Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је један од највећих српских и југословенских писаца. Своју прву приповетку написао је 1936. године, а у његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата. Написао је "Људи с репом", “"Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Башта сљезове боје", "Глуви барут", "Осма офанзива", "Орлови рано лете", "Магареће године", "Битка у Златној долини"…
У Бранкову част, присетимо се неких његових цитата.
- Лутаћеш дуго свијетом бијелим, са витешким жаром, но једнога дана кораком невеселим, вратићеш се дому старом.
- Гдје су међу људима границе? Нема у човјеку ни Влаха ни Турчина. Постоји само голема људска биједа и невоља. Једнако и влашка и турска.
- Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.
- Живимо у Југославији, а не смијемо ни бекнути да смо Југословени! Е, чија ли је то коњска памет измислила да ми је само знати!
- Испричаћу причу вама, о босанским планинама, о Крајини, гнијезду буна, куд протиче брза Уна.
- Кад на јесен из хасана кренем, насред Уне воденица стара, подсети ме на брујање вриједно сеоскога млина поточара. Ту осташе моји дани плави, испод врбе, у прохладној трави.
- И најзад, завршивши песму и падајући на земљу, цврчак још последњи пут угледа у свом срцу своје вољено изгубљено сунце и блажен потону у наручје беле смрти.
- Често тако док избијају позни ноћни сати, мукли и усамљени, и на души бива тешко, у глуво доба кад пада снага и човјек стоји сам пред страхотама, сјећам се тада помрлих дана дјетињства.
- И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.
Директно.рс
Ауторска права Радио Оаза 2026