Са поруком да га преведу на српски језик

Вук Стефановић Караџић вршио је реформу српског језика почетком 19-тог века и 1818. године објавио „Српски рјечник“. До тада се у Србији говорио славенско-српски језик који је представљао мешавину рускословенског и српског језика. Вук Стефановић Караџић добијао је све више присталица, али се у државној администрацији употребљавао понародњени славенско-српски језик.

Хатишериф из 1830. године представља документ који је био последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Овим Хатишерифом турски султан Махмуд II признао је, између осталог, Србији аутономију и независну државну управу. У Београду је Хатишериф на турском језику прочитан 12. децембра 1830. године, а на српском језику други дан.

Следећи велики корак у употреби српског језика као службеног језика у преписци са турским окупационим властима десио се 28. маја 1834. године. Од тог дана сва преписка вршена је на српском језику. Кнез Милош Обреновић тог дана вратио је писмо турском везиру, написано на турском, са поруком да враћа писмо са препоруком да га преведу на српски језик. Била је то велика победа српског Кнеза.

Политика, Гордана Чановић