Нико од њих током цијелог рата није одао тајну, иако су постојале велике и бројне опасности да све буде проваљено, почев од оних који су благо довезли до Острога, истоварали га из камиона и смјештали у манастирску магазу, до оних који су могли само да сумњају да је оно ту завршило. Прошле су четири ратне године. Ратна дејства против остатака Хитлерове армаде и њихових слуга још су трајала кад је Андрија Копривица, 25. априла 1945, бануо на Цетиње и Блажу Јовановићу, тада секретару Покрајинском комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, повјерио велику тајну.
Благо је одмах, ноћу и у најстрожој тајности, откопано и превезено на Цетиње, па је тако празна каса нове југословенске државе у повоју изненада добрано припуњена са близу шестсто килограма злата, што кованог, што у полугама.
Мјесец и по касније, половином јуна 1945. године, на адресу старјешине манастира Острог, архимандрита Леонтија Митровића, стигао је допис Управе краљевих добара, захтјев да Митровић чиновнику ове управе Милану Милосављевићу „изволите предати све државне ствари, као и ствари бивше Управе Двора, уколико их има, а које су вам предате делом на чување, делом пак силом прилика при капитулацији, месеца априла 1941. год...” Десет дана потом, 26. јуна, Леонтије Митровић шаље подробан извјештај на адресу Управе краљевих добара у којем, поред осталог, вели да је априла 1941. предато на чување „десет сандука државног злата и 15 врећа папирног новца у вредности 375.000.000 динара”, као и „14 кофера и сандука дворских ствари, међу којима је била и једна гвоздена касица и једна Рафаелова слика увијена у ролну...”. Описује потом како је и уз чију помоћ успио да закопа и склони дио повјереног му блага - шест сандука државног злата и два кожна кофера и гвоздену касицу од дворских ствари.
ДРАЖИН НАЛОГ
Описујући пљачке и похаре Острога, од којих је највећа била она коју су 25. априла 1941. извршили Њемци, Митровић, поред осталог, пише и да је 2. августа 1944. у Острог дошао четнички војвода Павле Ђуришић „и затражио под претњом смрти да му се преда сандук са златним новцем”.
„При таквим околностима - пише Митровић - ја сам му показао место где је био укопан један сандук и он је то са својим људима раскопао и сандук са новцем однео”, па наставља: „21. априла ове године дошао је к мени, као члан државне комисије, капетан Милан Стојковић са задатком ‘да записнички утврди шта је заостало од златног новца Државне народне банке’ који је остављен у манастиру априла 1941. Ја сам казао шта је остало, али записнички нисам са њим ништа утврдио, већ сам написао писмо председнику владе Маршалу Титу о скривеним сандуцима са новцем и у истом писму молио да се, по могућности, вађење ових сандука не врши дању, ради народа, да не би криво схватио...”
Митровић даље тврди како је о свему одмах обавијестио Андрију Копривицу, а овај начелника Озне за Црну Гору Сава Брковића који је већ сљедећег дана дошао са војницима и однио „пет сандука државног злата и два кофера са стварима и гвоздену касицу, што је припадало Двору.” Коначно, Леонтије Митровић у извјештају закључује да од тражених ствари ништа није могло бити сачувано.
Сем голе тврдње да је под присилом дао сандук златника Павлу Ђуришићу, ни Леонтије Митровић ни остали актери нијесу понудили исљедницима било какве друге доказе, па је код исљедника остала велика сумња да ли је Ђуришић заиста однио и коју количину злата из Острога. Ту дилему, чини се, ипак у доброј мјери елиминише човјек који се старао о допремању блага у Острог 1941, маршал Двора Ђуро Вукотић.
Он је у истрази испричао како је негдје током 1943. ишао у Липово да посјети Дражу Михаиловића и том приликом му казао да у Острогу има скривеног дворског и државног злата, а овај је потом тамо упутио свог најоданијег и најповјерљивијег човјека војводу Павла Ђуришића да ту ствар извиди и злато одузме. Ни Вукотић, међутим, није могао да каже колико је Ђуришић нашао злата у Острогу и да ли му га је игуман Леонтије предао милом или силом.
Будо Симоновић, Блиц