Јуче и данас

На данашњи дан пре 70 година умро је Урош Предић, један од најзначајнијих српских сликара 20. века. И поред славе коју је имао, Банат и родни Орловат су му увек били у срцу. Тестаментом је одредио да његова заоставштина из атељеа припадне Народном музеју у Зрењанину. Ова установа је пригодним скупом обележила годишњицу смрти славног суграђанина.

Иза Уроша Предића је остало око 1.700 дела. Био је представник академског реализма, насликао неке од најзначајнијих портрета личности које су обележиле историју Србије. Омиљен у средини где се родио и коју је највише волео.

"Сваки суграђанин може да осећа и има потпуно право на Уроша Предића као себи блиског завичајног сликара. А он нас је некако обавезао баш том својом заоставштином да се сећамо и да поштујемо његов рад", каже Оливера Скоко из зрењанинског Народног музеја.

Поводом годишњице смрти представљено је ново издање публикације 'Дакле, Ви сте тај Урош Предић', која је први пут штампана 2017. поводом истоимене изложбе у Народном музеју у Зрењанину. Део представљених прича је везан и за сарадњу са Матицом српском.

"Први стипендиста Матице српске у области уметности и лепих вештина и уметник који је до краја свог живота био трајно везан за Матицу српску. Био је нека врста њеног привилегованог сликара и уметник који је радио на уобличавању Матичиног Партеона радећи велики број Матичиних председника, часника, добротвора", наводи Снежана Мишић из Галерије Матице српске у Новом Саду.

Служењем литургије и парастоса у храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју обележена је осамдесетједна година од стравичног злочина над српским народом.

У фебруару 1942. године усташе су, у Ивањској и Пискавици звјерски убуле 562-оје српских цивила међу којима је било 77-оро деце. О овим злочинима 70 година се ћутало.

Бранислав Шутиловић родио се неколико месеци пошто су му усташе 1942. године убиле оца и деду. Побијено му је неколико десетина чланова породице. Ћутало се каже деценијама о стравичним злочинима, а историја је била фалсификована.

Зорам Милаковић прича да су 12. фебруара 1942. године усташе побиле целу породицу његовог оца који је једини преживио.

- Mоја два рођена стрица, две стрине, три сестре и два брата. Најмлађа моја сестра имала је само шест месеци - рекао је Милаковић, председник Удружења грађана Козара Бањалука.

Покољ у Ивањској и Пискавици биће предмет истраживања и меморијализације ради успостављања културе сећања и памћења, став је Републичког центра за истраживање рата.

- Имамо неке контакте овде са домаћинима, па ћемо у наредном периоду организовати округле столове и видети све шта се може како би отргли од заборава невине жртве - навео је Виктор Нуждић в.д. директора Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица.

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, затим у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

Посје пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" /граматику/, а 1818. "Рјечник".

Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.

Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да "Вуковим језиком" могу да се пишу и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије служио је помен на гробу великог српског песника Алексе Шантића, који се упокојио другог фебруара 1924. године, саопштила је Епархија захумско-херцеговачка. Помену су присуствовали свештеници Мостарског намесништва, представници Српског просветног и културног друштва „Просвјета” и Српског певачког и културно-уметничког друштва „Гусле“ из Мостара.

Алекса Шантић је један од најпознатијих песника новије српске лирике, аутора антологијских песама „Остајте овдје”, „Емина”, „Вече на шкољу”, рођен је 1868. године у Мостару, где је провео већи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар.

Стварао је на размеђу два века и више него други песници свог времена повезивао идејне и песничке патње XIX и XX века. У његовом песничком стасавању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио.

На данашњи дан пре 30 година преминуо је храбри младић Срђан Алексић, када је у центру Требиња покушао да одбрани пријатеља Бошњака Алена Главовића. Породица и пријатељи су запалили свеће и положили цвеће на његов гроб.

Срђан Алексић је у тренутку страдања имао само 27 година, умро је требињској болници 27. јануара 1993. године од последица удараца задобијених шест дана раније у центру града од групе припадника тадашње Војске Републике Српске.

Срђанов отац Раде Алексић је тада, опраштајући се од сина, написао: "Умро је вршећи своју људску дужност".

Данас, на 30. годишњицу његовог страдања, поручује:

"Кад посматрам млади свет који признаје Срђана, Срђан није умро и добро би било да никад не умре дело као што је Срђаново дело, већ да служи човеку за путоказ за доброту, за благостање, за уништење сваког зла на овој земљи".

Председник Скупштине општине Требиње Драгослав Бањак каже да Срђаново дело, између осталог, помаже да се разуме страхота рата.

"Подсећање на Срђана Алексића и на многе друге хероје који су направили сличан поступак на протостру некадашње Југославије, помаже да се разуме страхота рата и степен безумља који непрекидно прати једну такву ситуацију и на другој страни помаже да се људи међусобно зближе и да у време мира постану још ближи једни другима", рекао је Бањак.

У нападу хрватских оружаних снага на јужне делове Републике Српске Крајине погинуло је и нестало 346 Срба, од чега 55 цивила, а њих 10.000 је протерано, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас”

Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. извршиле агресију, под кодним називом „Масленица”, на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК), а до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији, саопштио је јуче Документационо-информативни центар „Веритас”.

Агресија је, како наводи председник „Веритаса” Саво Штрбац, извршена у току реализације „Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага Уједињених нација (Унпрофор).

Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице Унпрофора, када су припадници хрватске специјалне полиције из заседе убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца.

Највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.

