни гости биће студенти београдске Академије уметности у класи редитељка Иве Милошевић. У тамошњој библиотеви „Др Душан Радић“ биће представљено треће издање књиге „Карирани столњак“ Николе Џамића, вишедеценијског Стојковићевог пријатеља коме су дружења са овим особеним драмским уметником заправо били инспирација да напише своје дело.

Бата Стојковић био је посебно везан за Врњачку Бању, тако је током узбудљивог живита од 1994. године сваки свој рођендан овде прослављао. А знао је и да нагласи: „Док сам жив нећу излазити из Врњачке Бање“. Позоришни и филмски свет био је посебно важан део живота Бате Стојковића. Позориште му је било најлепша кућа и најважнија вера. Био је непоновљиви тумач трагике малог човека, краљ изманипулисаних људи којима се давао на сцени.

Различитост улога за глумца значи могућност трајања

Оставио је за собом преко 80 позоришних улога, 60 филмова, више од 50 телевизијских драма и 20 серија. Глумио је у филмовима „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“, „Варљиво лето 68“,  „Балкански шпијун“...