Српска православна црква данас прославља Светог Симеона Мироточивог. Рођен као Стефан Немања, био је српски велики жупан од 1166. до 1196, који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију, уједињење српских земаља у јединствену државу и утврђивање православља. Родоначелник је српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године.
О његовом животу најзначајније записе оставили су Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани и Доментијан.
Преломни период у историји и култури Срба
Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Завршило се када се повукао са власти и замонашио на великом државном сабору 25. марта 1196. године, па за свог наследника одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Најстаријем сину Вукану оставио је на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али да је подређен Првовенчаном.
Немања се после сабора замонашио са супругом Аном у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом узели су монашка имена Симеон и Анастасија.
Одлука да се замонаши
На Сајту СПЦ стоје речи Светог Симеона приликом одлуке да се замонаши:
- Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато.
Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.
Студеница и Хиландар
Прву годину монашког живота Свети Симеон је провео у манастиру Студеници. У новембру 1197. придружио се најмлађем сину монаху Сави на Светој гори, где су, уз дозволу византијског цара, оживели запустели манастир Хиландар 1198.
Преминуо у Хиландару
Немања је преминуо у дубокој старости, у манастиру Хиландар 13. фебруара 1199. или 1200. године.
Свети Сава је записао шта му је Свети Симеон том приликом тражио:
- Онда ми блажени старац рече: „Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој”. Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: „Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде”. A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: „Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!”
Следеће године Светогорски сабор канонизовао је Стефана Немању као Светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро.
Свети Сава је 1208. пренео његове посмртне остатке у Рашку и над њима измирио завађену браћу Стефана Првовенчаног и Вукана, који су се борили око власти.
Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, поред оца. У њој се и данас налазе, десно од олтара у саркофагу. Ипак, померане су неколико пута: из Студенице у Жичу, па назад у Студеницу, затим одатле у Сопоћане, где су почивале 152 године. У земљи су биле укопане 211 година. Године 1686. су пренете у Црну Гору, а затим враћене у Студеницу 1701. Последњи пут су биле склоњене 1790-1791. године у Банат у манастир Војловицу.
Политика, Јована Миловановић
Ауторска права Радио Оаза 2025