Владика Григорије, епископ Дизелдорфа и Немачке, пошто је СПЦ објавила саопштење да се "нажалост, у афирмацију јоге укључио и један српски православни епископ", додајући да је "јога апсолутно неспојива са православном хришћанском вером и да јој нема места у животима хришћана", на свом Инстаграм налогу поставио је снимак дела гостовања презвитера СПЦ Оливера Суботића у емисији Православље и/или јога на телевизији 'Храм', уз речи: "Само ћу ово овде оставити".

Суботић, који је и доктор социолошких наука, информатички инжењер и парох храма 'Светог Александра Невског' на 'Дорћолу', казао је у емисији 'ТВ Храм' да „вежбе истезања и нешто што је физичка једна форма у једном смислу, уколико је развезана од религијске позадине и уколико је уклопимо у други контекст, рецимо на неком тренингу неког другог спорта, па ако се истежемо према тим неким (правилима), то онда није проблематично, онда није у религијском контексту ни у ком случају“.

СПЦ је реаговао после објаве владике Григорија на његовом Инстаграм налогу да се „распитао код лекара и физиотерапеута а то је да јога стварно нуди неке вежбе које су врло корисне за људско тело“.

Првог јануара по старом календару, а 14. по новом, празнује се Мали Божић и Српска Нова година. 

На данашњи дан верује се да треба узети кашику меда, што се доводи у везу са животом и делом Светог Василија.

Свети Василије је рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио је 15 година у Атини филозофију реторику и астрономију. Крстио се на реци Јордан заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земаљски живот са 50 година. Био је велики поборник православља, морално чист и изузетно ревносан, богословски ум, устројитељ и стуб свете цркве.

У црквеној служби назива се „пчелом цркве Христове”, која носи мед верницима и жаоком својом боде јеретике. Зато, на данашњи дан ваља узети кашику меда.

Васиљевдан се код Срба слави као крсна слава, а код Грка и Руса као имендан. Када је за календарски почетак нове године узет 1. јануар, тада је Мали Божић почео да се слави као Српска Нова година.

Српска Нова година или Мали Божић имали су различит значај у појединим породицама или срединама.

У сеоским срединама су се понављали одређени Божићни обичаји, мада, у поређењу са литературом везаном за старије периоде, у знатно редукованом обиму.  Чувао се угарак из бадњака, од Божића до Малог Божића, да би се обезбедила плодност и берићетност у заједници.

Осам деценија од смрти једног од највећих светских умова и проналазача Николе Тесле навршава се данас, а тим поводом наредне недеље на Менхетну, где је умро на Божић 1943. биће одржана конференција којој ће, како је најављено, присуствовати и градоначелник Њујорка Ерик Адамс.

Теслина једина преостала лабораторија на Лонг Ајленду данас завршава прикупљање од донатора последњих, неопходних 25.000 долара, како би се то историјски важно место претворило у Глобални научни центар и Музеј.

Човек који је задужио свет рођен је 10. јула 1856. године у Смиљану, у Лици, а умро је на Божић 1943. године на Менхетну у Хотелу Њујоркер у којем је живео последњих 10 година, а где ће 14. јануара Теслина научна фондација из Филаделфије, у сарадњи са Генералним конзулатом Србије у Њујорку организовати традиционалну 10. међународну конференцију, посвећену лику и делу нашег великог научника.

Тесла је у САД живео шест деценија, а њему у част у Филаделфији, се од 2012. године 10. јул обележава као градски празник. Тај важан датум обележава се од пре две године и у Онтарију, канадској провинцији која има 15 милиона становника, а не само на Нијагариним водопадима и у Хамилтону.

Захваљујући Теслиним клубовима лик и дело Тесле чува се и на афричком континенту, посебно у Уганди.

Каријеру је почео 1878. године у Марибору, али је те године, због очеве смрти, да би му испунио жељу, уписао факултет. После студија у Прагу почео је да ради у Будимпешти у Централном телефонском уреду, азатим у Паризу у Едисоновом континенталном друштву. Две године касније стигао је до самог Едисона, тада најзначајније личности на пољу технике у Америци.

Академик, писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, Добрица Ћосић рођен је у Великој Дренови код Трстеника, на данашњи дан, 29. децембра 1921. године. После завршене Основне школе, учио је Виноградско-воћарску школу у Александровцу, Средњу пољопривредну школу у Букову код Неготина, а матурирао је у пољопривредној школи у Ваљеву 1942. године. Током Другог светског рата учествовао је у народноослободилачкој борби. После ослобођења завршио је Вишу политичку школу.

Први роман „Далеко је сунце” објавио је 1951. године и од тада, охрабрен почетним књижевним успехом, професионално се посветио књижевном раду. Својим делима доспео је у сам врх српске књижевности. Написао је култне романе: „Корене”, „Деобе”, „Време смрти”, „Време зла”, „Време власти”, али и многе друге. Као литерата постао је познат романом "Корени" својеврсним психолошким приказом српског села у време позних Обреновића. У роману "Деобе" приказао је драму Србије у Другом светском рату, сукобе комуниста и монархиста, који су пролазили не само кроз породице него и кроз поједине личности. 

Роман "Време смрти", приказ је Србије уочи и током Првог светског рата. Остала дела: романи "Далеко је сунце", трилогија "Време зла" ("Грешник", "Отпадник", "Верник"), "Време власти", књига чланака "Седам дана у Будимпешти", есеји "Акција", "Моћ и стрепње", "Одговорности", "Стварно и могуће", "Косово".

Својим делима настојао је да представи трагичну судбину српског народа, опише националну проблематику кроз један временски и просторни оквир набијен историјским догађајима.